Kad sam bio mali sanjao sam da budem Aleksandar Vučić. I, snovi su mi se ostvarili …
Pođem kod Miće Megatrenda da se raspitam koje škole za to treba da završim, tamo umesto njega zateknem onu glumicu što u Raiffeizen banci daje kredite, kaže – Može, ali Mića nije tu, angažovali su ga ovi sa Oksforda da zajedno sa Željkom Mitrovićem radi na pronalaskku vakcine protiv korona virusa, mogu li ja nešto da učinim za vas – umalo ne rekoh ono što mi je bilo u glavi, ali se brzo prenuh i kažem sebi – Ako tako nastaviš, nikad nećeš biti Aleksandar Vučić. Da, rekoh, objasnim svoj slučaj, ona kaže – Može …
U povratku svratim kod Sarape na kafu – on i Dea me ljubazno dočekaju, kažu gde si predsedniče, nisi nam od juče dolazio, a nisi nam pričao ni kako je bilo sa Makronom i Merkelovom. – Eto, ne stiže se … Makron je dobro, pokušao je nešto oko onih Šiptara, al’ ptrekinuo sam ga i rekao mu – Slušaj bre ti Makrone … i on je zaboravio šta je i hteo da mi kaže. Merkela je dobro, obradovala se kad me je videla, kaže – Gde si Aleksandre, da li si počeo da jedeš – snaga na usta ulazi …. – Nego recite mi koje su jutrošnje vesti?
Ah, sve isto – oni Đilasovi sa luksemburgške televizije i dalje pričaju o koroni i protestima … Popijem kafu, fini ljudi, kažem recite Željku da mi se javi i odem u svoju kancelariju …
Sekretarica mi kaže, gde ste predsedniče, celo jutro vas traži ona Zorana Mihailović – Šta hoće, pitam – Ne znam, neće da kaže – Kažite joj da dođe, kažem strogo. Ulazi ona plavka, sva nabrekla … opet me spopadoše one jutrošnje misli, ali se trgnem i kažem – Ne može … neznam ni šta je htela da me pita. Dreknem na sekretaricu – Zovite mi Anu Brnabić, samo ona može da me spasi od ovih jutarnjih snova … i bogami pomoglo je, čim sam je video.
Ana, proveri sa Darijom ono u vezi drugog pika prvog talasa epidemije – proveri da nisam tu nešto pobrkao, planirali smo da to povežemo sa održavanjem ovih protesta, pa smisli nešto da to razdvojimo od izbora, jer ovi Đilasovi o tome stalno govore … Šefe, imam ideju – obustavićemo slanje rezultata sa testiranja na nekih petnaestak dana, a onda ćemo sve to da pošaljemo odjednom i tako sve stavimo na račun ovih protesta. – Uh to mi se sviđa, Đilas će da popizdi, ali mi ćemo imati „struku“ iza sebe.
I smisli nešto pametno – ili bar nešto slično, protiv onih iz BIRNA koji i dalje tvrde da smo krili podatke o stvarnom broju zaraženih i preminulih, ali izbegni onu priču – odem ja da se testiram, kažu mi – pozitivna, pođem kući, zgazi me autobus, od čega sam ja preminula – od korone ili utobusa?, naslutićeš nešto, a šta ću ja onda bez tebe. – Dobro Šefe, čuvaću se. A jel’ može, umesto onog – zgazi me autobus, da kažem – zgazi me trolejbus?
Kaži Dariji da mi se dopada ono što je rekla – Lažu oni koji govore da su se građani zarazili na fudbalskoj utakmici Zvezda – Partizan, jer karte su se prodavane online!
Šefe, zove vas Željko – Gde si Željko kućo stara, kako ide ta tvoja saradnja sa Oxfordom oko pronalaska vakcine za koronu – Ide, ide, nema problema, ali trebaju mi neki dobrovoljni zamorčići da to ispitam na njima … – Dobro, videću za to, nego slušaj, onaj Đilas me i dalje zajebava – Napiši nešto u stilu Dragi Điki …, kao ono prošli put, ali daj da se to čita svakog dana, bar triput dnevno, pre i posle jela … ako treba stavi i ono – … konsultijte svog lekara ili farmaceuta. – Ma ne ti da konsultuješ lekara ili farmaceuta, nisi razumeo – Đilas!
Zove vas Vulin, već treći put, kaže da je hitno – Dajte mi ga – Šta je ministre odbrane, da nije zaratilo. Ma jok Šefe, nego jeste li dobili onu sliku sa poslednjih vojnih manevara, što sam vam poslao – Jesam, kakvi su ti oni konji … – Pa valjda ste me prepoznali, ja sam onaj u sredini – Ma jesam, nego koji će ti to – Hoću da idem na kurs za generala – zajebavaju me na fejsbuku ovi Đilasovi, kažu ministar odbrane sa desetarskim činom i vojnim stažom od 15 dana, pa skupljam potrebnu dokumentaciju o svojim vojnim aktivnostima – Dobro, a jel’ si pitao te tvoje, može li to tako? – Jesam, načelnik generalštaba kaže može, ako vi kao Vrhovni komandant, specijalnim ukazom to odobrite. – Ma dobro, hoću, ali moram da konsultujem i ovog mog pravnika Nikolu Seljakovića – da onog što je vodio kolo kad smo onomad pobedili na izborima, on je iskusan pravnik, bio je i ministar pravde, uzeo sam ga direktno sa Pravnog fakulteta u Beografu, sa mesta asistenta za vizantinsko pravo.
Neka dođe Nikola, kažem sekretarici – Nikola, uzmi ovaj Vulinov slučaj i vidi da li sam ja ovlašćen za to što on traži. – Šefe, ne mogu da se setim da je toga bilo u vzantološkoj praksi, ali mogli bismo da se pozovem na presedan iz starog Rima – Rimski imperator Kaligula je svog konja postavio za senatora. – Bravo Nikola, završi to Vulinu.
Zovite mi Nešu, kažem sekretarici – Slušaj Nebojša, gde nađe onog Rebića, dao sam ti da smisliš priču o rusko-crnogorskoj ulozi u organizovanju ovih protesta građana, a ti dao njemu – a on preko televizora rastego pruču o nekom studentu prava, kao glavnim argumentom za tu obaveštajnu akciju. Znaš li ti čoveče, koliko će Putin da me zajebava kad to čuje. Prošli put – kad sam bio kod njega, a naučio sam ruski samo zbog toga, on je sve vreme ćutao, gledao negde dole i na kraju mi rekao – Aleksandar, imate lepe cipele.
Šefe, ponovo zove Vulin – pominje opet neke konje i Nikolu …
E, to mi je bilo već previše, kažem sekretarici, idem malo na Hepi kod Milomira Marića da se odmorim.
Tu se i ja probudim – dobro je što je to bio samo san.
Dragiša Čolić
