Pisati i govoriti kratko, a kazati mnogo, uvek je veliki izazov. Znamo da ljudi ne vole da čitaju duge tekstove. Čak ne vole da čitaju ni duge SMS poruke. Zato ću pokušati vrlo kratko da objasnim aktuelnu situaciju u BiH.
Predstavnici sukobljenih – ratujućih strana u BiH, nevoljno su prihvatili da dođu u Dejton na pregovore radi okončanja rata i oružanih sukoba na tlu BiH. Pritisnuti glavnim protagonistima i kreatorima rata i raspada SFRJ, a time i raspada BiH, iscrpljeni dugotrajnim ratovanjem, svesni da mogu da izgube stečene pozicije, sa malim izgledima da situaciju radikalno prekokrenu u svoju korist, srpske, muslimanske i hrvatske vođe u BiH prihvatili su da završnim pregovorima i mirnim putem okončaju rat u BiH (rat se drugačije ne može ni okončati). Mnogobrojni pregovori i mirovne inicijative tokom rata su propali, sve zbog nade sukobljenih strana da mogu izboriti pobedu, napraviti svoju državu ili steći prevlast u BiH. Rat troši mnoštvo ratnog materijala. Najviše boli „trošak žive sile“, koja je osnovni i odlučujući resurs rata, zato je došlo do konačnog sporazuma, odnosno do prihvatanja „Okvirnog sporazuma za mir u BiH“, poznatog kao „Dejtonski sporazum“.
Propuštene šanse tokom rata, pregovaračke strane su se nadale da će nadokanaditi tokom pregovora i svoje neostvarene planove i političke ambicije ugraditi u Dejtonski sporazum. Ta želja je postala preokupacija svih pregovarača. Ostvareni rezultati rata su bili minorna osnova za povoljno morovno rešenje. Mirovno rešenje je moralo da se prihvati zbog interesa i pritiska velikih sila koje su ratujuće strane dovele za pregvarački sto. Nijedna strana u ratu nije došla sa briljantnim ratnim pobedama za „zeleni sto“, te da bi tako diktirala uslove pregovotra. Svi pregovarači su to dobro znali. To saznanja, ta spoznaja, je protivrečila ratnim ciljevima i neostvarenim ratnim ambicijama, pa je uticala da strane u pregovorima kreiraju paralelnu stvarnost i da sami sebi nametnu sliku rezultata rata koji bi bili „potvrđeni“ u ponuđenom mirovnom rešenju.
Muslimanska – Bošnjačka strana na čelu sa A. Izetbegovićem, koja se borila za „celovitu“, unitarnu BiH, „građanske provenijencije“, čitaj dominatno muslimanske države, očekuje da to u Dejtonu bude potvrđeno i u mirovnom rešenju. Hrvati na čelu sa F. Tuđmanom koji su stidljivo priznavali da su za svoju državu – entitet u BiH, koja bi se priključila Hrvatskoj, a javno su proklamovali neku „demokratsku celovitu BiH“, koja bi u nekom vremenskom trenutku nestala. Srbi iz BiH, koji su pre rata proglasili Republiku Srpsku i istu tokom rata odbranili, svoj pregovarački autoritet i kapacitet su predali u ruke S. Miloševića, predsednika SRJ, koji je zastupao „jedinstven srpski stav“, očekivali su da mirovni sporazum RS potvrdi i prizna kao državu. Šta su velike sile očekivale i želele? Zapad je hteo da pokaže da situaciju na Balkanu mogu da urede po svojoj meri bez uvažavanja interesa tada nemoćne Rusije. Šta se sve zbilo tokom pregovora u Dejtonu?
BiH ostaje kao međunarodno priznata država na geografskom prostoru koji je pokrivala ka Socijalistička Republika BiH, ali sa sasvim novim ustavno-pravnim poretkom i uređenjem, bez presudne dominacije bilo kog naroda.
Bošnjaci to doživljavaju kao šok, gubitak BiH za koju su se u ratu borili, kao gubitak Alijine BiH, zamišljene u „Islamskoj deklaraciji“. Hrvati gube svaku iluziju da će se iskobeljati iz BiH, a posebno da će se otarasiti Bošnjaka i sa Hrvatskom napraviti neki poludržavni savez, a Srbi, ostaju bez svoje države u punom kapacitetu, onakve kakva je bilo do Dejtona. Sve strane novonastalo stanje posle Dejtona doživljavaju kao privremeno stanje i prihvataju iluziju da će se to vremenom promeniti, u korist svake strane po naosob.
Vremenom dolazi do bolnog otrežnjenja. Bošnjaci shvataju da BiH nije po njihovoj meri, ali to ne prihvataju, žele da ona bude njihova matična bošnjačka država, sa njihovom dominantnom ulogom i dominacijom, pa zbog toga njihovo političko i društveno tkivo razjedaju stalne frustracije koje ih dovode do bezumlja. Hrvati shvataju da ne mogu sami odlučivati o svojoj sudbini, niti samostalno birati svoje političke predstavnike, niti se izvući iz zagrljaja Muslimansko-hrvatske federacije, u koju ih je smestio vođa svih Hrvata F. Tuđman. Srbi shvataju da nisu više u onakvoj RS kakva je bila, ali shvataju da je RS ipak međunarodno priznata, iako ne u punom državotvornom kapacitetu, nego kao entitet, ili deo BiH, sa mogućnošću bliskih veza i odnosa sa Srbijom. Srbi u svom međusobnom političkom nadgornjavanju i borbi za vlast u RS, prihvataju novu ustavnu poziciju u okvirima BiH, nadajući se nekoj geopolitičkoj „kataklizmi“ u vlastitu korist, kada bi se RS pripojila Srbiji, ili postala samostalna. U svakom slučaju spremni su da žive u novoj BiH i da zadrže svoje nove ustavne nadležnosti, u okvirima Ustva BiH.
Muke „dejtonskih nevoljnika“ koji su neiskreno prihvatili Dejtonski sporazum, traju skoro trideset godina. Bošnjaci žive u iluziji da imaju svoju državu sami za sebe, koju prinudno dele sa druga dva naroda, čiji status bi bio „status nacionalne manjine“ i da princip jedan čovek – jedan glas bude preovlađujući. S vremenom na vreme se otrezne da to nije tako i onda zakukaju na sva glas, tražeći pomoć svoji mentora sa zapada i svojih pokrovitelja, a pre svih Visokog predstavnika (VP) u BiH, SAD i EU. Žele da RS ne postoji. Postojanje RS „ugrožava nacionalni interes Bošnjaka u BiH“. Na sve moguće načine uz pomoć VP, Ustavnog suda i svojih pokrovitelja Bošnjaci nastoje razvlastiti RS, svesti je na geografski pojam, regionalizovati u okvirima BiH, unitarizovati BiH, a Srbima dodeliti status nacionalne manjine.
Sve dok se na političkoj sceni BiH i RS ne pojavi neko da kaže RS postoji, i da se ona bori za svoju Ustavnu poziciju, Bošnjaci su spokojni, misleći da se procesi unitarizacije BiH i ukidanja RS odvijaju u tišini.
Obeležavanje Dana RS, 9.januara bio je povod za opštu histeriju među Bošnjacima. Parada – defile civilnog sektora i snaga MUP RS na ulicama Banja Luke, otreznila je Bošnjake i vratila ih u stvarnost, pokazavši da su Srbi tu, da RS postoji. Histerija bošnjačkih političara je bila toliko snažna da su RS i njeno rukovodstvo poredili sa nacistima i fašistima. Bošnjački lideri prisilno trpe da RS postoji, ali tajno, da se javno ne pokazuje, da se nevidi njena ustavna pozicija, da se nezna za njene insitucije, u nadi da će tako lakše u tišini dokinuti samu RS. Na Dan RS 9.januara nije ništa novo urađeno nije ništa novo pokazano u Banja Luci, samo su RS i njene institucije postali vidljivi i van svojih kancelarija, a to je snažno bolo oči njenim protivnicima.
Čak su se i neki srpski politički kadrovi pokolebali u svojoj borbi za RS, zbog pretnji koje dolaze od bošnjačkih lidera i međunarodnih faktora predtavljenih u Visokom predstavniku u BiH, pa su počeli da kritikuju sami sebe, jer navodno provociramo one koji ne žele ovakvu RS.
Prelazak iz „nevoljene – dejtonske faze“ u fazu realnosti neophodno je otržnjenje svih strana potpisnica Dejtonskog sporazuma. BiH je moguća kao država tri naroda i dva entiteta, kao minimum njenog postojanja. BiH ima burnu istoriju. Austrijanci će reći da je najbolje funkcionisala u vreme Austrougarske monarhije. Turci će reći da je u vreme Otomanske imperije u BiH bilo „blagostanje – prosvetiteljstvo“, u vreme socijalističke Jugislavije da je bila oaza bratstva jedinstava, suživota i harmonije, a zapadne sile misle da samo BiH može da funkcioniše po njihovoj meri, samo danas i ovakva, ako bi bila po meri svih njenih naroda, ne može da funkcioniše. Zato treba reći narodi u BiH upamet se i dogovorite se međusobno. Pokažite da radite u interesu BiH, a ne onih koji iz vana upravljaju BiH. Inače BiH ostaje kolonija i pod okupacijom.
Neka nam budu na pameti poznate reči velikog Gandija“ „Najopasniji neprijatelj nije kolonizator i okupator, već naš sunarodnik koga hrani okupator“.
autor:Vinko PANDUREVIĆ
