Decu za biološku obnovu srpskog naroda nemamo, ali decu za gaženje na pešačkim prelazima i po putevima imamo.
Šta je preduslov za postojanje krivičnog dela ugrožavanje bezbednosti javnog saobraćaja u njegovom najtežem obliku – u obliku teškog dela sa smrtnim ishodom? Uslov je svesno, umišljajno i neodgovorno kršenje saobraćajnih propisa, koje se označava i kao nasilnička (agresivna, bahata) vožnja. Kako su ovo vrlo neprecizni i široki termini, hajde da preciziramo definiciju nasilničke vožnje. To znači da je posredi vožnja prilikom koje vozač ne pokazuje odgovornost i obzir prema bezbednosti ostalih učesnika u saobraćaju. Drugim rečima, ovo delo nije moguće izvršiti iz nehata:
– Ako vozim, znači da sam psihofizički sposobna za tu radnju.
– Ako sam sposobna, znači da umem, dužna sam i moram da znam i shvatim značenje znaka STOP, značenje „zebre“ kao horizontalne signalizacije, značenje uloge pešaka u naseljenom mestu, značenje smisla saobraćajnih traka za održavanje pravca kretanja, značenje smisla ograničenja brzine itd.
Trećim rečima, ovde nema i ne može biti olakšavajućih okolnosti, jer se one svode na ismevanje žrtve i čist idiotizam, tipa:
– Nisam znao da je ovo naseljeno mesto, ne znam šta to znači;
– Nisam znao šta znači „zebra“;
– Nisam nameravao i hteo da ubijem čoveka danas na pešačkom;
– Znao sam da kršim pravila, ali sam kontao da mogu da se zaustavim i da sprečim smrt;
– Nisam znao da je ljudsko telo tako krhko, da može da se pogine ako ga malo zakačim. Jbg, žurio sam…
Idiotizmi kojima se brane izvršioci ovog krivičnog dela su krajnje nadrealni i debilni. Olakšavajuće okolnosti, usled kojih sudije izriču minimalne kazne su, između ostalih, i sveukupni život izvršioca, njegovo ponašanje pre dela, ranija neosuđivanost itd. Lično, i ovo smatram opasnom podvalom, zloupotrebom i prečicom ka izvrdavanju.
Šta to znači, gospodo zakonodavci i delioci pravde? To što uredno plaćam porez, hranim golubove po parkovima i vodim računa da mi voda iz klime ne kapa preko terase na komšijina kola, me čini dovoljno nezamenljivom i nenadoknadivom u zajednici? Da li mi to daje za pravo da se nadam minimalnoj kazni ako svojom agresivnom vožnjom pobijem decu u saobraćaju, prekinem jedan ili više života, kao da sam ih ja stvorila, zavijem u crninu i u večnu tugu čitave familije?
Znamo li, delioci pravde, prvo i osnovno:
Šta je SVRHA KAŽNjAVANjA uopšte?
Svrha kažnjavanja nije vraćanje poginulih žrtava iz mrtvih, ni plaćanje hirurških intervencija da se preživele žrtve zakrpe. Svrha kažnjavanja je sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ih ubuduće ne čini, kao i uticanje na druge da ne čine ista i slilna krivična dela. Svrha kažnjavanja je i da mi, kao narod u čije se ime kažnjava, izrazimo društvenu osudu za krivično delo, da ojačamo kolektivni moral i da učvrstimo obavezu poštovanja nekih opravdano postavljenih pravila.
Šta mi poručujemo, uvaženi sunarodnici u čije se ime izriču presude, minimalnim osudama za teška dela sa ovako strašnim posledicama? Koja dobra mi to biramo da štitimo, šta je naša današnja vrednost, šta je naša poruka nama samima i našoj omladini:
– Jedan život manje-više, jbg, dešava se. Nek’ ide život!
– Gazi samo opušteno, važno je ŠTA voziš, a ne KAKO voziš!
– Što ti je gomila lima na 4 gume skuplja, to si bliže minimalnoj kazni, jer imaš više para i plaćaš više poreza, a samim tim si i uzorniji građanin!
A, ako ne plaćaš porez uopšte, ali plaćaš reket ili finansiraš partijske delioce pravde i ostalu bulumentu, e onda si najuzorniji građanin i imaš šanse i da budeš uslovno osuđen, iako po zakonu ne bi smeo, ali hej, koji zakon, bre? Ovo je Srbija!
Za kraj, hajde da zađemo malo i u mračne sokake, kojima običan narod ne zalazi, te i ne zna šta tamo sve ima da se vidi i sazna:
Znate li da se ubistvo sudije, javnog tužioca, njegovog zamenika i policajca kvalifikuje kao teško ubistvo, za koje je zaprećena kazna od 10 godina do doživotnog zatvora?
E, šta zaključujemo: nismo isti nigde, ni pred zakonom ni pred pravdom. Ako svojom bahatošću pobijem decu u saobraćaju, sudija će mi i nogama i rukama iskopati sve (ne)moguće olkašavajuće okolnosti da dobijem minimalnu kaznu. Deca su ionako mrtva, treba valjda ja da nastavim da živim! I da gazim!
Ali, ako otac ili neko od mrtvog tj. ubijenog deteta ubije sudiju, ode on na doživotnu!
Taj šljam, ološ i društveno opasna bagra mora da istrune u samici! Jer, ako je sudija mrtav, niko više nema pravo da nastavi da živi. Ako su nedužna deca mrtva, ubica za volanom ima pravo da nastavi da živi.
A znajući kakva je naša biološka situacija i kolikom zastrašujućom brzinom nestajemo kao narod, ubistvo čitave jedne porodice sa troje dece je strateški gubitak za ovu zemlju. Strateški gubitak! Ali, koga je to, zapravo, briga?!?
Autor: Saška Ljubičić
