Po opšteprihvaćenoj definiciji koja se uči još u srednjoj školi „terorizam je metod borbe za političke ciljeve putem nasilja, zastrašivanja, ucena“ (Sociološki leksikon, Savremena administracija, 1982, Beograd). Slična definicija može se naći i na danas mnogo dostupnijoj Vikipediji gde se kaže da je „terorizam smišljena upotreba nezakonitog nasilja ili pretnje nazakonitim nasiljem radi usađivanja straha, s namerom prisiljavanja ili zastrašivanja vlasti ili društva kako bi se postigli ciljevi koji su uopšteno politički, verski ili ideološki“.
Tako je to na nivou teorije, u stvarnosti današnjeg sveta to izgleda malo drugačije.
Kada tzv. policija samozvane države Kosovo zatekne na kapiji pravoslavnog manastira Visoki Dečani četvoricu vehabija sa gepekom automobila punim oružja i municije, onda to nije terorizam. Četvorici vehabija od kojih je najmanje jedan nedavno hapšen na prištinskom aerodromu na putu ka Siriji, na teret se stavi ne terorizam nego – nezakonito posedovanje oružja, uz, u saopštenju posebno naglašen zaključak da to što su uradila četvorica vehabija nema „nikakve veze sa terorizmom“. To što se čin četvorice vehabija u najmanje jednoj tački, a to je „zastrašivanje“, „usađivanje straha“ uklapa u opštu definiciju terorizma to za tzv. kosovsku policiju koja ni slovo ne napiše bez saglasnosti gazda iz Euleksa, nema nikakve veze. Zato, neće biti čudo ako se tokom suđenja, ako do njega ikada dođe, dokaže da su četvorica albanskih vehabija pod bradama i u kratkim pantolonama, pred manastir Visoke Dečane po mraku, sa automatskim oružjem i tri okvira municije, išli na ekskurziju da se dive srpskom srednjovekovnom graditeljstvu i srpskoj srednjovekovnoj umetnosti.
Na tom istom Kosovu, čedu zapadne demokratije, terorizam nije ni kada u sred pola noći u srpskoj enklavi Goraždevac Albanci iz kalašnjikova izrešetaju više srpskih kuća, spomenik, kada kuršumi prolaze kroz sobe u kojima spavaju deca. To za zapadne demokrate koji putem Euleksa na Kosoovu sprovode svoju pravdu, nije ni zastrašivanje, ni usađivanje straha, nije ni nezakonito nasilje. Šta je, bog te pita!
Koliko je tzv. policija samozvanog Kosova kojom šefuje Euleks a pravce kojima idu istrage određuju diplomate zapadnih ambasada u Prištini, zainteresovana da reši i Goraždevac, i slučaj četvorice vehabija kraj kapije manastira Visoki Dečani, i desetine i stotine drugih slučajeva terorističkih napada na srpsku imovinu i Srbe na Kosovu, govori i činjenica da ni dva dana posle pretnje srpskom manastiru niko iz policije nije našao za shodno da svrati da igumana i preuzme snimke sa video kamera oko manastira na kojima se vidi da nije policija zaustavila „golf“ sa četovoreicom vehabija i gepekom punim oružja, nego su se vehabije sami zaustavili, a policija je stigla tek kasnije. Zašto su stali kraj kapije srpskog manastira, šta su tu radili u sred noći, policiju ne zanima, oni će ih optužiti za nezakonito posedovanje oružja, kao da je to oružje otkriveno ne u gepeku kola na kapiji manastira, nego u nekoj pećini u sred Drenice.
Zaključak je jasan! Ono što važi za čitav svet, za Srbe na Kosovu ne važi. Pitanje je prosto – da li bi u Americi, Nemačkoj ili Engleskoj, da njihova policija ispred njihovog manastira, škole ili bolnice zatekne četvoricu vehabija sa automatskim oružjem, oni bili optuženi za terorizam, ili za nezakonito posedovanje oružja?
Zaključak jasan i njime se ne vredi ni baviti. Važnija je poruka koju međunarodna zajednica milovanjem terorista, podrškom koju im daju, preko Albanaca šalje Srbima na Kosovu, a ta poruka više je nego jasna: ovde niste poželjni, ni vi ni vaši monasi, ni vaši manastiri koji su tu vekovima, ni vaša vera, ni vaša kultura, idite u vašu Srbiju! Da nije tako, do sada bi, za ovo godina, bio uhapšen i osuđen makar jedan jedini od onih koji noćima bacaju bombe, pucaju na srpske kuće i srpske povratnike na Kosovo, na svoju zemlju. U to što ambasadori, sekretari i komesari pričaju, u multientičkom, multikulturnom Kosovu, društvu, itd. u pozive proteranim Srbima da se vrate, ja odavno ne verujem.
I, na kraju, jasna mi je međunarodna zajednica, njihovi interesi, ciljevi, oni se na ovim terenima ne menjaju decenijama, vekovima.
Nismo mi jasni mi Srbi. Nije mi jasno naše ćutanje. Može li da se jasnije čuje glas Beograda, glas nas Srba dok na Dečanima crtaju znak UČK, ili kada na kapiji Visokih Dečana zateknu do zuba naoružane vehabije, ili kada teroristi izrešetaju srpske kuće u Graždevcu, i stotinama drugih prilika…
Možemo li barem tada da se okupimo, barem nas 100 ako ne može hiljadu ili deset hiljada, da kažemo da na to ne pristajemo, da su Dečani deo našeg identiteta, deo naše kulture, deo naše duše, da nam ih mogu fizički oteti, sila boga ne moli, ali, da to nikad nećemo priznati i prihvatiti.
Ili ćemo ćutati, okretati glave, praviti se da ne vidimo ono što vidimo, da ne čujemo ono što čujemo. I tako sve dok oni i onakvi koji su pre neki dan naoružani bili na kapiji Visokih Dečana ne stignu do pred naš prag. Na prag svakog od nas pojedinačno. Ako nam već na prag nisu stigli, samo mi to još ne vidimo, ili nećemo sebi da priznamo.
Zoran Šaponjić
iskra.co
