Datum važniji od države

0
587

Postoje li Srbi i Srbija? Ima li na svetu čudnije i neobičnije države od Srbije? Verovatno ima… možda tamo negde gde još civilizacija nije uspela da prodre u narod i gde ljudi žive po nekakvim pravilima svojih predaka, koja su sasvim u neskladu s dostignućima modernog i civilizovanog sveta. Ali, ni u takvoj državi (sličnoj talibanskom poimanju morala i običajno-političkom organizovanju društva), verovatno, nije moguće ljude uterati „u tor“, bez primene nekih drastičnih mera disciplinovanja masa, kakve su javno kamenovanje, odsecanje ruku, ušiju, noseva… Naime, kakva god država bila ili u kakvom god državnom uređenju ljudi živeli, uvek postoji potreba da se individuum razlije u kolektivnom duhu.

Sledbenici Besede na gori

U Srbiji, naizgled, postoji demokratsko društveno uređenje, koje bi trebalo samo po sebi da obezbedi prostor za ispoljavanje narodnog nezadovoljstva u odnosu na poteze koje vlast preduzima, kako na unutrašnjem tako i spoljnjem političkom planu. Dok u zemljama „Zapada“ nije nimalo neobično ako na ulicu izađe na desetine pa i stotine hiljada ljudi, u Srbiji bi bilo pravo čudo da se na ulicama okupi nekoliko stotina ljudi. U evropskim državama ljudi protestuju protiv loše ekonomske situacije, protiv namere vlasti da ograniči ili smanji penzije i plate, da produži radni vek iznad granice od 62 godine (Francuska) ili 65 (Grčka, Španija, Velika Britanija), protiv korišćenja genetski modifikovanih organizama ili protiv istopolnih brakova. Jednostavno, i na drugim stranama sveta narod smatra da ima pravo da se buni protiv nekih stvari za koje veruje da su štetne za budućnost njihove države i društva.

Pa dobro, reći će neko, ne moraju i Srbi da se ponašaju kao ostali Evropljani. I zaista ne moraju. Što bi? Svaki narod treba da bude prepoznatljiv po nekim svojim kolektivnim kvalitetima i karakteristikama. Zašto i trpeljivost ne bi bila vrlina koja se računa? Uostalom, na trpeljivosti je zasnovana čitava hrišćanska civilizacija. Ako ti neko udari šamar, okreni drugi obraz. Srbi su spremni da otrpe ono što nijedan drugi evropski narod ne bi bio u stanju da otrpi. Kad bi danas Srbe video Isus Hristos, odmah bi prepoznao one koji su dobro razumeli njegovu Besedu na gori.

Ne dobijate ništa, ali zato gubite sve

ALEKSANDAR VUCICMesec dana pre odluke koju bi Evropski savet trebalo da donese o sudbini „datuma“, Nemačka ponovo menja svoj kurs prema Srbiji. Naime sada nije dovoljno to što je postignut sporazum sa Šiptarima u Briselu, već je važno da se taj Sporazum što pre primeni na terenu. A bez takvog praktičnog koraka sigurno je da od otpočinjanja pregovora o priključenju Evropskoj uniji neće biti ništa. Dok siroti srpski premijer Ivica Dačić trči od jednog do drugog evropskog parlamentarca, uveravajući ih da u primeni dogovorenog neće biti kašnjenja, ne bi se reklo da njegov entuzijazam bilo ko u Briselu namerava da s njim podeli.

Za dvadesetak dana u Srbiju će ponovo doći Andreas Šokenhof (kao da i u njegovom imenu ima izvesne simbolike), visoki finkcioner CDU i blizak saradnik Angele Merkel. A zašto se Šokenhof odlučuje da još jednom poseti Srbiju? Zar on nije bio u poseti srpskom državnom vrhu u martu mesecu, kada je doslovno poručio srpskim vlastima, da će Nemački Bundestag biti voljan da Srbiji da zeleno svetlo za „datum“, ukoliko Srbija iskaže, „jasno vidljivu volju za pravno obavezujućom normalizacijom odnosa s Kosovom“. I šta sad? Zar Srbija nije takvu volju iskazala na jasan i nedvosmislen način? Naravno da jeste. Potpisala je „beli papir“ na kome je krupnim slovima pisalo „ne dobijate ništa, a gubite sve“.

Alle Serben müssen sterben

Srpski premijer je i dalje optimista, mada je već sada gotovo sigurno da Srbija neće dobiti taj datum zbog kojeg je spremna da se odrekne svega, počev od nacionalnog dostojanstva do teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta. Srbija verovatno neće dobiti „datum“ i zbog jednostavne činjenice što će konačna cena takve „trgovine“ dosegnuti vrednost jedne nove stolice u Ujedinjenim nacijama za natovsko-šiptarsku paradržavu Kosovo. A to je ona stolica o kojoj je Ivica Dačić već „probno“ govorio pre nekoliko meseci, da bi svoju trpeljivu srpsko-hrišćansko-pacifističku naciju pripremio za nove šamare.

Evropska unija, Nemačka pre svega, sada ispunjava onu negdašnju pretnju ministra inostranih poslova Nemačke Klausa Kinkela, da Srbiju „treba baciti na kolena“. Zapravo, takva Nemačka  pretnja s kraja prošlog milenijuma identična je je onim pretnjama koje je Austrougarska lansirala pred i u toku Prvog svetskog rata, a koje su glasile: „Srbija mora umreti“ (Serbien muss sterbien“) i „Svi Srbi moraju umreti“ (Alle Serben müssen sterben). Ko takvu nemačku mržnju (maltene genetsku ili hereditarnu) prema Srbima ne razume, taj ništa ne razume. Ma koliko neko mislio da se svet značajno izmenio na početku treće Hristove hiljadugodišnjice, stvarnost je sasvim drugačija. Nemci i danas žele nestanak Srbije isto onako kako su je želeli 1914, 1945 ili 1999. godine.

Adolescentna Srbija

Uostalom, reči Hajnca Vilhelma, nemačkog ambasadora u Beogradu dovoljno govore same za sebe:

Nemačka vlada ne može da donese svoju odluku bez nemačkog parlamenta. On mora da da svoj stav, a naši poslanici su kao i parlamentarci u Srbiji potpuno slobodni u svojoj odluci. Dakle, bitno je da je ono što kaže ministar Vestervele stav nemačke vlade, ali on ipak ne može odrediti način na koji će odlučivati nemački parlament„.

Dakle, Nemačka se unapred ograđuje od mogućeg ishoda u vezi srpske neutažive žudnje za članstvom u Evropskoj uniji. Odatle vidimo da se Srbija ponaša slično adolescentu koji je zaljubljen do ušiju i kome se pamet i svest pomute čim pomisli na svoju ljubav. Nema toga što takav „zacopani“ adolescent ne bi uradio za svoju „draganu“. Ako bi trebalo, zbog nje bi ronio do dna mora, penjao se na Everest, spuštao se u grotlo aktivnog vulkana ili skakao u presušeni bunar. Ipak – ukoliko nije uzvraćena – i ljubav adolescenta vremenom se topi; i na kraju se takav „zaljubljenik“ odljubi i sasvim zaboravi „objekat“ svoje ljubavi i „predmet“ svog silnog obožavanja. Naravno, tako to obično biva, osim u stanju ludila, kada mladi čovek nije u stanu da se pomiri s realnošću i oslobodi se uzaludne i besmislene „ljubavne“ opsesije.

Ludilo u vlasti – u narodu ravnodušje

Otuda, kako uopšte razumeti srpsko ponašanje u odnosu na Evropsku uniju, osim kao neku vrstu opsesivnog ludila onih koji vladaju Srbijom. Opet, ne radi se tu samo o ljudima u vlasti, jer, kako na početku rekosmo, narod mora da koriguje one koji u ime naroda vladaju. Narod to treba da čini i, konačno, obavezan je da to čini. Budućnost zemlje mora da bude obaveza svakog njenog građanina, jer ma koliko sve izgledalo apstraktno, državu čine ljudi koji na teritoriji te države žive i rade. A ako ti ljudi smatraju da nemaju nikakvu odgovornost prema otadžbini, tada takve otadžbine ubrzo neće biti. Odnosno, ako narod nije spreman da se bori za vlastito dobro, tada on i ne zaslužuje da mu bude bolje.

Ravnodušnost s kojom Srbi posmatraju propast vlastite zemlje Srbije, reklo bi se, teško da je ikada i igde zabeležena ljudskoj istoriji. Današnji Srbi kao da su obuzeti instinktom divlje zveri, koja gleda da sebe nekako spasi, žrtvujući čak i vlastito potomstvo. Dovođenje čoveka u sferu ekstremnog egoizma u Srbiji je, čini se, doseglo svoj vrhunac. Srpska asocijalnost, autizam i nesposobnost naroda da razvije kolektivnu svest i društvenu odgovornost, teško je razumljiva s aspekta modernog i civilizovanog sveta. Takav narod nije u stanju da se buni, niti da smisleno reaguje na promene i izazove svekolike stvarnosti. Zapravo, takav narod, koji je ispunjen ravnodušnošću spram vlastite države, osuđen je na lagano nestajanje. Na kraju bi se moglo konstatovati da takav narod postoji samo nominalno, jer ga suštinski nema. A otkud znamo da ga nema? Pa da ga ima, valjda bi se negde već oglasio? Otuda, moguće je da je nestajanje Srba i propast Srbije stvar prošlosti, koja treba samo da se overi u bližoj ili daljoj budućnosti.

T. Rajić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime