Petre evo ga stvarno! Čujem druga Milana Stankovića kako viče sa straže, a očima ne mogu da verujem. Moj ”debeli” Erne stoji u sred našeg osmatračkog položaja, znoj mu curi niz lice a na leđima zaprtio vojničku vreću i širi ruke. Da cirkus bude veći, kako mu koji borac prilazi, on namerno na Mađarskom pozdravlja: ”Juno potkivano”.
Ovako je prema rečima Petra Varnju izgledao “šok” koji je doživeo 14. aprila 1999. kada je na položaju iznad Đakovice u sred rata na Kosovu ugledao oca Ernea. Petar na početku ispovesti otkriva da je tatu u stvari “prizvao” dan ranije kada je drugovima rekao da njegov ”matori” sigurno dolazi na Kosovo. Kako se seća nekadašnji vojnik, aprila 1999, telefonske veze sa Srbijom su bile u prekidu i on je, znajući Ernea, nudio opkladu drugovima da njegov “debeli” neće “izdržati medijsku blokadu”.
Priča o ocu i sinu Mađarima, koji su zajedno branili Kosovo 1999. nikada u novinama nije napisana. I ne bi, da general Vladimir Lazarević nije nedavno to pomenuo. Erne Varnju i Petar iz Kamenice kraj Novog Sada, kažu u glas, poštuju svog nekadašnjeg komandanta i “matori” Erne veli: ”Ako Laza misli da je to junačko delo”, onda valjda stvarno treba da se “podeli”.
Bio sam martovac, klasa 1998. i par dana pred “skidanje” pukovnik Miloš Đošan postrojio je vojsku i saopštio da je rat pitanje dana i da niko ne ide kući. Vojska se nije bunila. Naprotiv. Meni na pamet nije palo da ostavljam drugove – kreće ratnu priču Petar Varnju a otac se nakašljava i odmah prekida:
Javio se Pera 22.marta i reče da ostaje! I šta ću. Kao svaki tata savetujem da se “izvuče”. Telefonom mu pričam “da se država brani u novim fabrikama, decom u porodilištima, žitom na polju” a on me pita :”Tata da li si “prolupao”. Spusti mi slušalicu…
Prema daljoj priče porodice Varnju, otac i sin se dugo nisu čuli telefonom. Početkom aprila, seća se stariji, počele su Novim Sadom da kruže vesti kako se na Kosovu gine, a vojska krije mrtve. Seća se Erne i kako je nabavio vojničku kartu Kosova i ucrtavao mete za koje Džejmi Šej kaže da su gađane i kako ih je poredio sa izveštajima naše vojske. Najgore je ocu bilo što ga je supruga Desa “onako gledala” nad razvijenom kartom. Više nije mogao da izdrži…
To je bila scena iz filma. Erne na našem položaju kod mesta Ćerim iznad sela Košare. Kaže, došao da nas “nahrani” i veli sve je doneo za perklet gulaš. Raspakuje torbu pred vojskom i ispadaju kobasice, a ja pokušavam da mu objasnim da su nas do sada tri puta promašili tomahovci ali da će nas sad zviznuti samo ako založi vatru. Erne je bio zbunjen, a moji iz jednice da puknu od smeha – prepričava posetu Petar.
Stariji tu odmahuje rukom. Neće da odgovara na primedbe sina kako je “mirisao” na rakiju. Umesto toga, “grdi”:
Kad sam video da je živ, priznajem svanulo mi. Bolje kad sam ga zagledao vidim, otkopčana mu košulja i čizme a samo šlem stoji kako treba.Tu se setih kako smo mi nekad bili “pod konac u vojsci”. Nisam tada Petra grdio samo zato što je bio rat. Priznajem pomislio sam i da ima više iskustva od mene jer je meni bio “prvi dan”!
U stvari, Erneu je za jedan dan rata prošao devet krugova pakla. Svojim očima je gledao istinske tragove nečastivog i neće svega ni da se seti.
Do Prizrena sam putovao 48 sati auto-stopom – seća se nekadašnji turistički radnik. Poneo sam kobasica, slanine i kulena, malo rakije pa otprilike, oni koji su me primali u kola nisu zažalili. Prvi put sam hteo ”da kukam” kada sam ušao u Prizren. Pošto sam kročio iz kamiona pred privremenim logorom vojske pitao sam stražu: šta to gruva okolo. Ovaj reče: Oru ovi odozgo!
Slučaj je hteo da se otac nađe pored ambulante kada je sa Paštrika stigao kamion sa ranjenicima. Pomagao im je da siđu i gledao ima li među njima Petra.
Spakovao me sutra ujutru vojni policajac sa trojicom momaka iz Posebnih jedinica policije koji su išli ka Đakovici. To su bili Dragan Krivokapić, Miloje Banjac i Miroslav Radojević – nikad ih neću zaboraviti. Mislio sam, najzad ide kako treba a onda posle 10 minuta, na izlazu iz grada kroz šoferšajbnu gledam leti ”tomahavk” pravo na nas. Banjac za volanom ukoči, mi iskočismo, a raketa udari negde iza. Sedosmo opet u kola i posle pet minuta isti prizor i ponovo smo “ljubili” zemlju. Treći put nas je Bog spasao – priča Erne.
Ta raketa pala je ispred auta na 50 metara. Udarila je usred albanske kolone izbeglica u blizini sela Koriša. Mrtvih je bilo 87, ranjenih tri puta toliko.
Mi smo iskočili pre nego je eksplodiralo i znam da sam trčao 50 tak metara levo od puta prateći policajce iz kola – nastavlja on. Ležali smo potom par minuta kada se negde sa puta čula komanda: Vojska, svi sa desne strane puta. Prođosmo kroz mrtve, kroz lelek ranjenih i sećam se da sam zalegao između dve oranice. Molio sam iskreno: Bože ako te ima, spašavaj… Miris smrti, to ne može da se opiše…
Varnju stariji pripoveda da im nije bilo dozvoljeno da se zadržavaju na drumu po kome su bili rasuti leševi Albanaca. Prisebni, kapetan, vojni policajac terao je sve “kud koji” jer se očekivao novi nalet. Srećom oštećeni golf je upalio iz prve.
U kafani u Piskotama (predgrađe Đakovice), prvi se oglasio policajac Krivokapić i reče: Nikad ovako blizu smrti nismo bili! To je i mene “otvorilo” te onako, svečano, rekoh:”Bože da li bi bilo pravedno da poginem prvog dana rata” i tada ta policijska “mlađarija” krenu da se smeje a za njima cela kafana. I danas me ovi ”ratni drugovi” podsećajuću na “dijalog” sa Bogom uvek kada se čujemo telefonom.
Sin Petar je na ovom mestu tražio da se “ugasi diktafon” dok otac ne uzme terapiju. Nije rekao ali se videlo na licu momka da prokleto bombardovanje smatra krivcem što se Erne leči od raka. Stariji Varnju o “svom raku” nije hteo da priča. Sem: Biće bolje!
Ja sam bio svih 78 dana na borbenom položaju ali ni nemam ni približna iskustva kao tata.Tri puta nas je promašio “tomahavk” i to je to. Hvala generalu Milošu Đošanu, njegovom zameniku Novici Stankoviću mom majoru Dušanu Vukašinoviću koga smo zvali “Brka zlo”(nikada mu nije bilo dosta koliko je ukopana vojska) pošto su nam glave sačuvali. Vodniku Nedžadu Derviševiću Neđi…
Erne Stariji dalje dodaje da je u istom “danu iz pakla” na Kosovu doživeo i da mu sin “čuva glavu”. Kaže, pošto je ideja “perklet gulaša”odbijena, sin je morao da ga sprovede sa položaja.
Tata sad desno, preskoči žicu, vidiš da je minsko polje i tako me je Petar doveo u pozadinu. A tamo, sve vrvi od Nišlija. Pošto su ovi čuli što sam došao, počeše priču kako su se i oni zavetovali da će na Kosovu poginuti i da ga neće dati, a ja ih gledam i mislim se: Deco bolje je da živite!
Briše Erne i suzu. Nastavlja kako mu je iste noći pukao čir. Kaže od barutnih gasova je imao strašne tegobe. Ipak, sutra se javio da nosi pasulj iz kuhinje na položaj.
Te noći Petrova jedinica za osmatranje je promenila položaj i jedva smo ih našli. Da ne beše Nišlije koga su zvali Bata Đoša nikad sam ne bi došao na taj položaj. Zatekoh Petrovo odeljenje kako se smešta u kuću Albanca Duši Tune.
Mađar Varnju i Albanac Tuna su za jedno popodne su postali veliki prijatelji. Varnju mlađi priča da ga je Albanac Duši Tuna sve do zadnjeg dana rata pitao kako je Erne, jel došao kući, boli li ga stomak…
Nema tu tajne. Duši je meni dao reč da će čuvati Petra i drugove a ja njemu da će vojska čuvati njega, kuću i svu čeljad.Tako je i bilo. Voleo bih još jednom da ga vidim.Čuo sam da su posle Albanci katolici morali da beže u Hrvatsku – dopunjava otac.
Ratovanje dobrovoljca Erne Varnju trajalo je desetak dana. U sinovljevu jedinicu Vazdušnog osmatranja i javljanja kaže nije mogao a ni drugde mu nisu dali. Kod Rajka Pekovića policajca iz Piskota proveo je par dana i tamo je sa Rajkovom majkom i ženom išao po ceo dan da muze krave Albanaca komšija koji su otišli. Komšije su zamolili Pekoviće da im paze domaćinstvo. Erne se seća i kako nije bio “zadovoljan poslom” i kako ne ume da čisti štale. Podvlači da su Pekovići tuđe pazili kao svoje.
Dalje priča kako je svojim očima gledao kolonu Albnaca koja je napustila Kosovsku Mitrovicu i krenula u Albaniju “na sigurno”. “Nikad takav jad nije video”. Ipak najneprijatnije mu je bilo u Đakovici – govori Varnju u polušali ”jer se pročuo kao veliki heroj” koji je došao da ratuje sa sinom.
Sećam se kod Pekovića, okupili se stari Crnogorci koji više nisu za puške, a doveli i žene da im pričam o svom junaštvu. Šta da kažem, sem da sam se poplašio kao zec. Ne mogu da priznam da sam se od sina i dece “učio” junaštvu. Ne ide kod Crnogoraca tako…Posle nekoliko dana vratio sam se kući.
Prebira Erne po sećanju dve decenije posle i seća se:
Jedini koji mi je na Kosovu rekao ”šta ćeš ovde”, beše moj komšija i drug “iz mira” pokojni pukovnik Steva Topalov: ”Može li Mađar i jedna stvar u ovoj državi bez tebe da završi“, grdio me je komša Steva koga, kada me slučajno video na nekom putu iznad Đakovice.
Samo što srce nije strefilo-smeje se.
Kako dalje govori Varnju,u “slavnom vojevanju” desilo mu se i da ga na putu kod Rožaja kada se vraćao preko Crne Gore, iz autobusa “skine” rezervni policajac koji nije čuo da u Srbiji žive i Mađari…Pošto je stigao u Andrijevicu koja je do tada bila potpuno mirna, vojska je dobila uzbunu jer se stigla vest da je jedinica OVK prešla i u ovaj reon. Na dan kada se vratio u Novi Sad 26. aprila, prvo je otišao po auto u centar i pošto je prešao Žeželjev most, sat vremena posle, zlikovci su ga definitivno potopili u Dunav.
Da sam poginuo na putu za Đakovicu ili da me je pogodilo na Žeželjevom mostu ni Desa ni Pera ni drugi sin Ivan ne bi znali gde im je otac završio – završava Varnju. A sin Petar na kraju hoće da ispriča još dve epizode iz porodičnog “slavnog ratovanja”.
Tata je napustio Kosovo posle nekoliko dana-seća se Petar. Bata Đoša, kuvar, došao je da mi donese tu vest i tom prilikom izvukao je ceduljicu iz džepa. Pisalo je: Pukao mi je čir a ti da zapamtiš:
1. Ko sam sebe čuva i Bog ga čuva.
2. U šumi je mnogo štakora i podguznih muva, a malo vukova.
3. Danas je najteže biti čovek.To očekujem od tebe.
Tata Erne
Na samom kraju Pera kaže da je imao čast da nekoliko dana bude kurir generalima Pavkoviću i Lazareviću kada su ovi bili na isturenom komandnom mestu kraj Đakovice.
Jednog dana general Pavković mi dade kesu punu jabuka koju sam ostavio u frižider.Tri dana kasnije, posle jednog sastanka izađe on iz sobe, drži se za stomak, pita ” ima li šta sem konzervi” i ja rekoh:Gospodine generale ima jabuka. Kakve bre jabuke-uzvrati a ja mu velim one što je doneo.
To je za vas deco. Vama sam doneo da se osvežite-iznenadio me general i stvarno ne mogu da mu zaboravim koliko je pazio na sve nas.
autor:Dragan Vujačić
Ovo su naši heroji. Šta Srbija radi za njih? Jel brine o njima kao što su svi oni brinuli o svojoj Srbiji tokom rata?