Dečak Cvetko Ristić stoji sam kraj tri sveže humke, a pod crnom zemljom mu je sve što je imao

1
128
Dečak Cvetko kraj grobova najmilijih u selu Kušići kod Skelana 1993.

30 GODINA OD VELIKOG ZLOČINA MUSLIMANA I HORDI NASERA ORIĆA NAD SRBIMA NA PODRUČJU SKELANA

• Ostala je tada samo priča o tihom, tužnom dečaku (12 godina), velikih, uplakanih crnih očiju koji je ostao sam na svetu.

• Sit se Cvetko sa svojima u snovima izrazgovara. Izgrli ih. Kad stigne, priupita Mića i sestricu jesu li im teške rane. I majku isto, i oca. Sestrica ga poljubi u obraz. Uželela se brata.

• Prvi put za mnogo godina kako se znamo čuo sam nedavno Cvetka (sada 44 godine) da se nasmejao, i iza, dečju graju, ciku i vrisku, puna kuća radosti i sreće…

• Novak i Jovan su Cvetkova deca, blizanci, Jelena ih je rodila pre nepune dve godine u porodilištu u Užicu i napunila srećom do vrha, do one najviše sljemene grede, staru kuću Ristića, onu koja je izgorela 1993. godine pa je Cvetko posle obnovio.

• I jeste, dobro sam čuo, prvi put od kako ga znam, Cvetko se pre neko veče, kad smo pričali, smejao, radovao onako izistinski dok su se dvogodišnja deca Novak i Jovan pentrali po njemu, cičali i vrištali.

• Ispričaće jednog dana Cvetko svojim dečacima, kad porastu, kad budu dovoljno veliki da sve shvate, priču o Novaku i Ilinki, o Mitri, Miću. Pokazaće im onu svoju fotografiju na grobu. Ne zbog osvete nego da se pamti, da se ne zaboravi… Tek da moju dečaci znaju istinu.

• Tri decenije kasnije, Bog dao, kuća Ristića ponovo je puna dece i radosti. I to je najvažnije

Piše: Zoran Šaponjić, publicista

Cvetko je imao 14 godina kada je u trenu, 16. januara 1993. godine, ostao bez oca i majke, bez brata i jedine sestre, morao je da raste sam, bez njihovog zagrljaja i podrške.

Kad je sve bilo gotovo, kad su niz Drinu utihnuli rafali i po selima iznad vode dogorele poslednje kuće, kad je pao i poslednji kamen sa kamena i poslednja krvava kama vraćena u korice, kad su se po selu utišali krici i jauci, umrli nedoklani i izvađene poslednje oči, ostala je samo priča o tihom, tužnom dečaku, velikih, uplakanih crnih očiju koji je ostao sam na svetu.

I jedna fotografija, valjda najtužnija od kako je rata i ratovanja. Na njoj dečak, u nekoj svetloj jaknici, u ledeno jutro pored Drine, stoji sam kraj tri sveže humke i tri krstače zakićene belim peškirima. A pod crnom zemljom mu je sve što je imao.

Dečačić, kome su u krvavu zoru ubili i Novaka i Ilinku, i Mitru i Mića, oca i majku i jedinu sestru i brata

Dečačić, kome su u krvavu zoru ubili i Novaka i Ilinku, i Mitru i Mića, oca i majku i jedinu sestru i brata, a on, mali, ostao željan da ih zagrli onako zajedno sve četvoro, da ih pritegne svojim ručicama uza se, pa da ih ne pušta, da nikad više ne odu od njega i da ga ne ostave samog.

“Ni sam ne znam kada sam postao svestan tolike nesreće koja me zadesila u trenu, tolikog gubitka… Ponekad mi se čini, možda već sutradan, a ponekad, da su godine i godine prošle, možda sve do današnjeg dana, a da ja to nisam shvatio i primio do kraja, toliki gubitak, toliku prazninu koja je ostala. A samo 14 godina sam imao kad me sve to stiglo”, govori danas Cvetko Ristić (44), tada dečačić iz sela Kušići iznad Skelana, kome su 16. januara 1993. godine, rano ujutru, muslimanske snage Nasera Orića iz Srebrenice u nekoliko sati pobile čitavu porodicu, oca Novaka (42), majku Ivanku (42), sestru Mitru (19), a brat Mićo (16) tog jutra je nestao da mu ni dan-danas nema kostiju ni groba.

Da Vas podsetimo:  VERNICI – LICEMERI! Uveče izmlate žene, ujutro poste na vodi, PA TRČE DA SE PRIČESTE!
Horde ubica Nasera Orića voleli su da se slikaju na mestu svojih zločina, ovde su u Kravicama pored srpskih kuća koje su zapalili, a domaćine brutalno pobili

Prvi put sam čuo Cvetka da se smeje

Pre neko veče, kada sam okrenuo Cvetkov broj telefona, da mu ponovo kopam po starim ranama, opet poznati glas u slušalici, miran, tih i ozbiljan, kakav i pamtim. Učinilo mi se na tren da sam prvi put za mnogo godina kako se znamo čuo Cvetka da se nasmejao, i iza, dečju graju, ciku i vrisku, puna kuća radosti i sreće…

“Uhvatili mi se Novak i Jovan oko vrata pa me ne puštaju, čekaj, Novače, Jovane, razgovaram sa čikom, Jelena, preuzmi decu molim te, čekaj, Novače, evo sve bežim po kući a oni lete za mnom”, mešao se Cvetkov glas i glasan smeh sa cikom dečice.

I nije me stid da priznam, steglo mi se grlo pred tom slikom, i krenule su mi suze, dok sam slušao Cvetka i onu ciku dečice a pred sobom na monitoru računara gledao onu drugu sliku, iz proleća 1993. godine, dečačića crne guste gose, velikih crnih očiju, samog na svetu, kako u tankoj, sivkastoj jaknici, na mrazu, stoji sam kraj tri sveže humke pored Drine i grči promrzle ručice…

Velika je slava Gospodnja, i velika je milost njegova.

Novak i Jovan su blizanci, Jelena ih je rodila pre nepune dve godine u porodilištu u Užicu i napunila srećom do vrha, do one najviše sljemene grede, staru kuću Ristića, onu koja je izgorela 1993. godine pa je Cvetko posle obnovio.

I jeste, dobro sam čuo, prvi put od kako ga znam, Cvetko se pre neko veče, kad smo pričali, smejao, radovao onako izistinski dok su se Novak i Jovan pentrali po njemu, cičali i vrištali.

Muški blizanci – prinove Cvetka i Jelene Ristić, obnova porodice Ristić u selu Kušići kod Skelana

“Radim u Opštini Srebrenica, odnosno u mesnoj kancelariji ovde u Skelanima, zadovoljan sam poslom, kuću, onu našu staru, koja je izgorela 1993. obnovili smo, sad u njoj živimo. Novak i Jovan rastu, ja se radujem svakom novom danu, mojoj Jeleni, dečici, i, eto, Bogu hvala, dobro je”, pričao mi je dalje Cvetko pošto je, kako sam čuo, Jelena odvela dečicu u drugu sobu.

I, opet o ranama. Moramo. Da se ne zaboravi. Onim teškim, nezaraslim, koje kidaju utrobu. Cvetkova sećanja i dalje živa, tu godine i decenije koje prolaze ništa ne menjaju. Ni za mrvicu.

“Kao da je sve juče bilo. Jedna godina, jedan dan ili trideset godina, sve je isto, sećanja dolaze, vraćaju se… I sanjam moje roditelje, sanjam Mitru i Mića, one dane srećnog detinjstva kada smo svi bili zajedno”, kaže mi Cvetko.

Sit se sa svojima u snovima izrazgovara. Izgrli ih. Kad stigne, priupita Mića i sestricu jesu li im teške rane. I majku isto, i oca. Sestrica ga poljubi u obraz. Uželela se brata.

Krvavo jutro iznad Drine

Ono januarsko jutro, tri-četiri dana uoči Jovanjdana, Mitra i Mićo stigli su prethodnog dana da za praznik budu s porodicom, zapucalo je oko sela, nije se bilo dobro ni razdanilo.

U kući Ristića u Kušićima probudilo se njih šestoro, Novak i Ilinka, troje dece, i komšinka Milenija Janković koja nije smela sama da zanoći u svojoj kući poviše sela. Novak i Cvetko istrčali su do na kosu iznad kuće da vide šta se dešava, ko puca, brzo su shvatili da muslimani iz Srebrenice nadiru sa svih strana.

Novak je stigao da dovikne Cvetku da beži ka srpskim položajima, a sam je potrčao kući, da spasava Mitru i Mića, Ivanku i Mileniju. Posle je Cvetko saznao, Novaka je rafal presekao dok je sa donje strane pokušao da priđe kući… Brzo su Orićevi opkolili dom Ristića, Ivanku i Mitru streljali su u podrumu… Mileniju najstrašnije silovali, mučili, ubili.

Da Vas podsetimo:  Mreža parapolicijskih organizacija: Pravoslavni templari i veze sa SNS-om

“Za mog brata Mića ništa ni dan-danas ne znam. Iz drugih kuća i drugih sela tog dana su i odvodili ponekog u logor u Srebrenici, ni u jednoj grupi tih zarobljenika mog brata nije bilo. Bilo je raznih priča, da je ubijen blizu kuće, odmah pošto su ga uhvatili, bilo je i drugih priča, uglavnom, njegovih kostiju i dalje nema. Verovatno da je i dalje živ neko od onih koji su tog jutra bili oko naše kuće, ali niko mi nije hteo reći šta se tačno desilo”, kaže Cvetko.

Cvetko Ristić i meštani Skelana na parastosu pored spomen obeležja pobijenim Srbima 1993.

Kad sam ga posle pitao, nije ostavio ni najmanju dilemu. Ispričaće jednog dana svojim dečacima, kad porastu, kad budu dovoljno veliki da sve shvate, priču o Novaku i Ilinki, o Mitri, Miću. Pokazaće im onu svoju fotografiju.

“Naravno da hoću, ali ne da prenesem mržnju, ne zbog osvete nego da se pamti, da se ne zaboravi… Tek da moju dečaci znaju, bez ikakvih zlih namera”, veli Cvetko.

Dok je krvavi pir od Skelana do Kušića, uz Drinu i niz Drinu trajao, dok su gorela lepa sela iznad reke, Cvetko se s grupom ljudi iz sela obreo u Jezeru. Tri dana sami, preplašeni, pomireni sa sudbinom, u obruču zločinaca.

Zvone još u Cvetkovim ušima i nikad neće prestati krici i jauci mučenika što su vapili za smrću po podrumima svojih kuća, po dvorištima i baštama, po potocima ispod sela i vriska dželata opijenih krvlju…

Pobijena porodica Ristić: Cvetkovi brat, sestra i roditelji

Dole, po selima ostalo je 69 mrtvih meštana, više od 150 ranjenih, mnogo nestalih, mnogi su odvedeni u Srebrenicu, u roblje. Most između Skelana i Bajine Bašte bio je pod snajperskom i mitraljeskom vatrom. Ginuli su na mostu redom Zarići, Gligići…

Na skelanskom mostu snajperski hitac presekao je malog, petogodišnjeg Aleksandra Dimitrijevića, nedugo posle i njegovog brata Radisava kome je bilo 14 godina, dok su sa majkom Milicom pokušavali da se prebace u Srbiju i slobodu.

Tekla je krvava Drina

Mnogi su, kao i Cvetkovi, pobijeni po kućama, mnogima su odsečene glave, ekstremiteti, neki su u strašnim orgijama dželata ruku krvavih do ramena spaljeni. Gordanu Sekulić ubili su hicem iz snajpera dok je u naručju držala decu. Staricu Darinku Mitrović (72) masakrirali su u njenoj kući, ubica je na beživotnom telu ostavio pismo Darinkinoj deci, pohvalu svom zločinu. Rosa Neđić (72) je silovana pa ubijena, starica Radosava Kovačević (78) ubijena sa dvadeset i više udaraca sekirom. Milenki Ristić zločinci su noževima urezali krst na telu pre nego što su je ubili. Ispod sela tekla je krvava Drina.

Spisak bestijalnosti dug i predug. Pred njim pamet stane.

Tog dana u svojoj kući su mučeni, prebijeni pa masakrirani supružnici Bogdan (66) i Dobrina (70) Živanović, ubijeni su Anđa Janjić (66), Filip Živanović (63), Stojan Živanović (69), Radinka Mitrović (47)…

……………………………

Cvetko Ristić(15) — jedini preživeli iz porodice, kom su 16. 01. 1993. godine, brata(16) odvukli u nepoznato; sestru (20) i majku (42) — streljali u podrumu, a oca (41) živog spalili krvnici Nasera Orića. Najtužnije dane proveo je u društvu vojske Jugoslavije i Crvenih Beretki.

………………………………..

Životno putešestvje Cvetka po Srpskoj, Crnoj Gori i Srbiji

Posle je Cvetko živeo više kako se mora nego kako se može. Kod očevog prijatelja u Bajinoj Bašti, onda je upisao Vojnu gimnaziju u Beogradu, pa se posle dve godine vratio u svoje Skelane i obukao vojnu uniformu. Kad je potpisan Dejtonski sporazum, Cvetko se obreo u užičkom Domu za decu bez roditeljskog staranja “Petar Radovanović”, završio je Saobraćajnu školu, užička odbojkašica Vesna Čitaković dala je tada Cvetku na korišćenje svoj jednosoban stan.

Da Vas podsetimo:  Hrvatima se omaklo da na HRT objave staru mapu na kojoj nema Hrvatske ali je zato cela Dalmacija označena kao SRPSKA!

Radio je zatim dečak kao konobar po užičkim kafićima, pa odslužio vojsku u Republici Srpskoj, vratio se u Beograd, gde je radio kao konobar, kondukter, vozač… Šta je stizao. Radio je zatim i u Crnoj Gori, u Inđiji, jednom su mu u kući u Skelanima isekli struju zbog nekog neplaćenog računa.

A njemu bilo više žao nego krivo, zašto je tako moralo. Počeo je polako da obnavlja roditeljsku kuću, pozajmljivao je volove od komšija da uzore parcelu kraj kuće, da poseje malo krompira, povrća, da se preživi, posle je upoznao Jelenu…

Srbi su narod koji brzo zaboravlja

Jedino vršnjacima nije mnogo pričao o svojoj tragediji, a i ko bi ga shatio kad onih koji bi ga najbolje razumeli nema više.

Tri decenije kasnije, Bog dao, kuća Ristića ponovo je puna dece i radosti. I to je najvažnije. Činjenicu da za strašni zločin u Skelanima, za njegove Novaka i Ilinku, Mitru i Mića, za još 65 meštana, za silne zločine, niko nije odgovarao, boli Cvetka kao vatra, ali šta on tu može, njegove suze i patnju, ubijeno detinjstvo i mladost, ionako niko platiti i vratiti ne može.

A i ne treba. Veliko je srce u Cvetka Ristića.

Cvetko Ristić svedok užasnog zločina hordi Nasera Orića nad Srbima u Skelanima stvorio je novu porodicu i obnovio život u selu Kušići

“Ma koliko se mi, Srbi, ljutili na međunarodnu zajednicu koja nam svima kroji kapu, isto toliko treba da budemo ljuti i na sebe. Nije se dovoljno uradilo ni sa naše strane, sve je nekako u tim pokušajima da se makar do mrve pravde stigne išlo pogrešnim tokom. Kad su bili postupci protiv Nasera Orića, drugih, nikad nisam pozivan ni na kakva saslušanja, ni na suđenja. Ono što je trebalo da se kaže nije rečeno na pravi način. Ne znam kako i zašto, pozivani su ljudi koji nisu imali šta da kažu, zašto ne znam… I sem toga, kao narod sve brzo zaboravljamo i to je tako”, veli Cvetko.

Kaže, trudi se koliko god može da ostane korektan prema ljudima druge nacionalnosti koji žive tu pored njega, koje sreće svaki dan, neki nisu bili ni rođeni kad se sve ono dešavalo, drugi su bili daleko od Skelana…

Kopali smo pre neko veče po starim Cvetkovim ranama, još nezaraslim. O tome kako je bilo rasti bez roditelja, bez brata, sestre, bez njihovog zagrljaja… I nisam niti te večeri, niti ranije, nikad, od Cvetka čuo ni reč mržnje. Ona silna patnja i iskušenja kroz koja je prošao naučili su ga tome.

“Sva ta patnja kroz koju sam prošao ne da se rečima opisati, niti objasniti, to može da razume samo onaj koji je to doživeo. Zna moje srce. Daleko je to od dobrog bilo, crno samo po sebi. Trudim se da ne pričam o tome. To je moje, i samo moje, nešto što nosim u sebi”, rekao mi je Cvetko i više ga o tome nisam ništa pitao niti ću ga kad pitati.

I, za kraj, najveća želja Cvetkova, da dečaci porastu, da postanu dobri i pošteni ljudi, da imaju svoju decu, da živi kuća Ristića u Kušićima u brdima iznad Drine… Da uvek bude puna radosti kao ove zime.

I…

“Da moja deca, ni bilo čija deca, nikad više ne dožive nijedan rat ni stradanje, ni ono što sam ja morao da prođem. To ne bi ni najvećem neprijatelju poželeo. Ni onima koji su mi ono uradili”, veli mi Cvetko.

Onda u sobu ponovo provale Jovan i Novak, nastanu cika i vriska dečice, negde u pozadini čuje se i Jelenin smeh, smeje se i Cvetko, prekine se telefonska veza…

1 KOMENTAR

  1. Rosa Nedjic je imala 42 godine a ne 72. A tacno je nazalost zarobili je, silovali i mucili citav dan, tek u noci su njeni krici utihnuli, hvala vam na tekstu, slava im

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime