U našu redakcijsku poštu često stižu pisma iz Novorusije. Pišu prijatelji iz Donjecka, Luganska, Severodonjecka, i drugih gradova stradalnog jugoistoka. Nekada su u pismu samo fotografije kao mala svedočanstva velike patnje, nekada samo dve tri reči: «živ sam, sve je u redu». Ali posebno su drage vesti sa fronta, naročito ako stižu od pravih prijatelja!
Dekijeva priča je važna za nas (Ruse) i za sve ljude u svetu, jer demantuje sliku o Srbima koju nam zapad nameće svojim tekstovima i filmovima. Deki je PRAVI SRBIN. Osetljive duše, ranjiv i veoma častan! Tak je malo Srba kao što je Deki! Ali – takvi ljudi su fitilj! Od takvih će se vatra razgoreti!
Slava Bogu što postoje!
Deki, Srbija
Podrazdeljenje Rezanj – izviđačko diverziona grupa, formirana je na samom početku borbenih dejstava u DNR. Prvo je to bila mala borbena grupa sa automobilima. Sa komadantom grupe sam se upoznao kad sam ga zarobio nakon što su naleteli na nas u ukrajinskim uniformama. Ispostavilo se da su krenuli na drugu stranu. Od tada smo postali dobri drugari. Posle toga je grupa prerasla u brigadu sa istim imenom Rezanj. Sada broji mnogo ljudi, ne mogu da navodim cifre, opremljeni smo sa BTR-ima koje smo uglavnom zarobili.
Borci našeg bataljona su iz svih bivših republika SSSRa. Više od pedeset procenata sačinjavaju mesni žitelji. Zanimljivo je pred obedom kad se ja prekrstim sa tri prsta a čovek do mene musliman se pomoli na svoj način. Takođe ima jedan Nemac a došlo je i nekoliko ljudi koji su služili u Legiji stranaca u Francuskoj. Kad su došli ovde dobili su poziv od Francuza (pitaću za ime) da pređu na ukrajinsku stranu za izuzetno veliku platu od deset do petnaest hiljada dolara, zavisno od roda vojske u kojem bi bili. (Meni je zanimljivo pitanje – ko ih plaća. Pošto obični ukrajinski vojnici koje smo zarobljavali govore da im je obećano prvo 3000 grivni, to je oko 250 dolara, da bi posle bilo smanjeno na 1300 grivni, ali ni to ne dobijaju. Zanimljivo bi bilo to proanalizirati) Međutim, momci su tu ponudu odbili bez razmišljanja i dalje ratuju na našoj strani bez ijednog dinara.
Prema meni je odnos ovde više nego bratski. Nedavno sam saznao da sam uopšte prvi dobrovoljac koji je došao, doduše prvo na Krim a posle je sve išlo svojim tokom. Uvek se govorilo da se najbolji, bukvalno rečeno bratski odnosi stvaraju u ratu, verovatno zato što se pravi prijatelji vide kad je teško. Primetio sam da u borbama više brinu za mene nego za sebe. To su dela koja nemaju cenu, kad se može osetiti koliko si nekom drag.
O Srbiji znaju mnogo. Do sada sam upoznao nešto više od dvadeset ljudi koji su bili dobrovoljci u ratovima koji su se vodili kod nas. Prate dešavanja kod nas, od politike do sporta. Ima ih koji razumeju srpski veoma dobro.
Na primer, ima jedan koji je fan Ivana Ivanovića. Pošto trenutno imamo problem sa internetom, lovimo samo preko SIM karte a i to je slabo da bi se uključio ju tjub a kamoli da se direktno uključi na TV Prvu- i više se nervira zbog toga, nego zbog nekih važnijih stvari.
Ne možete zamisliti koliko je tim ljudima drago što je jedan Srbin u njihovoj jedinici. Svi pokazuju svoje slike iz naše lepe Srbije i svi su radi da pođu da se oslobodi naše Kosovo, kad dođe vreme. Njih takođe bole dešavanja u Srbiji. Ne mogu da shvate da sam ja sada za srpske vlasti kriminalac kojeg čeka zatvor ako dođe u Srbiju.
Ucena prodanih vlasti u Srbiji da se vratim za deset dana od donošenja zakona je i njih pogodila. S nestrpljenjem su čekali šta će se desiti, mada sam prvog dana rekao da u takvoj Srbiji ne želim da živim. Ipak, nisu verovali da ću ostati. Kad je isteklo to vreme, njihove reči „moj dom je i tvoj dom“ su bile melem na ranu. Verujte da mnogi ovde vole više Srbiju nego pojedini ljudi u samoj Srbiji. Vesti se prate redovno, najveći udar je bio otvaranje kancelarije (ili šta je već) FBI-a u Beogradu i odluka da se srpska vojska pošalje u pomoć NATO-u.
Samo čovek koji je malouman ne vidi vezu između rata u bivšoj Jugoslaviji i ovog rata u Ukrajini. U Americi, EU i NATO paktu ovaj rat su spremali mnogo godina unazad. Svima njima je trebao rat blizu granica Rusije. Amerika je najveći dobitnik u ratu zato što uz pomoć moćnika iz MMF-a ucenjuje zemlje Evropske unije, tako da je naterala te zemlje da uvedu sankcije Rusiji znajući da će Rusi odgovoriti kontra-sankcijama. Koliko god da je Rusija moćna zemlja, svaki vid sankcija se oseti i slabi ekonomiju. Čak i da Rusi nisu uveli kontra-sankcije, evropske zemlje bi osetile krizu. Međutim, sa kontra-sankcijama su je osetile veoma dobro. Bez obzira što se svakog dana, na primer u Nemačkoj, privrednici bune, njihova vlada proširuje sankcije. Ja sam verovatno budala, pa ne mogu da shvatim zašto jedna zemlja svesno uništava svoju ekonomiju a za uzvrat apsolutno ništa ne dobija???
Oni svi pričaju o Rusima koji su započeli rat ovde. A u stvarnosti, zemlje Evropske unije redovno naoružavaju ukrajinsku vojsku. Pod donjeckim aerodromom smo uništili nemački tenk i blindirani hamer. To su vozila koja nikad nisu bila u sastavu ukrajinske vojske.
Bataljon Rezanj je inače strah i trepet za ukrajinsku vojsku. Takođe među njima su se počele širiti informacije od ukrajinskih vojnika koji su bili zarobljeni od našeg bataljona. Mi sve zarobljene nahranimo, ranjene zalečimo, proveri se ko nije činio zločine i javi se porodicama da dođu po njih. Bez ikakve razmene. Prosto, trenutno ima oko 2500 zarobljenih ukrajinskih vojnika što je četiri puta više od zarobljenih naših boraca. Mada oni taj broj povećavaju tako što obične građane optuže sa saradnju sa opolčencima i vode ih kao zarobljene. Ti civili su uglavnom ljudi koji su bili protiv rata i nisu se hteli svrstavati ni na jednu stranu. Po informacijama koje imam, oko osamdeset posto tih civila posle razmene traži oružje i kreće u rat. Znači da nam ukrajinci sami pomažu u povećanju brojnog stanja armije Novorusije.
Inače oni ne nameravaju da prekinu rat i da počnu da pregovaraju. Jer svaki rat se najbrže završi za stolom za pregovore. Za vreme (nazovi) primirja su se naoružali i ponovo su vojske iz Evrope iskoristile priliku da prodaju Ukrajincima svoju tehniku. Obnovili su svoje mehanizovane jedinice sa oko petsto komada tehnike. Sada se na ukrajinskoj teritoriji nalaze i četiri aviona kao i osam helikoptera. Mi računamo da će, kad počne ofanziva, doleteti još aviona iz nekih od suseda.
Nije mi jasno čemu se nadaju kad im je slaba vojska. Njima je na početku dva puta bila uništena avijacija, tj. srušeno im je dva puta više aviona nego što su ih imali. Mi sada, pored standardnih igli, posedujemo i raketne protivavionske sisteme, ali koliko god da budu leteli ti avioni i i helikopteri, nanosiće nam gubitke. Oni su bili najveći razarači gradova i ubice mirnih građana.
Na žalost, ne vidim kraj rata. Amerika, EU i NATO će se ovde boriti do zadnjeg ukrajinskog vojnika, bez imalo griže savesti.
Veliki pozdrav od borca prve inter brigade bataljona Rezanj.
Natalija Pičurina
Izvor: SRBski FBReporter
