Navršava se 80 godina od stradanja Narodne biblioteke Srbije. U rano jutro, u nedelju 6. aprila 1941. godine, u nemačkom bombardovanju Beograda, sravnjena je sa zemljom Narodna biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu. U vatrenoj stihiji su nestale vredne stare knjige, a ceo fond mogao je biti spasen da je zgrada bila otključana. Požar je izbio negde oko 18 sati, a budući da ga niko nije gasio, utihnuo je tek u sredu, 9. aprila, u popodnevnim satima.
U prvom nemačkom naletu na Beograd poginulo je 2.274 ljudi, porušeno 627, a oštećeno preko 8.500 zgrada. Najznačajniji spomenik kulture uništen u bombardovanju je Narodna biblioteka, tada smeštena na Kosančićevom vencu – potpuno je izgorela, a sa njom i 500.000 knjiga i časopisa objavljivanih od njenog osnivanja 1832. godine do tada. Nenadoknadiv gubitak predstavljaju nestale retkosti i unikati: 1.424 ćirilska rukopisa od 12. do 18. veka, među kojima je i stotinak rukopisnih knjiga na pergamentu i inkunabula, knjiga štampanih pre 1500. godine.
Samo dve knjige spasle su se spletom srećnih okolnosti!
Na mestu gde se nekada nalazila zgrada Narodne biblioteke Srbije, danas zjapi rupa. Temelji zarasli u korov i šiblje služe kao sklonište napuštenim životinjama. Spomen obeležja ni posle 80 godina nema. Nema ni turističke table na srpskom i engleskom jeziku. Strani turisti, kojima se gradska vlast tako diči, ako prođe pored nje može samo začuđeno da pogleda u sablasni prizor. Samo je jedan inprovizovani plakat sa tekstom Svetlane Velmar-Janković, dugo stajao kod ruševina nekada jedne od najlepših zgrada u predratnom Beogradu. Više nema ni njega da pozove na minut sećanja.
“Zastanite, za čas, vi koji prolazite! Na ovom mestu se, do nedelje, 6. aprila 1941. godine, nalazila Narodna biblioteka Srbije. Toga dana je, u rano jutro, počelo bombardovanje Beograda.
Prvo je raznesen mir, a zatim je, na Kosančićevom vencu, zaplamtela Narodna biblioteka.
Danima su goreli drevni pisani spomenici, stare i nove knjige, spisi i pisma, dokumenti i novine. Danima je plamen uništavao svedočanstva o postojanju i trajanju jednog naroda. Danima je vatra gutala stoleća istorije, sažete u slova. Plamen se, najzad, preobličio u žar, a žar u pepeo.
Na ovom mestu se, od nedelje, 6. aprila 1941. godine, nalazi pepeo velikog dela istorijskog pamćenja srpskog naroda.
Zastanite, za čas, vi koji prolazite!”
Jedan od retkih kulturnih poslenika koji nas svake godine podseća na stradanje Narodne biblioteke Srbije jeste istoričar Dejan Ristić, bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije i autor monografije,,Kuća nesagorivih reči: Narodna biblioteka Srbije 1838-1941”. Kao pravi čuvar sećanja ne dozvoljan da se zaboravi dan kada je gorelo srpsko kulturno blago.
Kako i zašto je biblioteka gađana i kako to da je niko nije štitio? Zašto se na podizanje novog zdanja na mestu stare Biblioteke i dalje se čeka? To su pitanja koja su do danas ostala bez odgovora.
Trijumf uništenja i zaborava
– Nacisti su, praktično, propagirali i trijumf zaborava – dakle ne samo fizičkog uništenja čitavih naroda ili ideja, nego i nametanja potpunog zaborava… I mi kao da se trudimo da pomognemo u tom trijumfu zaborava, s obzirom na odnos svih bivših vlasti prema ovom stradalničkom mestu naše kulture?
Na određeni način tu dolazimo do istorijskog trenutka u kome su se susreli trijumf volje da se pristupi uništenju ljudi, materijalnih i kulturnih dobara, trijumf plamena koji je istovremeno predstavljao metod sprovođenja i simbol potpune destrukcije i, konačno, trijumf zaborava koji čini jednu od osnovnih odlika našeg pojedinačnog i zajedničkog odnosa prema strahotama Drugog svetskog rata u našoj zemlji.
Punih osamdeset godina nakon početka Drugog svetskog rata na svojoj teritoriji Srbija se suočava sa kulminacijom istorijskog revizionizma što, makar i nesvesno, doprinosi ostvarivanju poslednjeg od tri željena cilja (trijumfa) nacističke ideologije – trijumfa zaborava.
I ovog šestog aprila okupiće se kraj kratera na Kosančićevom vencu, obraslog u korov i naš zaborav, malobrojna skupina pojedinaca svesnih tragičnih posledica tog čina pokušavajući da našoj eliti ukažu na neophodnost uređenja tog lokaliteta koji i danas svedoči o trijumfu volјe da se plamenom postigne trijumf uništenja i zaborava.
Da li će ovo jubilarno okuplјanje uroditi plodom ostaje da se vidi. Neko će kazati kako će i ovogodišnji skup pokraj tog istorijskog i kulturološkog ponora biti okončan samo prigodnim obraćanjima. Da li ćemo se i ove godine zadovolјiti tim manifestacionim činom iza koga neće slediti konkretni potezi? Da li ćemo dozvoliti da zlokobna volјa, nastala u nacističkoj Nemačkoj početkom tridesetih godina prošlog veka, kroz plamen koji još uvek tinja na Kosančićevom vencu trijumfuje našim zaboravom? To su pitanja koja traže jednostavan, ali odlučan odgovor.
Svega nekoliko koraka deli nas od trijumfa volјe u plamenu do trijumfa zaborava. Ima nas koji na to ne pristajemo. Pitanje je samo da li nas je dovolјno?
Odgovor treba da dâ svako pojedinačno, kaže Dejan Ristić.
Trostruka odgovornost
Po svim svojim karakteristikama, kao i po stravičnim posledicama višednevni vazdušni napad na Beograd predstavlјao je ratni zločin protiv civilnog stanovništva, materijalnih dobara i kulturnog nasleđa, podseća Dejan Ristić.
Ristić ukazuje na trostepenu odgovornost za potpuno uništenje nacionalnog fonda do koga je došlo 6. aprila 1941. godine. Primarnu i nesumnjivu odgovornost snosi državni i vojni vrh nacističke Nemačke predvođene Adolfom Hitlerom. Delimičnu, daleko manju, odgovornost snose i jugoslovenske centralne i prosvetne vlasti, kao i upravnik Narodne biblioteke Srbije zbog nepreduzimanja blagovremenih i potrebnih aktivnosti na dislokaciji najvrednijih segmenata nacionalnog fonda.
“U svojstvu komandanta nemačke 4. vazdušne flote general-pukovnik avijacije Aleksander Ler još 31. marta 1941. godine izdao je svojim trupama naređenje u kome je, pored ostalog, kao jedan od osnovnih cilјeva bilo označeno ,,rušenje Beograda napadom glavnih snagaˮ. U napadu na Beograd bilo je angažovano 205 bombardera, više od stotinu ,,štukaˮ i 160 lovaca.
Pored tačnog vremena izvođenja vazdušnog napada na jugoslovensku prestonicu, u Lerovom naređenju od 31. marta, bio je utvrđen i procentualni odnos razornih i zapalјivih bombi koje je trebalo koristiti. Namera je bila sasvim jasna. Cilј tog naleta bio je da se u jugoslovenskoj prestonici izazove što više velikih požara koji su imali da posluže dodatnom razaranju grada, ali i kao svojevrsna ispomoć tokom planiranih noćnih napada iz vazduha koji je trebalo da uslede u narednim satima. Nažalost, taj cilј bio je u potpunosti ostvaren.
Upravo tokom tog napada izvedenog zapalјivim granatama u poslepodnevnim satima 6. aprila oko 15 sati i 30 minuta pogođeno je i zdanje srpske nacionalne biblioteke na Kosančićevom vencu u Beogradu.”
Nemačka odgovornost
Nakon sloma nacističke Nemačke general-pukovnik avijacije Aleksander Ler predao se britanskim trupama koje su ga izručile vlastima države na čijoj je teritoriji počinio najveće ratne zločine. Tokom svedočenja koje je dao oficirima Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije početkom maja 1945. godine u mestu Kupinec kod Zagreba Ler je naglasio kako mu je lično Hitler izdao naređenje da se Beograd razruši. ,,U prvom naletu trebalo je da srušimo Narodnu biblioteku, pa tek onda ono što je za nas vojnički bilo interesantnoˮ, kazao je tom prilikom Ler. Na pitanje jugoslovenskih oficira zašto baš Narodnu biblioteku on je odgovorio: ,,Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.ˮ
Tom izjavom otklonjena je i poslednja sumnja u motive i razloge političkog i vojnog vrha nacističke Nemačke za plansko uništenje srpske nacionalne biblioteke do koga je došlo u popodnevnim i večernjim satima 6. aprila 1941. godine.
Na suđenju bez pitanja o Narodnoj biblioteci Srbije
“Pošto je krajem istog meseca prebačen u Beograd i smešten u nekadašnji zloglasni koncentracioni logor na Banjici, Ler je 24. maja dao prvi zvanični iskaz pred istražitelјima. O tome svedoči ,,Zapisnik o saslušanju ratnog zaroblјenika nemačkog generala Aleksandera Ler-a, sastavlјen 24. maja 1945. u kancelariji logora Banjica – Beogradˮ.
Očito u potpunosti svestan da više nije mogao izbeći temelјnu istragu i suđenje za počinjene ratne zločine na teritoriji nekadašnje Kralјevine Jugoslavije, Aleksander Ler učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da minimizira karakter oružanih dejstava, posebno u slučaju višednevnog bombardovanja Beograda, kao i svoje lične uloge i odgovornosti u tim dog Svesno prikrivajući činjenice i dokaze koji mu nisu išli u prilog, vešto koristeći to da Sudsko veće i tužilac nisu bili u posedu svih relevantnih pisanih dokaza i svedočanstava, general Ler tokom devetodnevnog suđenja za počinjene ratne zločine nijednom nije pomenuo Narodnu biblioteku i njeno uništenje.
Nažalost, to nisu učinili ni članovi Sudskog veća, kao ni tužilac. Tokom čitavog suđenja pitanje uništavanja pokretne i nepokretne kulturne baštine nijednom nije bilo predmet pažnje učesnika ovog procesa. Tako je propuštena jedinstvena i istorijska prilika da se ovaj zločin i formalno-pravno utvrdi kao ratni zločin i sankcioniše u skladu sa normama međunarodnog prava i nacionalnog zakonodavstva.
Usled propusta jugoslovenskih vojno-sudskih vlasti Aleksander Ler nije bio optužen, niti osuđen zbog uništavanja Narodne biblioteke u Beogradu. General-pukovnik avijacije Aleksander Ler zbog učinjenih brojnih ratnih zločina osuđen od strane Vojnog suda za grad Beograd na smrtnu strelјanjem koja je, uprkos molbi za pomilovanje, izvršena 27. februara 1947. u Beogradu.”
Odgovornost jugoslovenskih vlasti
“Odgovornost jugoslovenskih vlasti za uništenje nacionalnog fonda nalazi se, pre svega, u kontinuiranom ignorisanju neophodnosti da se Narodnoj biblioteci u Beogradu obezbedi namenski građen objekat, odnosno da se preduzmu odgovarajuće mere za fizičku zaštitu fonda od opasnosti izazvanih elementarnim nepogodama, prirodnim katastrofama ili oružanim sukobima.
Posebno treba ukazati na ignorantski odnos ministra prosvete Božidara Maksimovića koji je tu dužnost obavlјao u razdoblјu između 1929. i 1932, kao i 1939. i 1940. godine. Važio je za dvorskog radikala i brutalno se obračunavao sa protivnicima monarhije i centralističkog uređenja države posebno u periodu između 1924. i 1927. godine kada je obavlјao dužnost ministra unutrašlјih poslova.
Činjenica da je nekadašnji ministar policije, poznat po politici ,,čvrste rukeˮ zbog koje je dobio nadimak ,,Boža Kundakˮ, bio imenovan za ministra prosvete govorilo je o svesti tadašnje jugoslovenske političke elite o značaju obrazovanja, kulture i nauke. Stoga ne treba da čudi njegov odnos prema Narodnoj biblioteci koji se ogledao u potpunoj nevidlјivosti te ustanove za resorno ministarstvo. Ironijom sudbine, nakon bega iz zemlјe 1941. godine Maksimović je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, dok je jedno vreme radio i u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.
Nakon Božidara Maksimovića dužnost ministra prosvete u razdoblјu kraćem od jedne decenije obavlјali su političari poput Dragutina Kojića, Radenka Stankovića, Ilije Šumenkovića, Stevana Ćirića, Draga Marušića, Dobrivoja Stošovića, Dimitrija Magaraševića, Bogolјuba Kujundžića, Antona Korošeca, Mihe Kreka i Miloša Trifunovića. Činjenica da je čak dvanaest lica obavlјalo odgovornu dužnost ministra prosvete u deceniji koja je prethodila izbijanju Drugog svetskog rata na teritoriji Kralјevine Jugoslavije u dovolјnoj meri govori sama za sebe o mogućnostima koje su stajale na raspolaganju nacionalnoj biblioteci u smislu rešavanja osnovnih infrastrukturnih, stručnih i bezbednosnih problema sa kojima se suočavala.
Stoga je odgovornost za stanje u kojem je Narodna biblioteka dočekala izbijanje Drugog svetskog rata na tlu Kralјevine Jugoslavije, odnosno za tragične posledice nastale usled višegodišnje nebrige državnih vlasti i na najodgovornijim ličnostima koje su imale moć odlučivanja u Ministarstvu prosvete.”
Odgovornost upravnika Narodne biblioteke
“Odgovornost upravnika i osoblјa Narodne biblioteke tercijalna je po značaju i posledicama (ne)činjenja. Najpre, treba ukazati da su ovlašćenja i mogućnosti za delovanje upravnika Narodne biblioteke Dragoslava Ilića, kao i njegovih malobrojnih saradnika bile veoma ograničene u datim okolnostima.
Pre nego što se osvrnemo na eventualnu odgovornosti samih zaposlenih u nacionalnoj biblioteci potrebno je da ukažemo na kontinuiran napor upravnika i svega osoblјa na brizi o nacionalnom fondu u skladu sa raspoloživim logističkim, infrastrukturnim i finansijskim mogućnostima.
Upravnik Narodne biblioteke Dragoslav Ilić, kao i njegovi prethodnici Jovan N. Tomić i Miloš L. Zečević, u više navrata obraćali su se resornom Ministarstvu prosvete predlažući i apelujući da se pristupi izgradnji namenskog objekta za potrebe dugoročnog smeštaja te ustanove. Usled izostanka pozitivne reakcije centralnih državnih vlasti oni su tražili da se omogući temelјna sanacija objekta, kao i sprovođenje aktivnosti na postizanju odgovarajućih bezbednosnih standarda u kontekstu čuvanja građe.
Nažalost, nijedna od ove dve inicijative i zahteva nije naišla na pozitivan odjek u Ministarstvu prosvete. Jedina, kontinuirana reakcija, predstavlјala je višegodišnje ćutanje državne administracije koje je sasvim jasno i vrlo glasno govorilo o izostanku objektivnih i stručnih prioriteta u tom organu vlasti.”
Svedočenje upravnika Dragoslava Ilića
“Nakon tragičnih aprilskih dana 1941. godine pokrenuto je pitanje odgovornosti za stradanje Narodne biblioteke u Beogradu i nacionalnog fonda. Ubrzo se i u javnosti počelo postavlјati to pitanje te je upravnik Narodne biblioteke Dragoslav Ilić 24. jula 1941. godine kvislinškom Komesarijatu Ministarstva prosvete uputio iscrpan izveštaj o tome kako je izgorelo zdanje u kome je bilo sedište te ustanove, kao i celokupan nacionalni fond.
Nakon opšteg osvrta i odelјaka koji su se odnosili na zdanje Narodne biblioteke, borbu za zgradu, početak Drugog svetskog rata i pripreme za evakuaciju najdragocenijeg dela nacionalnog fonda upravnik Ilić je veoma detalјno u svom izveštaju opisao dešavanja u razdoblјu od 27. marta do 6. aprila 1941. godine.
Ukazujući na aktivnosti koje je osoblјe nacionalne biblioteke, sa njime na čelu, preduzimalo kako bi se od potencijalnog oštećenja ili potpunog uništenja sačuvao nacionalni fond upravnik se posebno detalјno osvrnuo na događaje koji su obeležili 6. april.
,,Toga nesretnog jutra bili smo u Biblioteci još u 6,30 izjutra g. Đorđe Radojičić i ja, zatim služitelјi. U 8 ili 9 sati trebalo je da dođu vojnici da tovare. Mesto njih došli su avioni.
Pod kišom bombi g. Radojičić je otrčao u Ministarstvo vojske da traži brata i kamione za Biblioteku, ali se nije vratio. Ja sam ostao da čekam. Bili smo četiri služitelјa i ja, zatim žena i deca domaćina zgrade, koji je bio mobilisan.
Nismo imali gde da se sklonimo, već u ulaznom tremu Biblioteke. U toku bombardovanja tražili smo da nas primi Patrijaršija da prenesemo nešto stvari. Nisu hteli da nas puste.
Ostao sam sa služitelјima u Biblioteci dok se oko 9 nije izvršilo bombardovanje. Moji služitelјi otrčali su da se jave Komandi. Ja sam otišao kući da vidim šta je sa mojima. Pošto sam ih uputio da beže na Pašino brdo, vratio sam se natrag. Tražio sam Ministarstvo – otišlo, Mobilizacioni otsek – otišao, upravnika Drž. štamparije, otišao. Biblioteka nije bila pogođena, samo su izbijeni prozori i unutrašnja vrata od bliskih eksplozija. Niko nije dolazio. Otišao sam da tražim Opštinu, Komandu mesta, nigde nikog. Preko celog dana bombardovanja su me zaticala na ulici, sklonio sam se gde sam mogao.
I posle onog najjačeg bombardovanja od 15,30 po podne do 18 časova, Biblioteka je bila čitava. Obišao sam je tada poslednji put. Potražio sam sklonište za noć, jer nisam mogao ostati ni u svom stanu. Preko noći od 10 časova počelo je ponovno bombardovanje koje se nastavilo i u ponedelјak. Te noći pogođena je i Biblioteka i izgorela.
Ovo je ceo tok događaja. Ja ne znam šta je još moglo da se radi pod ovakvim okolnostima? Bez sredstava, bez lјudi, ostavlјeni od Ministarstva prosvete, od vojske, od vlasti u Beogradu morali smo propasti. U toku dana 6. aprila gledao sam kako gori Agrarna banka, Pozorište – nikakvih sredstava za gašenje…ˮ
Izveštaj upravnika Muzeja SPC
“Dragoceni izveštaj upravnika Muzeja Srpske crkve dr Radoslava Grujića pruža važne podatke o samom uništenju Narodne biblioteke. Muzej se tada nalazio u Bogojavlјenskoj ulici broj 8 (sadašnja Kneza Sime Markovića). Kao i u slučaju Narodne biblioteke najveće dragocenosti ovog muzeja bile su blagovremeno zapakovane u specijalne kutije i sanduke. Upravnik Grujić je, za razliku od upravnika Ilića, pored dragocenosti koje su mu bile poverene na čuvanje ostao danju i noću, s jednim služitelјem, za celo vreme bombardovanja, 6. i 7. aprila, kao i još desetak dana posle toga – sve do dolaska nemačke vojske u Beograd.
Kao i u slučaju Narodne biblioteke, Muzej Srpske crkve bio je predmet bombardovanja zapalјivim projektilima tokom najžešćeg vazdušnog udara koji je trajao od 15 sati i 30 minuta do oko 18 sati toga dana. U dvorištu Muzeja Srpske crkve, tom prilikom, odjeknuo je jedan snažan tresak za koji se potom ispostavilo da potiče od udara jedne zapalјive bombe.
Pravovremenom akcijom upravnika Muzeja Srpske zemlјe dr Grujića taj projektil je sprečen da eksplodira jednostavim nabacivanjem peska i zemlјe na njega, baš kako je posebno uputstvo o dejstvovanju u slučaju vazdušnih napada zapalјivim sredstvima i preporučivalo. Osim tog projektila upravnik Grujić u neposrednoj blizini samog zdanja Muzeja uočio je i bombni šaržer sa oko dvadeset zapalјivih projektila od kojih, na sreću, nijedan nije bio aktiviran.”
Požar nije imao ko da gasi
“U isto vreme, svega nekoliko desetina metara dalјe, u Narodnoj biblioteci odvijala se slična situacija. Oko 15 sati i 30 minuta zdanje nacionalne biblioteke bilo je pogođeno jednom zapalјivom bombom i to u delu mansarde nasuprot zgrade na adresi Kosančićev venac broj 17. Ipak, očevidac inženjer Sava Veličković primetio je da se deo krova blago pušio, ali da još uvek nije bilo požara te da je dim koji se pojavio bio je slab i da plamena tada nije bilo.
Iako su se u zdanju Narodne biblioteke na precizno raspoređenim mestima uklјučujući tu i potkrovlјe nalazila sredstva za gašenje požara, kao i pesak i kreč koje su beogradske vlasti uoči izbijanja neprijatelјstava u dva kamiona dopremile u samu ustanovu, ništa se nije desilo budući da je objekat bio prazan. Naime, tokom tog vazdušnog udara u zgradi Narodne biblioteke nije se nalazio upravnik, niti bilo ko od bibliotekara i služitelјa. Zdanje je bilo sablasno prazno.
Taj nesreći razvoj događaja neposredan je uzrok uništenja nacionalnog fonda. Kao što je poznato, bilo je potrebno da se projektil zatrpa manjom količinom peska ili zemlјe kako bi bio u potpunosti neutralisan. Da je, kao što je to bio slučaj sa Muzejem Srpske crkve, u Narodnoj biblioteci bio makar jedan član osoblјa zapalјivi projektil koji je pogodio ugaoni deo mansarde mogao se bez većih teškoća u potpunosti neutralisati. Nažalost, kao što je poznato, zdanje na Kosančićevom vencu broj 12 bilo je prazno tokom više sati. To je rezultiralo aktiviranjem projektila i iniciranjem požara koji se postepeno širio tokom narednih sati. Ni tada nije bilo prekasno da se on lokalizuje i ugasi, ali to nije imao ko da učini. Čak i u slučaju da su to namerile da učine susedi, u tome su bili sprečene činjenicom da je objekat Narodne biblioteke bio zaklјučan.
Upravnik Ilić je 6. aprila 1941. godine i narednih dana u više navrata napuštao svoju dužnost i objekat Narodne biblioteke bez da je saradnicima izdao odgovarajuće naredbe. Takođe, isti propust učinili su i svi pripadnici osoblјa Narodne biblioteke koji nisu bili na svojim radnim mestima i tako stvorili uslove za neutralisanje opasnosti od zapalјivih projektila, odnosno izbijanja požara. Iz ovoga treba izuzeti deo vojno sposobnog osoblјa, uklјučujući tu i domaćina zgrade, koji su ranije bili mobilisani.
Upoređivanjem sadržaja izveštaja Dragoslava Ilića i dr Radoslava Grujića, kao i svedočanstava očevidaca stradanja Narodne biblioteke poput inženjera Save Veličkovića može se zaklјučiti da deo izveštaja upravnika Ilića u kome je on ukazivao kako biblioteka nije bila pogođena do 18 sati 6. aprila, kada ju je on napustio, ne odgovara istini. Isti je slučaj i sa tvrdnjom služitelјa Milije Radojevića koji je dao iskaz po kome je zdanje Narodne biblioteke napustio toga dana oko 18 sati i 30 minuta.
Nakon što je Komisija kvislinškog Ministarstva prosvete okončala svoj rad, tzv. Vlada Milana Nedića razrešila je dužnosti upravnika Narodne biblioteke u Beogradu Dragoslava Ilića i donela rešenje o njegovom penzionisanju. Kao što je ranije napomenuto, za vršioca dužnosti upravnika postavlјen je istoričar i bibliotekar Đorđe Sp. Radojičić. Budući da se sve odluke srpskih kvislinških vlasti smatraju pravno ništavnim personalna promena na čelu nacionalne biblioteke može se definisati kao protivpravni čin.
Time je, tokom jeseni 1941. godine, Narodna biblioteka ušla u jedan od svojih najtraumatičnijih istorijskih perioda – razdoblјe rada pod okupacijom. Taj vremenski period, još uvek nedovolјno istoriografski obrađen, predstavlјa jedan od posebnih naučnih izazova koji stoje pred savremenom generacijom istoričara i bibliotekara. Verujemo da će i ova naučno-istoriografska studija predstavlјati simboličan podstrek stručnjacima da, u svetlu novih naučnih saznanja, temelјno istraže to razdoblјe iz prošlosti nacionalne biblioteke”.
Gordana Radisavljević – Jočić
Izvor: MediaSfera
