Dragi Deda Mraze, nikada ti nisam napisala pismo. Nikada te nisam molila. Nikada ništa od tebe tražila nisam. Ni sada ništa ne tražim za sebe, jer imam sve što je privilegija u ovoj mojoj Srbiji.
Imam državni posao. Imam platu, pa mogu da uzmem čekove i kupujem šampone, povrće i toalet papir na odloženo. Mogu i kredit da uzmem. Za krečenje, za lečenje, za struju, za registraciju kola. Šta mi teško! Imam i gde da živim. Vazduh mogu da dišem bez plaćanja poreza. Imam psa kao jedinog prijatelja. Ne opterećuje me. Ne traži. Ne gnjavi. Eto, šta ja drugo da poželim. Evo i internet imam pa mogu i pismo da ti pošaljem.
Pišem ti i molim za spasenje ove moje Srbije. To ti je jedna državica, katastarska parcela, u kojoj živi nebeski narod. Narod koji se pre mnogo godina odrekao blagodeti ovozemaljajskog sveta, kako bi kada umre, uživao blagodeti onog gore sveta. Molim te, ubrzaj proces selidbe. Aminuj što pre.
Znam da si moćan. Znam da vagaš koliko je ko bio dobar, poslušan, strpljiv, snishodljiv. Koliko je ko puta gutao koječega u tišini, sležući ramenima. Koliko je ko puta rekao pokorno da će biti bolje, samo treba sačekati još malo i ne dizati prašinu i galamu. Koliko je ko pognute glave trpeo uvrede i poniženja onoga koji nam je glavni kontrolor. Onoga što meri da li smo zaslužili da odemo u raj i koliko još i šta još treba stojički da istrpimo i podnesemo. Mislim da smo spremni kolektivno. Svih šest miliona. Preseli nas Deda Mraze, ako srca imaš. Ako si iole pravedan i pravičan. Dođi i potrpaj nas u te tvoje sanke i irvasima naredi da nas odma voze. U… Postojbinu. Majčinu.
UKRATKO
Sve ću ti Deda Mraze pojasniti: I sam si Deda. Možda ne znaš šta je penzija, ali molim te, zamisli da ceo život radiš to što radiš, da si pošteno i teškom mukom zaradio svaki dinar, ceo radni vek odvajao za neke preporode država i okolnih država, kako bi onog dana kada tvoje vreme iscuri, mogao i dalje da živiš časno i dostojanstveno. Mogao da kupiš ceo hleb, ne na parče; mogao da kupiš čak i one lekove koje nisu na listi besplatnih; mogao da sačekaš mirno hladne dane, ne misleći da li imaš para za džak cepanica ili za tri džaka; mogao da budeš spokojan da se neko ne seti da vrati onaj stari, „dobri“ običaj – lapot. To je ono kada je neko slab i star, kada ode u penziju, i kada po mišljenju porodice, a boga mi i države, ne može više da doprinese ničemu. Niti je sposoban da radi i zaradi, niti da čuva decu, niti da ide u prodavnicu, a predstavlja čist izdatak i za porodicu i za državu: samo jede, pije, ’oće svaki dan kod lekara, pa lekovi, pa troškovi prevoza, pa troškovi čuvanja i nege, ma da ne nabrajam. Molim te Deda Mraze, nemoj da dozvoliš da glavni kontolor ovaj stari običaj proglasi po hitnom postupku važećim.
Dalje: Narod koji navodno radi. Više nema snage da od onih koji nikada nigde nisu radili sluša kako su svi zgubidanovići, šereti i lucprde. Sluša kako malo radi, mnogo spava i stalno kuka. Nema više od čega, kada mu od bedastoće od plate odbiju ponovo neki preporod države, kredite kojima otplaćuje besplatno školovanje dece i besplatno lečenje, da plati račune za struju, iako je po rečima glavnog kontrolora džab-džabe. Ne može narod više da se žrtvuje i plaća rad preduzeća koja godinama posluju u minusu da bi se neki tamo ovajdili. Ne može bre narod više da plaća zimovanja, letovanja, jahte, silne kuće po belom svetu, provode i ostale zajebancije onih koji su zaposleni na radnim mestima “prišipetlji” ili “specijalista-menadžera za mužu naroda”.
NE MOŽE NAROD
Ne može narod više da školuje decu, da bi na njihova mesta došli oni koji su postali školovani preko noći, oni koji su pazarili diplome nedeljom na buvljaku, oni koji su bez diploma, ali su danonoćno po internetu branili lik i delo velikog kontolora. Nema narod više odakle da plaća kurseva raznih jezika, kako bi iste savladali, te otišli preko bare da čuvaju kučiće i mačiće, da uspešno peru ulice nepoznatih gradova, te po povratku u svoje biografije inženjera mehanike upisali i to radno iskustvo.
Ne može narod više da finansira raznorazne izbore, da bi glavni kontrolor tamo kod supervizora imao opravdanje što nije uradio posao zbog koga je imenovan na to važno mesto. Ovako, izbori svaki čas. Pa dok se formiraju vlasti, mnogobrojna tela, pa eto opravdanja što nikako da završi zadate aktivnosti.
Žene ne znaju da li su ubice ako rode dete ili su ubice ako ne rode dete. Niko više od nebeskog naroda ne može da razazna, pamet mu pomućena i sluđena, ko jeste, a ko nije kriv. Da li onaj što je po proceni glavnog kontrolora najgori ili onaj ko je stvarno najgori po oceni nezavisnih I samostalnih u radu! Ne može narod u ovoj silnoj borbi protiv nasilja da odluči šta jeste, a šta nije nasilje, jer glavni kontrolor nasilje deli na “vaše” i naše”. Na “manje je nasilno“ i “više je nasilno“. Na “manje drastični napadi” i “više drastični napadi”. Ni deca više ne razaznaju. I ona sluđena. Oće da se poubijaju.
Ne znamo više šta plaćamo po uredbi glavnog kontolora. Da li lečenje bolesne dece sms porukama ili doplatne markice za izgradnju Hrama Svetog Save?! Ali kako smo nebeski narod, verujem da smo se opredelili za izgradnje hramova. Deca će kad tad u nebesko carstvo stići, a mi treba da izgradimo to carstvo, mislim da izgradimo nešto gde ćemo svi stati. Pa nećemo valjda na oblacima živeti tamo gore!
PAMETNI NISMO, DEDA MRAZE
Da li da se divimo silnim puvalima, fićfirićima i tikvanima koji se nakotiše u poslednje vreme? Da li treba zarad nebeskog carstava u svece da ih promovišemo? Spomenik da im isklešemo? Da napravimo hram i isti oslikamo njihovim prosvećenim likovima? Da li treba da se ugledamo na njih pa i da sami postanemo pošušnjare? Ili treba još dokazivanja i izdržljivosti? Ne dozvoli Deda Mraze da i razboritost izgubimo, jer šta ćemo tamo gore tako udareni? Do duše, na ovozemaljskom svetu smo idealni takvi. Umlaćeni u mozak. Bezvredni. Pokunjeni. Prestrašeni. U robote i poslušnike pretvoreni. Odsečenih jezika. I pojedinih organa.
Deda Mraze, ukoliko ti zapravo nisi glavni kontrolor, nadam se da će moje molbe biti uslišene. Da ćeš imati sluha i srca.
Ukoliko si ipak glavni kontrolor, evo pevam iz sveg glasa: Deda Mraze, Deda Mraze ne skreći sa staze, ne oklevaj ne dremaj već pakosti spremaj… Padaju, padaju, s neba…na-na, na-na… Juhuhu, srećna nova godinaaaa!
kolumnista.com
