Našem narodu je implementiran jedan model života kakvom tradicionalno i suštinski nikada nismo pripadali. Zapadnjački egoizam je kroz nekoliko generacija, isprva sitnim koracima, a kasnije pojačanim intenzitetom obuzeo naše društvo. Već odavno, omladini se u glavu usađuje postojanje tobožnje primarne porodice, gde nema mesta za babe i dede. Tako deca, od najranijih godina gube osećaj obaveze prema najstarijima iz svoga okruženja. Samim tim se gubi jasna veza sa korenima, sa tradicijom, sa duhovnošću i ljudskošću. Gubi se veza sa predačkim grobovima, koji, iako su nemi i zatravljeni, mogu edukovati više od mnogih akademika. Nestaje prava porodica, ta neosvojiva tvrđava čovečija. Jer, još se nije, niti će se roditi takav đavo koji može poraziti pravu porodicu.
Vremenom, u sledećoj generaciji se gubi i osećaj odanosti i obaveze prema roditeljima, jer je građenje karijere primarno. Zbog karijere se zapostavlja stvaranje porodice, ili se porodica stvara u kasnijim godinama. Tada se već roditeljima pakuju koferi za staračke domove, jer zaboga, svako ima svoj život a bilo kakva žrtva ne dolazi u obzir. Kada im roditelji preminu, agencije organizuju sahrane, najčešće kremacije. Svoju decu ne opterećuju prisustvom na sahranama, kako ih ne bi uznemiravali, prekidali putovanja po Evropi ili univerzijade.
Pripadnik treće generacije iz takve porodice po pravilu ne zna ime pradede niti prababe, često mu je potrebno pola minuta da se seti i dedinog imena (Radovan, Radašin… tako nešto)
Selo iz koga mu deda potiče nije video ni na slici, niti želi da ga vidi. Odlično vlada modernom tehnologijom i engleskim jezikom, ali ne zna koja je porodična slava niti ume da se prekrsti. Karijera i poslovni uspeh nemaju alternativu. Kao i njegovi prethodnici, nikako ne želi da se bavi svojim roditeljima, jer, zaboga, on je sebi centar sveta. Ali, sada je napredovao u reptilnoj animalnosti. Ne želi da se bavi ni svojom decom.
Jer, ima svoju modernu putanju na kojoj nema mesta za nikoga, osim za samodovoljnog sebe. Čak ni za rođenu decu.
A ta deca su četvrta generacija. Deca bez dedine priče na krilima. Bez babine vruće, s kraja nagorele pogače. Bez cvrkuta onog kosa koji sleti na pradedin grob da te pozdravi kada dođeš sa svećom voštanicom. Bez krsne slave i svete pričesti. Bez majčinog osmeha. Bez očeve ruke ispod pazuha, baš na najvećoj uzbrdici. Bez one neosvojive tvrđave toplog doma.
Bez duše. Bez ljudskosti.
Zato im je i lako da povuku obarač.
Autor: Marko S. Marković
Ово данас је последица вредности које су нам донели 1944. револуционарни другови Лека, Пеко, Коча, Уча, Крцун, друг поп Влада Зечевић и остала калакудрија на челу са другом Тииитом. Те вредности су борба за власт по сваку цену. За власт и све привилегије које иду са тим. То што данашња деца не знају имена својих прадедова је зато што су можда били идеолошки противници поменутих другова или из простог разлога што су другови по доласку на власт прво попалили све општинсе архиве да би уништили доказе о својој бандитској прошлости. На ове вредности, народ се мало бунио, али кад је видео да може да оде са села у град и запосли се у неки комбинат где може да забушава колико хоће, сви су прихватили тај систем. Заборављене су све традиционалне вредности и сви преци, као да их никад није ни било.
Вредности које су донели другови револуционари, су произвеле Милошевића и креатуре из деведесетих, а они што су васпитавани на вредностима деведесетих су сада на власти. За ово што се догађа у Србији није крив западни егоизам и „зликовачке“ западне вредности. За ово што имамо данас сами смо криви. Као што рече патријарх Павле:“Праведан човек и кад није крив, препоставља да је крив. А нечовек никад није крив – увек су криви други.“
Upravo tako..
Nesporna je i nasa krivica u prethodnih nekoliko dekada u dogadjajima u Srbiji ……ALI nesporan je i veliki doprinos zemalja kvinte i njihov uticaj i logistika na desavanjima u nasoj Srbiji. Sta vise, oni su svojim delima pokazali da ukoliko ne mogu da uticu drugacije koriste i,, demokratska,, sredstva -bombe.
Kada je autor došao do opisa četvrte generacije, pomislih baš na onog nepomenika koga svi jasno prepoznajemo neki trenutak kasnije, u poslednjoj rečenici članka.