David protiv Nikolića

Druga Srbija je dobila (još) jednog heroja i neumoljivog borca. I još jednu ofanzivu da nastavi niz – broji se od osam, da podsetimo zaboravne. Reč je o vremešnom gospodinu i istaknutom književniku Filipu Davidu, koji je na dodeli godišnje nagrade za Najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji rekao kako se ograđuje od prisustva predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Jer, da parafraziramo Davida, on se još od 90-ih neumoljivo bori protiv Nikolićeve politike a pritom duboko uvažava instituciju predsednika. Munjevito je reagovao gosn ministar Tasovac ogradivši se od pisca a Nikolić je izjavio kako za opisani čin nisu potrebni ni hrabrost ni vaspitanje.

I to je otprilike to. Sa Nikolićem moramo da se složimo da za ovo nisu potrebni ni vaspitanje ni hrabrost, samo blagi izostanak dobrog ukusa. Ali ovaj kvazidisidentski čin pokrenuo je pravu slavodobitnu lavinu po medijima nenaklonjenim Nikoliću (što uopšte ne mora da znači i medijima nenaklonjenim ovdašnjem režimu, kao što je čitaocima sigurno poznato). Kao da je zamahom snažne mišice otfikario glavu aždaji pa se sad na konju vraća među puk koji ga posipa cvećem. To izgleda tako, kada te mnogobrojne naslovnice, tvitove i statuse pogledate sa strane. David je potom, za liberalnu Al Džaziru, ponovio kako u svom potezu ne vidi ništa problematično i da je to sasvim normalan čin.

Nikolića ne smatram dobrim predsednikom. Naprotiv, mislim da je očajan po svakom kriterijumu i da je totalno nedorastao da stane na čelo države u ovom ili bilo kom trenutku. Ali, ograđivati se od Nikolića na javnoj ceremoniji gde je on isključivo izabrani nosilac najviše državne funkcije a ne Nikolić četnički vojvoda ili Nikolić bivši potpredsednik SRS-a je, po mom sudu, neumesno. Ako je bivši ministar Gašić prošao medijski šibolet zbog preteranog intimiziranja sa prisutnima i Davidu bi bilo umesno uputiti koju kritiku za ograđivanje – i to u doba kad se svi povezujemo i prožimamo i za to se još i otvaraju pregovaračka poglavlja i usvajaju zapadne vrednosti. I sve što uz to već ide.

Ono što, u ovom i sličnim slučajevima, izaziva osobitu mučninu je neubedljiv pokušaj političkog disidentstva. Disidenti znaju da budu nezgodna sorta, posebno ako su veliki igrači spremni da ulože sredstva u njihovo rabljenje. Ali, disidentstvo podrazumeva stav i posledično rizik. Zamislite Solženjicina kako se ograđuje od nekog glavešine iz CK KP SSSR-a primajući priznanje pred publikom koju čine oni koji su udruživali rad u Gulazima? Slika ne deluje baš primamljivo. Domaći komunisti su znali da pacifikuju disidentski žar povelikim stanovima po Beogradu i lukretivnim pozicijama u društveno–prosvetnim zajednicama i sličnim organizacijama. Lepo je biti disident, al je lepo i imati pare.

Drugosrbijansko disidentstvo je jedan posebno zanimljiv fenomen. Njegova deviza može da se sumira otprilike ovako: protiv smo Miloševića, nismo baš za šverc, a kad smo već protiv balkanskog kasapina – što da se nešto i ne zaradi? Mnoge lepe karijere izgrađene su na tom disidentstvu. Ono je, doduše, možda i podrazumevalo nekakav rizik – ako ništa drugo mogla je da vas ispljuje televizija koju je ionako malo ko uzimao za ozbiljno.

Postavlja se pitanje kakav je smisao drugosrbijanskog disidentstva u naprednjačkoj Srbiji? Gospodin David se ograđuje od politike Tomislava Nikolića. Obratite pažnju – on navodi da se kritički odnosi prema toj politici još od 90–ih godina, kao da je moguće govoriti o Nikolićevom političkom kontinuitetu prethodnih dvadeset pet godina. Sumnjam da je tako nešto moguće. A pošto postoje najmanje dva, oštro suprotstavljena Nikolića, i ako David kritikuje obojicu postavlja se još jedno pitanje – šta je njima zajedničko? To je politički stil jer je sadržaj očito vrlo različit i u ključnim sastavnicama suprotstavljen. Stil je ključna reč, kako je u skorašnjoj kolumni to majstorski primetio Muharem Bazdulj.

Nikolić je pomalo neotesan za Davidov ukus i – po svoj prilici – za ukus mnogih čitalaca Blica. Ali je, mora se dodati, njegova politika apsolutno saglasna sa onim antinačelima državne politike ispod kojih bi se mirne duše mogao potpisati bilo koji priložnik drugosrbijasnkih portala, poletarac endžioa ili lider neke pretekle demokratske stranke. Ta antinačela ne podrazumevaju samo priželjkivanje nacionalnog poraza – to bi jednostavno bila izdaja a to nije više u modi. Ne. Ona podrazumevaju pounutrašnjenu svest da se ne sme ni razmišljati o pobedi. To podrazumeva ostrakizam pojma nacionalnog interesa i proglašenje srpskog stanovišta za šovinizam. Zašto nekadašnji glasač Zorana Đinđića ne bi mogao mirne duše da zaokruži brojku ispred imena Aleksandra Vučića na glasačkom listiću? Ne znam – osim ako mu rođaka nije dobila otkaz iz opštinske mastiljarnice. A pribojavam se da ni sami nisu sposobni da daju politički obrazložen odgovor (bez one maločas spomenute rođake).

Moramo da se opet vratimo na drugosrbijansku kritiku 90–ih, tu večitu temu, koja u spomenutim krugovima ima zavetno mesto. Ako se Nikolić sada malo ističe a Vučić je premijer udarnik germanofilske Srbije, problem sa njima mora biti u 90–im godinama prošlog veka. Nikolić i Vučić su, poznato je, relativno kratko vreme obavljali istaknute, ministarske funkcije. Tu su padale svakojake izjave, neke vrlo neodmerene, pa i šovinističke. Nije popularno reći, ali naprednjački dvojac je tada, sa nizom drugih funkcionera, mogao da bude legitimna meta u opsežnoj akciji oslobađanja Srbije od Miloševića. Da li su oni preuzeli svoje dužnosti iz političkog oportunizma? Verovatno jesu. Da li su o njih i okoristili? Vrlo verovatno jesu. Ali su te funkcije, u tom istorijskom trenutku, podrazumevale i sasvim realan rizik. I to je ono što se mora uzeti u obzir kada se kritikuju i Vučićeve i Nikolićeve izjave – i to sa pozicija kako građanske desnice tako i onih koje se pre vezuju za Demokratsku stranku i njene epigone. Oni koji govore o ondašnjim problematičnim izjavama treba da imaju na umu kako u ratnom Londonu nekadašnji poslovni partneri i korespondenti preko Severnog mora munjevito postaju Huni a dojučerašnji ratni saveznici, boljševizirani Rusi, u posleratnom Parizu gube ljudsko obličje.

Za kraj moramo da postavimo pitanje koliko je opasno ovakvo drugosrbijansko disidentstvo i šire političko opoziciono delovanje povezano sa ovim političkim opredeljenjem? Pa otprilike koliko je bilo opasno i po opstanak Slobodana Miloševića. Nimalo. Režim koji čine lažni diplomci i doktori siguran sam neće srušiti lažni disidenti. A što se drugosrbijanskog političkog angažmana tiče, njegov krajnji izdanak je jedan Aleksandar Vučić. Neka. Bolje ni ne zaslužuju.

Miloš Milojević

Stanje stvari