Davljeničko ili spasonosno rusofilstvo

Ko je Srbiji prijatelj, a ko neprijatelj

Dobija se utisak da one osobe iz Srbije (tzv. intelektualci), koje se pojavljuju na stranicama Dojče velea, imaju zajednički zadatak (pogledajte članak ispod ovog komentara), a to je da daju što veći doprinos u procesu satiranja Srbije i uništenja svih njenih potencijala, kako na privrednom, tako i na kulturnom i duhovnom planu. Istina, Dojče vele to radi na jedan skriveni način, izbegavajući teže kvalifikacije i agresivnu propagandu. Ali, to je tako zato što Nemci dobro znaju onu srpsku poslovicu koja glasi: tiha voda breg roni – a koju su Srbi, čini se, odavno zaboravili. Naime, Dojče vele ne pokušava da direktno utiče na antirusko raspoloženje, već to pokušava da postigne malim koracima. Na primer, oni će izneti statistiku koja kaže da Rusija u Srbiju nije investirala ni onoliko koliko je to učinila Slovenija. Naravno, to nije tačno, ali, važno je da se perje istrese, raspe. A sama Rusija (kao i svaki iskreni prijatelj) ne hvali se svojom pomoći Srbiji.

Napravimo jedno poređenje da bismo za sva vremena razbili dilemu (razlučili) ko nam je prijatelj, a ko neprijatelj. Mnoge zemlje Evropske unije učestvovale su u divljačkom bombardovanju Srbije. Šteta koju su nam naneli Vučićevi zapadni „partneri i prijatelji“ jednostavno se ne može izmeriti. Dugoročno gledano, ta šteta će biti veća od nekoliko stotina milijardi evra. Da, dobro ste pročitali – nekoliko stotina milijardi! A ta šteta i danas se geometrijski umnožava iz brojnih razloga – zbog uništenih industrijskih objekata, razaranja infrastrukture i  energetskih i drugih resursa, kao i zbog gušenja (davljenja) intelektualnog (ljudskog) potencijala. Da ne govorimo o neviđenoj pokvarenosti i podlosti, gde Zapad kao pomoć Srbiji ubraja i skupe kredite, koje neće moći da otplate ni unuci tek rođene srpske dece.

A šta Rusija radi? Izgleda da je malo poznato koliko je humanitarne pomoći iz Rusije došlo u Srbiju. Reč je o ogromnim količinama. Rusija je u Srbiju investirala preko tri milijarde evra. Zaboravlja se da je Srbija mogla da ima višestruko više koristi od saradnje s Rusijom, ali Zapad (EU) čini sve da spreči ulazak ruskog kapitala u Srbiju. Jasno je i iz kojih razloga to čini. Srpska vlast je dugo vremena prozapadno orijentisana i slepo izvršava svaku naredbu EU (poslednji primer je pristanak srpskih vlasti da ne subvencionišu izvozne poslove za Rusiju).

Iz primera Ukrajine, možemo videti u kakvu nesreću svoj narod može da gurne vlast koja sluša lažna obećanja evroatlantske alijanse. Pustili su vrapca iz ruke, da bi uhvatili goluba na grani – i prošli su kako su prošli. Imali su desetine milijardi evra na raspolaganju iz bratske Rusije, ali njima je miliji EU sirotinjski kazan, koji im je izdaleka ličio na čarobni izvor blagostanja.

Uz sve to, Srbi ne bi smeli da zaborave da ruska vlada godinama plaća uništavanje onih mina koje su nam naši zapadni „prijatelji“ na našem tlu „prijateljski“ posejali. Ruski tim za razminiranje (demineri) takođe je prisutan godinama u Srbiji. Sve to finansira ruska vlada. Ako znamo da samo uklanjanje jedne zaostale avionske bombe košta oko 300.000 evra, tada možemo samo pretpostaviti koliko je novca Rusija u tu svrhu dala Srbiji. A reč je o milijardama evra, koje se, eto, nigde „ne broje“. Stoga, rusofilstvo je normalna posledica: na ljubav se, valjda, uzvraća ljubavlju. Rusofilstvo nije nikakvo bolesno stanje, kako to između redova pokušava da predstavi Dojče vele. Rusofilstvo je stanje u kome se voli onaj (u konkretnom slučaju Rusija) koji vam od sveg srca pomaže, a za takvu pomoć od vas ništa zauzvrat ne traži. Rusofilstvo je danas prirodna posledica, jer vreme je jasno pokazalo ko nam je prijatelj a ko neprijatelj. Biti rusofil znači prikloniti se prijatelju. A biti protiv Rusije, zapravo je isto što i biti protiv samoga sebe.

D. G.

____________________________________

DW: Davljeničko rusofilstvo u Srbiji

Šestosatna poseta Vladimira Putina Srbiji je završena. Sagovornici Dojče velea smatraju da je dokazano da je Srbija davljenik koja mora da se hvata za slamke spasa i zapadno i istočno. Očekuju hladnu i birokratsku reakciju EU.

Beograđani će se za početak bar malo odmoriti od svakodnevnih preleta borbenih aviona koji su se pripremali za vojnu paradu. Sledi sabiranje utisaka i analiza dometa te posete, ali je jasno da su ekonomske teme bile u prvom planu. Predsednik srpske vlade Aleksandar Vučić je ipak smatrao da je zgodno da još jednom ponovi kako Srbija želi u EU, i da od toga neće odustati, a Vladimir Putin je, kako tvrde neki analitičari, „vrlo prijateljski to izbegao da komentariše kako Srbiji ne bi napravio dodatne probleme“. Tom prilikom Vučić je takođe poručio da „ova vlada neće uvoditi nikakve sankcije Rusiji“.

Slamka za davljenika

Kao spektakularan uspeh navedeno je obećanje ruskog predsednika da će razmotriti određeni uvoz automobila Fiat iz Kragujevca u Rusiju. Sociolog Jovo Bakić kaže za DW da su najavljeni „određeni pomaci na ekonomskom planu svakako dobra vest za Srbiju. U privrednoj situaciji kakvoj je Srbija danas trebalo bi pozdraviti svaki napredak u privrednoj saradnji sa različitim državama.“ Bakić kaže da su i političke poruke determinisane privrednom situacijom Srbije. „Srbija je davljenik koji se hvata za svaku slamku i jednostavno mora da balansira između EU i činjenice da ne može da preživi bez saradnje sa Rusijom u oblasti energetike. Tu Brisel mora da uvaži činjenično stanje.“

Osvrćući se na vojnu paradu i Putinovu posetu Beogradu, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa za DW iznosi svoj, kako kaže, „privatni utisak“ – da je Putinu bilo jako dosadno: „Kao da se na momente pitao šta ja radim ovde i zašto sam ovde, da gledam avione kako za mene izvode nešto što mogu da gledam kad god hoću kod kuće. Pumpanje značaja celog događaja će se pokazati kao kontraproduktivno zato što poseta nije dala one rezultate i apsolutnu podršku koju smo očekivali. Problem je što mi precizno ni ne znamo kakva su očekivanja Srbije od Rusije. Mi kao da ne znamo da definišemo svoja očekivanja, šta očekujemo da dobijemo, i šta nudimo zauzvrat, i da o tome pregovaramo sa političkim argumentima; možda mi nemamo sve informacije, ali takav utisak ostaje za nekoga ko to posmatra sa strane.“

Nestalno rusofilstvo u Srbiji

Ovacije, skandiranje parole „Putine Srbine“ i emotivni govor Tomislava Nikolića nisu iznenađenje. Rusofilstvo je u Srbiji duboko ukorenjeno, navodi Jovo Bakić, ali dodaje: „Ona nije uvek postojana. Podsetiću vas da je 2001. godine samo osam odsto građana Srbije bilo za bliže veze sa Rusijom. To nam govori da se odnosi menjaju, ali da u određenim situacijama kada i Srbiji i Rusiji odgovaraju bliži prijateljski odnosi onda se potežu emotivne veze. Stoga ne mislim da je to rusofilstvo u Srba bogzna kako duboko, i ako tog rusofilstva ima, bojim se da je dobrim delom uslovljeno podrškom koju EU daje albanskom, hrvatskom, i drugim nesrpskim nacionalizmima. Srpski nacionalizam je toliko tučen po glavi, dok su drugi nacionalizmi u susedstvu podsticani, tako da Srbija više ne zna čemu da se nada kada je u pitanju Evropska unija.“

Rusofilstvo se u Srbiji pre svega zasniva na mitovima iz prošlosti, smatra Miljenko Dereta. „Druga stvar je što mi patimo od kompleksa veličine. To znači da ako smo braća sa Rusima, onda naša mala porodica ima 300 miliona. Ako nismo braća sa Rusima onda nas ima samo sedam miliona, a to zaista nije mnogo i nije važno u svetskoj politici.“

Putinov kalendar

Uoči posete ruskog predsednika pojavile su se šaljive primedbe da je pomeranje vojne parade sa 20. na 16. oktobar dokaz da je u Srbiji na snazi Putinov kalendar. Miljenko Dereta kaže da bi prilagođavanje Putinu trebalo „da nas osvesti koliki smo, kakvi smo, i do koje mere možemo uticati čak i na obeležavanje sopstvenih praznika i velikih datuma. Srbija će stoga morati da dođe u sadašnjost, i da se prilagodi tim brzim promenama, jer ono što se sve može dogoditi između Zapada i Rusije, čak posle ove posete možda više nego ranije, može postaviti neke nove zahteve pred Srbiju na koje će ona morati da odgovori odmah a ne za pet ili dvadeset godina.“

Vojna parada za specijalnog gosta

Jedno od pitanja koje se često moglo čuti nakon posete Vladimira Putina je kakva će biti reakcija Zapada, i da li će nakon ovoga Srbija biti bliža Rusiji a dalje od EU. „Zapadni partneri Srbije bi u svakom slučaju trebalo da vode računa o nekim interesima Srbije, ma koliko Srbija bila mala i nevažna, a ona ipak nije najmanja zemlja na Balkanu“, kaže Jovo Bakić. Miljenko Dereta očekuje samo hladnu i birokratsku reakciju EU. „Očekujem da će oni samo podsetiti da je to dobro za Srbiju, i da ona ima na to pravo, ali da će Srbija vremenom morati da uskladi svoju spoljnu politiku“, napominje Dereta.

Ivica Petrović, Beograd

DW