Nolit (skraćeno od Nova literatura) je bio jedna od najvažnijih izdavačkih kuća na našim prostorima. Osnovali su ga 1928. godine braća Oto Bihali-Merin i Pavle Bihali.
Nažalost, Nolit je ugašen 2011. godine — šest godina nakon privatizacije. Novi vlasnik, koji je ujedno i vlasnik modne kuće Zekstra, nekadašnje Nolitove knjižare pretvorio je u modne butike, uključujući i najugledniju među njima – onu sa imenom osnivača Pavla Bihalija.
Stariji naraštaji pamte čuvene Nolitove knjižare, u koje smo ulazili puni poštovanja i svesni toga da smo kročili u jedan od najvažnijih stubova kulture naše zemlje. Šta se danas dešava sa nasleđem braće Bihali pitali smo Pavla Bihalija, osnivača pokreta “Levijatan”, koji je ime dobio po svom deki.
U periodu između dva svetska rata brada Bihali ubrajala su se u najvažnija imena kulture na Balkanu. Šta je dovelo do toga da su danas zaboravljeni?
Nivo kulture i zabave, kao i način na koji se mladi danas zanimaju. Naprosto, intelektualni nivo ljudi pre 70 godina do danas je drastično opao, te sam siguran da bi moj deda da je danas živ bio Bil Gejts i Stiv Džobs u jednom.
PAVLE BIHALI
Rođen je 8. avgusta 1898. godine u Zemunu. U ranim dvadesetim godinama preuzeo je očev posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Tako je 1928. godine pokrenuo časopis “Nova Literatura”, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona.
Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva izdavačku kudu “Nolit” i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, ved i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: Džek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima.
Sa suprugom Marijom Fingstl 1938. godine dobio je sina Ivana, koji je, kao dete Jevrejina i katolkinje, kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac, ali tamo nije ostao neuočljiv. Kao poznatog kulturnog radnika, levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Marinkovoj Bari, u Beogradu, u prvoj grupi streljanih zatočenika Banjičkog logora.
Zvanični podaci govore da je Vašeg dedu, Pavla Bihalija, uhapsio Gestapo i da je streljan u Marinkovoj Bari, u prvoj grupi Banjičkih logoraša. Međutim, Vi tvrdite da ta informacija nije istinita?
Dedu nije streljao Gestapo nego komunisti. To je neistina, dakle. Streljan je jer je donosio zapadnu kulturu i literaturu u Srbiju. To je montiran podatak kao i pitanje ko je ubio Ćuruviju. Sigurno ga nije ubila mafija kao mafija – nego država zbog pisanija. Ono što je svakome jasno ko istraži malo dublje je činjenica da je deda dobijao/donosio zapadnu literaturu i prevodio je na srpski jezik. Osim toga, donosio je i slike zapadnih autora koje je promovisao po časopisima i knjigama.
Zbog toga se od strane komunista vodio kao izdajnik, a Gestapo nikakav interes nije imao da ga strelja jer je bio “glas zapadne kulture” što je odgovaralo Nemcima u “pokoravanju” svakog pa i ovog dela Evrope. Dakle, logika i još neke privatne prepiske sa Gebelsom recimo govore da su komunisti (koji su bili i te kako spremni na tako nešto) izvršili brutalnu egzekuciju da bi kasnije isti ti ljudi preuzeli Nolit. Prefrigano kao i sve što komunisti rade.
Poznato je da Vam i država i novi vlasnik Nolita duguju dosta novca zbog bespravnog korišćenja naziva i grafičkih rešenja Nolita, ali znamo i da ste nailazili na brojne prepreke kada ste rešili da taj dug naplatite. Možete li nam redi dokle ste došli sa procedurom?
To je već advokatski deo, ja računam da će ovde biti otimanje tako da se spremam i za Strazbur jer ne postoji teoretska šansa da dozvolim da mi se polupismeni ljudi poigravaju sa prezimenom.
Kakva su vaša sećanja na Nolit? Kako je bilo odrastati kao potomak brade koja su Jugoslaviji toliko mnogo dala – i kakav je osedaj danas kada je uništen skoro svaki spomen na njihovo delo?
Bio sam mnogo mali da bih sada o tome govorio sa realne razine. Svakako da se sećam tih ogromnih biblioteka i poneke priče koja je interesantna, ali da ne davimo čitaoce sa tim.
Dedu po kom ste dobili ime niste imali prilike da upoznate jer je streljan 1941. godine, ali zato pamtite njegovog brata. Kakvo je vaše sećanje na Otoa Bihalji-Merina?
Prezime Bihalji ne postoji. To je gramatička greška koja je kao takva ostala upisana opet od strane nekih nepismenih ljudi. Prezime je Bihaly, a izgovara se Bihali, bez ikakvog akcentovanja. Jevrejskog je porekla, mada ima i malo germanskog zapravo – ali to je još duža priča. Oto je bio izvanredan čovek i svaki trenutak proveden sa njim mi je zaista neprocenjiv i dragocen.
Srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla, u austrougarskom Zemunu odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20 godina studije nastavio u Berlinu. Tamo je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca “Die Linkskurve” (Leva krivina).
U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Tada je sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis “Nova literatura” i izdavačku kudu Nolit. Zbog zdravstvenih problema vratio se u Nemačku, gde je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina. Kao član Komunističke partije Nemačke narednih godina živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji…
Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine.
Oto Bihali – Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to vedinom na nemačkom. Za njega je Tomas Man rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove knjige su sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj.
Prvi je Jugosloven koji je u Nemačkoj dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju – “Moj lepi život u paklu”, ali je nije dovršio zbog smrti. Taj naslov je pozajmio pisac Ivan Ivanji, kako bi njime odao počast čoveku koji je, kako kaže, odigrao ogromnu ulogu u njegovom životu.
A. Lazić
dnevno.rs
