DEJAN BALjOŠEVIĆ: Crkva Uspenje Presvete Bogorodice u Orahovcu

1
257


Od kako znam za sebe, znam i za nju. Nekako je oduvek bila deo mog života a ja je u mladosti svojoj, tumarajući kroz život, tražeći mu smisao, nisam primećivao. Prolazio pored nje i ne pogledavši je, žureći ka nekim svojim životnim ciljevima, od kojih su većina bili pogrešni. A ona me je uvek, kao ostarela majka, strpljivo i nenametljivo čekala na kraju svakog puta, čista i dostojanstvena – crkva „Uspenja Presvete Bogorodice“ u Orahovcu.

Život me je odveo u mnoge crkve, veće i uređenije od nje, ali sam samo pod njenim kupolama nalazio mir uspostavljajući vezu sa precima i samo sam njena zvona čuo i kada bi bio u tuđini, kilometrima daleko od Orahovca.

Po prvi put sam se duboko zagledao u nju, kada sam jednog sunčanog posleratnog dana, zatočen u srpskom delu grada sa preostalim malobrojnim Srbima, snužden i zamišljen sedeo na njenom opustelom trgu i posmatrao transporter nemačkog KFOR-a i nekoliko srpskih mališana kako se igraju klikerima, tik uz točkove vojnog vozila. Posmatrajući crkvu pokušavao sam da dokučim čudne puteve Gospodnje, koji su, vodeći nas kroz zamršene svetske prilike, doveli u situaciju ponovne okupacije.

Nemački vojnici KFOR-a su se dosađivali na transporteru, ali su ipak disciplinovano izvršavali svoj zadatak stražarenja na crkvenom trgu, oko koga su preostali orahovački Srbi pokušavali da prežive. Strpljivo su čekali da im istekne smena, pa su nalazili razne načine da prekrate vreme. Zato su itekako bili zahvalni srpskim dečacima, koji su, samo za njih, izvodili svoju „dečiju predstavu“.

Dečaci su svojom igrom pokušavali da privuku pažnju vijnicima i da pridobiju njihovu naklonost. Kada bi neko od dečaka izveo precizan pogodak klikerom, obavezno bi se okretao ka vojnicima, kako bi proverio da li je njegova spretnost izazvala njihovo divljenje. Kao nagradu što im prave društvo i što ih zabavljaju, vojnici bi im od svojih sledovanja hrane, davali keks, slatkiše i sokove. Roditeljima dečaka se isprva to nije dopadalo, jer im je ličilo na prosjačenje kod nepoznatih ljudi, pridošlih iz dalekog, nepoznatog i nama nenaklonjenog sveta. Ali posle nekoliko ozbiljnih incidenata i napada Albanaca na srpski deo grada, postajali bi spokojniji kada bi saznavali da im se deca igraju u blizini vozila KFOR-a, jer bi tu trebalo da su najbezbednija.

Vremenom su se među njima izrodila iskrena prijateljstva, pa su vojnici među decom imali svoje favorite i obrnuto, dečaci su među vojnicima imali svoje miljenike, kojima bi zapamtili ime, pa čak i raspored dežurstava, pa bi ih nestrpljivo svakoga dana u isto vreme čekali na crkvenom trgu.

Ranjive dečje duše su osećale strah i nemoć svojih zabrinutih roditelja, pa su među vojnicima instiktivno tražili svoje zaštitnike i u njima, tako moderno tehnički opremljenim, videli svoje moćne heroje iz filmova, čudeći se nama – starijima, što i mi to isto ne osećamo. NATO – vojnici, sa svojim maskirnim uniformama, sa bezbroj džepova i visećom opremom, utegnutim pancirima i šlemovima, su zaista izgledali moćno. U toj svojoj superiornosti pobedničke sile, posmatrajući razigrane srpske dečake, mislili su da su im svojim dolaskom ulepšali detinjstvo i sa sobom im iz razvijenog sveta, iz kojeg dolaze, doneli prosperitetniju budućnost, pa nabeđeni da vrše pravednu i humanu misiju nisu mogli da vide da i ti srpski dečaci imaju neku svoju misiju i to misiju pred Bogom koji je moćniji od svih njihovih rezolucija, alijansi i vojne tehnike.

Da Vas podsetimo:  Kako je na hiljade Srba ostalo bez posla u Kini

Dugo sam sedeo tako na crkvenom trgu i posmatrao taj prizor. Srpsku decu kako na kolenima čuče na pločniku dok se pored nemačkog transportera igraju klikerima, nemačke vojnike posedale na vojnom vozilu kako se u dokolici zabavljaju dok ih sa svog vozila posmatraju i iza njih -crkvu Uspenja Presvete Bogorodice, koja dominira nad svima njima.

Taj prizor, za Srbe na Kosovu i Metohiji sasvim uobičajen, za srpske istoričare mnogo puta već viđen, meni je poput biblijskog otkrovenja prikazao sliku situacije u kojoj se, moj grešan i namučeni narod, po ko zna koji put našao.

Deca koja kleče na prašnjavom pločniku prikazala su mi srpski narod koji je opet bačen na kolena. Nemački vojnici, koji ih sa svog robusnog vozila sa visine samozadovoljno posmatraju, prikazali su mi nove – stare okupatore. Crkva Uspenje Presvete Bogorodice predstavila mi je Gospoda Boga, Koji je sve to dopustio i Koji jedini zna šta će biti sa svima nama i kako će se stvari dalje odvijati.

Rat je promenio sve, grad se promenio, čini mi se da se i priroda promenila, samo je Bogorodična crkva ostala ista. Samo ona ćuti iako mnogo zna i pamti mnoga teška vremena, mnoge osvajače i okupatore. Samo su likovi njenih svetitelja na starom potamnelom drvenom ikonostasu ostali isti, kao da ih se nimalo ne tiču burna dešavanja izvan crkve.

Još kad su me kao dečaka, vodeći me za ruku, stariji prvi put uveli u crkvu, objasnili su mi da su sveci na ikonama živi i da nas posmatraju i da zato treba da budem miran i da se pristojno vladam. Šćućuren u uglu crkve posmatrao sam ih sa strahopoštovanjem, pitajući se, ako su živi, zašto su im onda izrazi lica uvek isti. Zašto nisu tužni kada se u crkvi služi opelo pokojniku nad kojim jecaju bližnji i zašto se ne raduju kada se venčavaju mladenci ili krštava neka beba i radost ispuni crkvu. Ako su sveci naši, zašto onda ne tuguju i ne vesele se sa nama, već nas jednako nepomično posmatraju svojim blagim očima, gledajući kroz nas negde u daljinu, ka nekim, nama nevidljivim, nebeskim horizontima. Stalno sam pokušavao da uhvatim taj njihov zagonetan pogled. Ali tek kada sam spoznao prolaznost našeg ovozemaljskog života, shvatio sam da će i kada nas ne bude, istim očima posmatrati i neke nove ljude u crkvi, dok ćemo mi tada biti sa one druge strane horizonta. Možda će neki od nas tek tada uspeti da uhvate njihov pogled.

Da Vas podsetimo:  Vukovarski vikend ispisan grafitima

Kako sam rastao tako je i detinja nevinost od mene nepovratno iščezavala i ustupala mesto nadolazećim mladalačkim gresima. Sve češće bih u crkvi zaticao sebe kako pogled sa ikona skrećem ka devojkama, naročito o Vaskrsu i drugim velikim praznicima, kada doterane i čiste dođu u crkvu. Tada bi se trgao od grešnih pomisli i uplašivši se da me ne odvedu predaleko, posramljeno sklanjao pogled sa ikona, svestan da su mi svetitelji pročitali misli. Samo onaj koji je istinski svestan svoga greha zna koliko je teško grešnome stajati pred likom svetitelja.

Izgleda da mi nisu mnogo zamerili zbog toga, jer su mi baš na crkvenom trgu, jednog posleratnog dana, poslali jednu devojku koja mi je nedugo zatim postala žena.

Bilo je to jednog decembarskog dana 1999. godine, kada sam, ne znajući šta ću sa sobom, u haosu i metežu koji je nakon rata nastao među mojim zatočenim narodom, stajao pokunjen i zamišljen na crkvenom stepeništu i odozgo posmatrao svoje uspaničene sugrađane kako na crkvenom trgu pritrčavaju svakom vozilu KFOR-a koje bi se zaustavilo pored njih i od vojnika molećivo tražili da ih evakuišu iz geta u koji smo saterani.

U jednom trenutku je odnekud naišlo oklopno vozilo italijanskog KFOR-a. Građani su ga odmah opkolili spremajući se da i od italijanskih vojnika zatraže istu pomoć. Jedan od njih je izašao iz kabine vozila i ne obraćajući pažnju na gomilu ljudi i njihove vapaje, rutinskom hladnokrvnošću otvorio teška metalna vrata na transporteru. Iz vozila su najpre izašli neki naši monasi a zatim jedna jedra devojka duge crne kose i rumenih obraza. Stupivši na pločnik najpre se zbunila videvši masu uspaničenih ljudi oko sebe a kada se malo pribrala, podigla pogled ka crkvi, primetivši i mene na stepeništu. Naši su se pogledi za trenutak susreli, jer je njena iznenadna i neočekivana pojava i meni samotnom privukla pažnju. Odmah se videlo da je naša, da nije strankinja, jer su je izdale oči, koje su zasuzile pri pogledu na svoj obezglavljeni narod. Dočuh samo da je prevodilac.

Ispostavilo se da je taj međusobni pogled očima bio sudbonosan za oboje. I danas mi nije jasno kako me je uopšte primetila među tolikim ljudima na prepunom crkvenom trgu, dok sam, podalje od gomile, utučen i usamljen stajao na crkvenom stepeništu. Kada smo se zbližili, zbunjen njenom neposrednošću, pitao sam je šta je to jedna nepoznata devojka došavši iz dalekog kraja videla na meni – zapustelom momku, da je odlučila da ostane sa mnom u „enklavi“ iz koje su svi bežali, iako joj je život nudio bolje opcije. Samo mi je rekla da me je oduvek tražila, da i njen život nije bio lak i da u meni uopšte nije videla gubitnika, kakav sam joj se predstavio. Bila je ubedljiva. Poverovao sam joj. Venčali smo se u crkvi Uspenje Presvete Bogorodice ispred koje smo se toga dana prvi put i sreli.

Da Vas podsetimo:  Zdravkova „narodna vlada“ blizu pada

Bogorodičina crkva nije obeležila samo moj život, ona je igrala značajnu ulogu u životu svih Orahovčana. Bila je centar zbivanja svih važnih dešavanja u gradu. Oko nje se odvijao buran život male srpske zajednice. Na njenom trgu su se igrala svadbena kola i sa njega polazile tužne povorke ka groblju. Na trgu se sastajalo, okupljalo i dogovaralo. Na njemu se besedilo i saborovalo. Na njemu su se slavile srpske pobede i odbolovali srpski porazi. Na njemu su zakazivani susreti, sa njega se polazilo u svet i vraćalo u rodni kraj.

Svaki Orahovčanin je znao da ma koliko da je bio uspešan kod nas ili u svetu, to uistinu postaje, samo ako mu to potvrdi „narodna skupština“ sastavljena od ljudi koji po vazdan debatuju na trgu i koji se u sve razumeju.

Na crkvenom trgu su svakog maja svirali trubački orkestri iz Vranja. I danas, kad se noćna tišina slegne nad gradom i kada me obuzme južnjački žal za mladošću i prošlim vremenima, ponekad mi se učini da kroz prozor svoje sobe, čujem vranjsku trubu kako setno i melodično odjekuje na crkvenom trgu i poziva na skup. Za trenutak pomislim da će je čuti i svi moji sugrađani, ma gde bili, i da će se ponovo vratiti, pa čak i oni umrli i da će crkveni trg kao nekada biti pun razdraganih ljudi.

Ali, to su samo pusti snovi čoveka čiji se život polako primiče kraju. Crkveni trg je svakim danom sve prazniji. Na njemu neka nova deca ponekad gostima otpevaju po neku duhovnu ili rodoljubivu pesmu našega Gavrila Kujundžića, u znak zahvalnosti za pomoć koju im iz sažaljenja velikodušno donose. Ali, niti ona, niti gosti, znaju šta je taj trg nekada bio. Gosti odlaze iz “enklave“ tužni i ganuti, ostavljajući decu na trgu da čakaju. I čekamo….

Ostalo nas je malo. Prodajom okolnih srpskih kuća i sužavanjem „enklave“ sve se više zbijamo oko crkve, kao uplašena deca oko svoje majke. Pokušavamo da barem nju odbranimo, da barem ona preživi ova teška vremena kako bi budućim pokolenjima mogla da svedoči o nama. Branimo je kao što napadnuti roj pčela brani svoju maticu, jer znamo da nam bez nje nema života.

I još čekamo ….

I još je branimo….

Gospode Bože naš nedaj da zvona Bogorodičine crkve u Orahovcu zauvek utihnu!

Orahovac, leta gospodnjeg 2021.

Dejan Baljošević

Izvor: Iskra

1 KOMENTAR

  1. Realnost surova srba na kosovu kad si u rodjenoj zemlju gradjanin drugog reda.
    Ni jedan evropski narod to ne bi dozvolio poigravanje sudbinama tih ljudi je nedopustivo….

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime