Vrlo često smo svedoci da današnji političari u svojim nastupima i besedama govore kako je naša poljoprivreda veliki razvojni potencijal i strateška grana koja može doneti velike benefite državi i da zbog toga treba ulagati u poljoprivredu. Priče i zamajavnje političara javnosti su jedno, a rad na terenu je savim nešto drugo. Poljoprivreda ne trpi improvizaciju, već traži rad i praćenje svih tehnoloških dostignuća kako bi se rad u poljoprivredi isplatio. A, prilike na poljima u našim krajevima na jugu Srbije skoro da su u katastrofalnom stanju, jer mnogo toga kod ovdašnjih poljoprivrednika zavisi od vremenskih (ne)prilika. Tako je ova godina bila izuzetno nepovoljna za sve poljoprivrednike. Veliki broj kišnih dana bio je osnovni razlog da je rod žitarica bio izuzetno loš, nisu se ništa više usrećili ni povrtari, a ni voćari, jer višednevne kiše donele su mnoge bolesti koje su prosto urnisale očekivani rod. Međutim, prinosi kukuruza su iznad svih očekivanja i gotova sva domaćinstva imaju rekordnu berbu.
– Radimo od jutra do kasno u noć. I tako svaki dan. A, vajde malo. Dođe mi da dignem ruke, da se manem, ovog ćoravog posla u poljoprivredi, – veli 42-godišnji Igor Stefanović iz sela Ladovica u vlasotinačkoj opštini, koji je po struci metalostrugar, i koji je, do pre nekoliko godina, radio je u društvenom preduzeću „Miloš Dimanić” u Vlasotincu.
– Ne mogu ni danas da shvatim da je prestala sa radom naša firma. A bili smo lideri u proizvodnji svega što je potrebno za ciglarsku industriju. Plate su bile dobre i uslovi za rad savim korektni.
Čime se sada bavite ?
– Od pre nekoliko godina opredelio sam se za rad u poljoprivredi. Imam gotovo svu potrebnu mehanizaciju i mislio sam da će biti pristojne zarade od poljoprivrede, ali, očigledno da sam imao pogrešnu računicu. Pre toga, nekoliko godina išao sam u šumu po drva koja sam kasnije prodavao. Ali i to je vraški teška rabota, a uz to nosi i niz opasnosti u šumi, pa sam se tako manuo spremanja i dopremanja drva za ogrev.
Da li ima koristi od čuvanja krava koje trenutno imate ?
– Imam u štali, trenutno, osam krava i pet teladi. Da bih prehranio sve te krave i nekoliko svinja, treba mnogo rada i truda, tako kad se podvuče crta na kraju godine ostane vrlo malo zarade. Tek da se preživi.
Zar nema pomoći od države ?
– Ima, ima, kako nema, ali samo na televiziji. Premije za mleko kasne nekoliko meseci, stoka traži hranu da svakodnevno jede i preživi, nas niko ne pita kako taj problem da rešimo. Subvencije koje daje država su nedovoljne i ne idu u prilog razvoju poljoprivrede, u ovom slučaju, čuvanju krupne stoke, odnosno krava. Nekada je svaka kuća u Ladovici imala krave ili ovce, danas je toga sve manje i manje. U dogledno vreme mala deca će samo na slici videti kravu ili ovce.
Ko vam sve pomaže u radu na imanju ?
– Pored supruge i dva sina i majka je svakodnevno u poslu. Do skora je i deda pomagao, ali kako je sa babom duboko zakoračio u devetu deceniju života, sada sedi ispred kuće kao na osmatračnici i ne može više da radi. Stigla ga starost.
Da li ste spremili dovoljno hrane za zimu ?
– Imali smo izuzetno dobar rod kukuruza na četiri hektara, pšenica je podbacila sa rodom, a bila je zasejana na 1,5 hektara, koliko smo imali i pod travom na livadama. Uradili smo silažu na dva hektara, a to je oko 50 tona silažnog kukuruza za naše krave koje imamo.
Iz vinogradarskog ste kraja, da li imate zasade pod vinovom lozom ?
– Imamo pod vinovom lozom 20 ari, grožđe koje smo ubrali spremili smo za vino u sopstvenom podrumu. Kad toliko puno radimo, valjda, imamo pravo da u zimskim danima malo više popijemo sopstvenog domaćeg vina.
Očigledno da se poljoprivredi u ovim i ovakvim uslovima ne piše dobro. Koje su vaše namere u narednom periodu ?
– Pošto nema, ne neke, već skoro nikakve vajde od rada u poljoprivredi, moraću kao i mnogi da se manem više ulaganja i rada u ovaj posao. Supruga se zaposlila u jednoj privatnoj firmi u obližnjem Stajkovcu, a i ja sam se vratio svom zanatu metalostrugara i već sam počeo da radim kod jednog privatnog preduzetnika. Nema nikave perspektive za mlade ljude u poljoprivredi, a ja sam sada u punoj radnoj snazi, i zato treba na vreme potražiti neki drugi posao. Ovako više ne ide, – kaže nam na kraju razgovora Igor Stefanović iz vlasotinačkog sela Ladovice.
Sinovi – BEGANJE OD IMANJE
Sinovi Nikola i Kristijan pored obaveza u školi stalno su pored oca i na imanju. Rade sve poljoprivredne poslove i nemaju vreme za izlaske i provode.
– Pomažemo uvek kad možemo i kad treba. Kad vidimo kako se puno radi, a nema koristi, sigurno je da nećemo raditi ovo što rade naši roditelji, – kažu, gotovo u glas, Nikola koji će uskoro dobiti diplomu veterinarskog tehničara, i mlađi Kristijan.
Izvor: jugpress.com
