Dekonstrukcija srebreničkih laži

1
779

Prošao je još jedan 11. jul. Još jedan dan koji je posvećen obeležavanju i veličanju laži, a ne istine. Još jedan datum koji se u zapadnim udžbenicima istorije pominje kao „datum najvećeg ratnog zločina u Evropi nakon Drugog svetskog rata“, a ne kao datum oslobođenja i odbrane jednog naroda od najezde islamskog fundamentalizma.

srebrenica lažiSvake godine na taj dan u Potočare se slije čitava bulumenta zapadnih ambasadora, njihovih političkih marioneta iz Sarajeva i predstavnika prozapadnog civilnog sektora iz BiH i regiona, a stranice globalističkih mejnstrim medija preplave članci o „srebreničkom masakru“ iz kojih provejava samo jedna, u zapadnim kuhinjama konstruisana teza – teza o „nesumnjivoj srpskoj krivici“ za navodni genocid nad muslimanima u Srebrenici.

Na skupu koji je najmanje posvećen žaljenju za srebreničkim žrtvama, a najviše afirmaciji Srba kao genocidnog naroda, rame uz rame sa predstavnicima najplaćenijih zapadnih NVO svake godine stoje i pojedini političari iz Srbije. Oni koji su stalni gosti britanske i američke ambasade u Beogradu, koji sa zvaničnicima Stejt departmenta ručaju po luksuznim beogradskim restoranima, koji su brigu o srpskim interesima odavno zamenili koferima punim američkih dolara i briselskih eura.

Tako okupljeni, oplakujući među „mrtvima“ i one koji nisu mrtvi, one koji žive hiljadama kilometara daleko od Srebrenice i one koji su se nalazili u redovima zločinačkih formacija Nasera Orića, šalju nam zajedničku poruku da su Srbi narod bandita i agresora. Narod koji je svoju državnost zapadno od Drine gradio zločinima i sagradio genocidom. Narod čija „velikosrpska politika“ je bila okidač svih pogibija i nesreća u regionu. Narod u čijoj nametnutoj krivici žele da sakriju sve svoje tragove umešanosti u krvave sukobe na Balkanu, čiji ideolozi i podstrekači su bili samo i upravo oni.

Više od dve decenije Zapad se svim silama trudi da Srbima prišije etiketu genocidnosti, naše političke i vojne predstavnike prikaže kao okrutne kasapine, a politiku Srbije sa kraja 20. veka kao nacističku.

Svi oni za koje su nas domaći prozapadni političari ubeđivali da su naši „prijatelji i saveznici“ pokušavali su da nam nametnu odgovornost za raspad Jugoslavije i autošovinizam kao vrhovnu nacionalnu i političku ideologiju; da u srpsko društvo usade osećaj krivice, da Srbi zamrze sami sebe, odbace svoju istoriju, a svoje pobede pretvore u poraze. U tu svrhu im i dan danas služi komemoracija u Potočarima kao vid psihološkog pritiska i propagandnog rata protiv Srbije i srpskog naroda.

Sve naše žrtve oni su proglašavali za fikciju, a muslimanske sakralizovali i njihov broj namerno preuveličavali kako bi stekli legitimitet za stalne napade na Srbiju. Tako je stvoren „srebrenički mit“; mit koji od žrtve pravi zločinca, a od zločinca žrtvu. Mit koji želi da obesmisli i delegitimiše borbu srpskog naroda za slobodu i predstavi je kao etničko čišćenje i zločin protiv čovečnosti.

U održavanje tog mita uloženo je na stotine i stotine hiljada eura stranih donacija, u njegovu promociju upregnuta je čitava mašinerija nevladinih organizacija i medija pod taktirkom atlantističkih centara moći. Pomoću niza otvoreno antisrpskih aktivnosti Žena u crnom, Inicijative mladih za ljudska prava, Fonda za humanitarno pravo i ostalih sabirnih centara drugosrbijanaca Zapad godinama promoviše srebrenički projekat, preko njega i dalje uzdižući kult žrtve i stradanja muslimanskog stanovništva, dok se na drugoj strani stvara mit o Srbima kao jedinim agresorima.

U tu svrhu srpskom narodu se smišljeno nameće nekoliko „srebreničkih dogmi„, koje nije dozvoljeno osporavati i u čiju istinitost nije dozvoljeno sumnjati, već se one prihvataju kao „jedina i konačna istina„. Srebrenica tako biva van domašaja kritičke misli, jer se svako postavljanje suvišnih pitanja na ovu temu osuđuje kao najgnusnija jeres, a u poslednje vreme i kao teško krivično delo.

Pogledajmo koje su to „dogme“ i zašto je reč o brutalnim lažima bez utemeljenja u istorijskim činjenicama:

1.) „U Srebrenici je ubijeno više od 8 hiljada Muslimana.“

Prva i najveća srebrenička laž je broj navodno pobijenih žrtava, koji još nije konačno utvrđen, ali se kao neosporiva činjenica prihvata da se radi o preko 8 hiljada mučki streljanih muslimanskih muškaraca i dečaka. Na Memorijalu u Potočarima zapisan je broj „8.372…“ koji treba da predstavlja ukupan broj srebreničkih žrtava, ali se priznaje da taj broj uključuje i one koji se još vode kao nestali, što znači da o njihovoj sudbini ništa tačno nije utvrđeno, a tri tačke posle ovog broja treba da znače da broj nije konačan. Postavlja se logično pitanje kako se za nestale može tvrditi da su „žrtve genocida“ ako na njima nije izvršena obdukcija i ako se još uvek ne zna da li su svi „nestali“ mrtvi?

Brojku od „8.372“ mnogi su doveli u pitanje, među njima čak i pojedini bošnjački zvaničnici. Mirsad Tokača, direktor Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, izneo je dosad nedemantovanu tvrdnju da se na spiskovima „žrtava“ nalazi čak 500 živih Srebreničana, dok je dodatnih 70 lica na tim spiskovima stradalo na drugim mestima i u drugo vreme, a ne u periodu navodnog genocida, jula 1995. godine. Direktor Memorijalnog centra u Potočarima, Mersed Smajlović, takođe je izneo da se na spiskovima nalaze i imena 50 osoba koje su stradale još 1992. godine, a koje su u bliskom srodstvu sa onima koji se vode kao žrtve streljanja. Da se među sahranjenima u Potočarima nalaze i oni koji su u enklavi Srebrenica umrli ili poginuli u borbenim dejstvima još pre jula 1995. godine potvrđuje nam i sam Naser Orić koji u svojoj knjizi „Srebrenica svjedoči i optužuje“ nabraja 1.333 borca od pre 11. jula 1995. po imenu i mestu i datumu smrti. Sa obzirom na prisutnu manipulaciju brojem žrtava opravdano je moguće tvrditi da se i njihovi ostaci nalaze pomešani sa žrtvama „genocida“ u Srebrenici.

Da Vas podsetimo:  DANIJEL IGREC: Zašto ćutimo na stvaranje Velike Albanije?

Amerikanac Filip Korvin, najviši civilni predstavnik UN u BiH u julu 1995. godine, tvrdio je, sve do svoje smrti 2010. godine, da je u Srebrenici ubijeno „oko 700 bosanskih muslimana„. Korvin ističe da je razlika između tog broja (700 osoba) i broja od 8 hiljada koji se stalno propagira isključivo politička. NJegovu izjavu potvrđuju nam i forenzički dokazi samog Haškog tribunala koji podržavaju brojku od oko 700 – 800 streljanih.

U ovom kontekstu je neophodno pomenuti i 28. diviziju Armije BiH koja je u napadima na snage Vojske Republike Srpske tokom proboja iz srebreničke enklave izgubila između 3 i 4 hiljade svojih oružanih pripadnika. Prema međunarodnom pravu oružanih sukoba oni su bili legitimne vojne mete, žrtve ratnih dejstava, pa prema tome u njihovom slučaju nije došlo do kršenja Ženevske konvencije. Veliki broj iskopanih tela za koja se tvrdi da su „žrtve genocida“ nađen je upravo na lokalitetima gde su se odvijale borbe srpskih i muslimanskih snaga za vreme proboja. Skandalozno je da se legitimne žrtve ratnih dejstava olako i nekritički svrstavaju među „žrtve srebreničkog masakra“ samo da bi se veštački održala napumpana brojka od „preko 8 hiljada žrtava„.

Samir Avdić iz Bratunca, jedan od saboraca Nasera Orića, u svom pisanom svedočanstvu o zločinima koje su počinili muslimani iz Srebrenice, tvrdi da se među imenima navodnih žrtava genocida u Srebrenici nalaze i imena najmanje 800 pripadnika zločinačke Armije BiH.

Od 8. 000 navodnih srebreničkih žrtava, za mnoge od njih postoje i podaci da su glasali na izborima nakon 1996. godine, dok mnogi i dan danas žive po Evropi i Americi.

Takođe je važno istaći i da u samim presudama Haškog suda broj žrtava nije sa sigurnošću utvrđen već on varira od slučaja do slučaja. U nekima od njih on prevazilazi brojku od 8 hiljada, opet u drugima konstatuje se da broj žrtva nije sa sigurnošću utvrđen, ali „se očekuje“ da će on u konačnom ishodu nadmašiti brojku od 8 hiljada streljanih. Primera radi, u presudi generalu Krstiću Hag je zapisao da su srpske snage“pogubile između 7 i 8 hiljada zarobljenika“ dok je u presudi generalu Tolimiru taj broj smanjen za oko trećinu, na 4. 970.

Sud je ozbiljne propuste načinio i prilikom ocene DNK dokaza. U presudi potpukovniku Popoviću sudsko veće navodi da je pomoću DNK uzoraka identifikovano „5.336“ žrtava, namerno ne želeći da obrazloži da dokazna metoda pomoću DNK služi jedino za identifikaciju posmrtnih ostataka, dok je za određivanje uzroka i vremena smrti kao ključnih relevantnih činjenica u postupku ona potpuno neupotrebljiva. Tako je moguće zaključiti da se među tih „5.336 žrtava genocida“ nalaze kako oni koji su poginuli tokom borbe, što ih svrstava među legitimne vojne mete, a ne žrtve, tako i oni koji su umrli prirodnom smrću nekoliko godina pre i posle navodnog srebreničkog masakra. Nema sumnje da je Haški sud na ovaj način zloupotrebio DNK uzorke u svrhu nekritičkog prihvatanja unapred određenog broja muslimanskih žrtava u Srebrenici.

Ovakvo postupanje jednog međunarodnog suda u najmanju ruku je skandalozno i protivreči svim načelima zakonitog krivičnog postupka i postulatima pravičnog suđenja. Ovakva nagađanja, neosnovana predviđanja o „konačnom broju žrtava“ i igranje brojkama ukazuju na suštinsku nepouzdanost Haškog suda, otvaraju pitanje legitimiteta njegovih presuda i ukazuju na njegovu aktivnu ulogu u konstrukciji „srebreničkog mita„.

2.) „U Srebrenici se desio genocid nad Muslimanima. U Haškom tribunalu je van razumne sumnje dokazana individualna krivična odgovornost velikog broja pripadnika srpskih oružanih formacija i političkih institucija. „

Druga srebrenička laž je laž o postojanju genocida. Iako je 2007. godine Međunarodni sud pravde utvrdio da dešavanja u Srebrenici iz jula 1995. godine poprimaju karakteristike genocida, a tu konstataciju u svoje presude preuzeo i Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju neophodno je istaći da ni jednog momenta nisu postojali (i ne postoje) dokazi da je politički i vojni vrh Republike Srpske (a kamoli Srbije) ikada imao nameru odnosno unapred osmišljen plan sistematske likvidacije bosanskih Muslimana sa ciljem njihovog fizičkog istrebljenja. Ta namera je suštinski element definicije genocida prema Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, dokaz njenog postojanja je conditio sine qua non za samu tvrdnju da se genocid zaista i desio.

Da Vas podsetimo:  NAJVEĆI „ALBANSKI“ JUNAK JE SRBIN! Njihov istoričar priznao istinu: Rodila ga je majka Vojislava

Analizom ključnih haških presuda dolazimo do zaključka da je teza o postojanju genocidne namere rukovodstva Republike Srpske proizvod politički motivisanih postupaka, mnoštva lažiranih dokaza, plaćenih svedoka i bezočne manipulacije činjenicama. Dok u presudi generalu Krstiću sud postojanje genocidne namere izvodi iz „činjenice“ da je u Srebrenici streljano preko 8 hiljada Muslimana, što je „kvantitativno znatan broj“ koji ukazuje na genocid, u presudi generalu Tolimiru broj žrtava više nije bitan kriterijum, već se sada sve svodi na pitanje da li je broj streljanih osoba „uticao na sposobnost grupe kao celine da preživi“. Sud u tom slučaju utvrđuje da je odgovor na dato pitanje afirmativan.

Jasno je da se ovde radi o veštoj manipulaciji i pravnim formulacijama koje nemaju svoj osnov u objektivnim dokazima, a čiji jedini cilj je da se na svaki način konstruiše „udruženi zločinački poduhvat“ i opravda teza o srpskoj krivici za genocid. Štaviše, sud čitavu svoju priču o navodnom udruženom zločinačkom poduhvatu od strane političkog i vojnog vrha Republike Srpske i planu masovnog istrebljenja Muslimana Srebrenice zasniva na jednom jedinom, krajnje kontroverznom svedočenju Dražena Erdemovića. Ono obiluje čitavim nizom kontradiktornosti i u tolikoj je meri sporno da ne može biti valjan i suštinski dokaz.

Dražen Erdemović bio je pripadnik 10. diverzantskog odreda vojske Republike Srpske, multinacionalne jedinice koja se uglavnom sastojala od stranih plaćenika i agenata zapadnih službi. Taj odred je bio u svom delovanju u velikoj meri nezavisan i nije bio pod faktičkom kontrolom vojnog vrha Republike Srpske. Streljanja zarobljenika u Branjevu i Pilici za koja se terete pripadnici tog odreda bila su rezultat samostalne odluke njegovih pripadnika, a ne komandnog štaba Vojske RS na čelu sa generalom Ratkom Mladićem. Tvrdnje koje je tokom svog saslušanja izneo Erdemović, a koje se tiču broja streljanih zarobljenika, načina njihovog pogubljenja i pitanja ko je izdao naređenje zastreljanje, su u tolikoj meri nejasne i nepoduprte čvrstim dokazima da ih sud nipošto nije smeo oceniti kao relevantne i validne za donošenje svojih presuda. Očigledno je jedini cilj kako Tužilaštva tako i sudskog veća bio taj da se srpski vrhovni vojni zapovednik, general Ratko Mladić, na svaki način dovede u što direktniju vezu sa naručivanjem zločina.

Osim saslušanja jednog oportuniste i političkog kalkulanta Hag ne raspolaže nijednim neposrednim, objektivnim dokazom o umešanosti Ratka Mladića i ostalih srpskih optuženika u navodni srebrenički genocid. Celokupna „krivica“ Srba gradi se na površnim i paušalnim svedočenjima pristrasnih pojedinaca, na dokazima „rekla-kazala“ što je, kako se ispostavlja, za haške sudije potpuno legitimno dokazno sredstvo i na osnovu DNK uzoraka koji su po svojoj prirodi nepoverljivi jer nam otkrivaju samo identitet žrtve, a ne uzrok i vreme njene pogibije.

Posle svega navedenog samo zlonamerni mogu da tvrde kako je krivična odgovornost predstavnika srpskih oružanih formacija i političkih institucija pred Haškim tribunalom dokazana „van svake razumne sumnje„. Naprotiv, van svake razumne sumnje je jasno da je ovde reč o običnoj manipulaciji koju nam servira zapadni medijski i NVO sektor.

Valja napomenuti da je po padu Srebrenice oko tridesetak stranih novinara boravilo na tom području i nijedan nije potvrdio priču o bilo kakvom masakru. Osoblje UN, koje je pristigle izbeglice sa područja Srebrenice intervjuisalo u Tuzli o kršenju ljudskih prava, nije naišlo ni na jedno svedočenje o zločinima iz prve ruke.

Nemački list „Di velt“ je 25. jula 1995. godine izvestio da su se reporteri novina raspitivali kod holandskih vojnika, koji su se vratili iz Srebrenice, i uvek dobijali isti odgovor: „U Srebrenici se nije desio genocid!“

Da li se genocidom može nazvati situacija kada srpski vojnici sve muslimanke, njihovu decu i muškarce koji nisu bili vojnici, organizovano prevoze iz Srebrenice do Tuzle i Kladnja, na teritoriju pod kontrolom muslimanske vlade u Sarajevu? Naravno da ne može. Na taj način spašeno je više od 20.000 muslimana. Da su snage bosanskih Srba zaista imale nameru da istrebe muslimane u Srebrenici one bi prvo uništile njihov životno najvitalniji i reproduktivni deo – žene i decu. Naprotiv, snage generala Mladića ispoštovale su sve međunarodne konvencije o zaštiti civilnog stanovništva tokom ratnog sukoba pa je priča o postojanju njihove genocidne namere samo odraz višedecenijske antisrpske politike laži u režiji Zapada.

3.) „Srbija je prva i do sada jedina država na svetu koja je presudom Međunarodnog suda pravde (2007.) proglašena odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.“

Da Vas podsetimo:  Raskomadana Srbija do Leposavića! Nova „originalna ponuda“ iz Prištine – podvala pred Vašington

Još jedna bestidna i bezočna laž koju možemo čuti iz usta Sonje Biserko, Nataše Kandić i Staše Zajović. Pomenute gospođe očigledno nisu ni čitale deo presude koji se odnosi na pitanje odgovornosti Srbije za povrede pomenute međunarodne konvencije. Jer da jesu uvidele bi da je Sud jasno rekao da Srbija nije niti je mogla da ima „efektivan nadzor“ nad dešavanjima u Srebreničkom kraju zbog čega je nemoguće zaključiti da su njeni državni organi u leto 1995. godine na bilo koji način učestvovali u „pripremi, planiranju i sprovođenju samog genocida„. Srbija tako ni u kom pogledu nije odgovorna za navodni genocid nad muslimanima kako to uporno pokušavaju da dokažu „Majke Srebrenice“ i njihovi zapadni nalogodavci sa ciljem da delegitimišu ulogu Beograda kao garanta Dejtonskog sporazuma, a time i opstanka Republike Srpske.

U zaključku ističem da niko ne osporava činjenicu da su se u Srebrenici dešavali zločini nad Muslimanima. Uglavnom su to bili zločini protiv ratnih zarobljenika koji su delovali u okviru odreda Nasera Orića. Iako je streljanje ratnog zarobljenika zločin treba imati na umu da su to bili ekscesi pojedinaca, vršeni u cilju osvete zbog zlodela Orićevih „eskadrona smrti“ nad srpskim narodom ili iz drugih ličnih razloga. Ti zločini nikako nisu bili deo organizovanog i smišljenog plana sistematskog uništavanja muslimanskog stanovništva u BiH. Za njih ne može da se okrivi jedan čitav narod, koji je u periodu između 1992. i 1995. godine doživeo neviđeni masakar od strane Orićevih i Alijinih mudžahedina. Nisu Srbi bili ti koji su silovali muslimanske žene, a muslimanskoj deci odsecali ruke do lakata, vadili oči i odrubljivali glave. Tako je za samo tri godine u čitavom Srebreničkom kraju i Podrinju ubijeno i izmasakrirano preko tri i po hiljade Srba, među njima veliki deo žena i dece. Ti zločini vršeni su u duhu Izetbegovićeve „Islamske deklaracije“ i ideje o jedinstvenoj i etnički čistoj muslimanskoj državi u srcu Evrope, planski i smišljeno, sa ciljem proterivanja i fizičkog uništenja srpskog naroda sa područja BiH. Prve žrtve radikalnog islamizma u Evropi bili su Srbi. Ako Staša Zajović i Munira Subašić već pričaju o „najvećem ratnom zločinu posle Drugog svetskog rata u Evropi“ neka se prisete ovih zločina nad srpskim narodom, koji bez sumnje mogu da se okarakterišu kao zlodela, vršena sa genocidnom namerom.

Niko srebreničkim majkama ne oduzima pravo da se prisećaju svojih izgubljenih muževa i sinova, već to isto pravo tražimo i za srpske majke, pravo na istinu i na svedočenje istine. Svedočenje istine o stradanju srpskog naroda, istine da su mnogi koji se danas oplakuju kao „nevine žrtve genocida“ bili muslimanski borci koji su sakatili srpsku nejač, na svirep način okončali život 11-godišnjeg Slobodana Stojanovića, odsekavši mu obe ruke i izrezavši krst na stomaku, mučki ubili Radojka Miloševića koji je živ spaljen dok je na svom ognjištu obeležavao krsnu slavu.

Srbi smo veliki narod i po tome jer smo uvek razumeli patnju drugih naroda, iako su nam mnogi među njima nanosili zlo i na stotine naših majki zavili u crno. Mi samo ne želimo i nećemo da pristanemo na manipulacije i zamenu teza, na omalovažavanje naših žrtava, na razne podvale i laži, koje nam se nameću, na kolektivnu krivicu koja nam se nepravedno pripisuje sa ciljem da nas kao narod koji je prošao kroz najveća stratišta Drugog svetskog rata, Jasenovac i Jadovno, proglase genocidnim.

A Srebrenica upravo tome i služi. Ona je odavno postala oruđe za održavanje srbofobične atmosfere u zapadnim društvima, instrument demonizacije srpskog naroda. Ona je dobila ulogu osnivačkog mita „bošnjačke nacije„, postala je sredstvo opšte mobilizacije etničke svesti, učvršćivanja unutrašnje discipline i homogenizacije bošnjačkog faktora u BiH. Sredstvo permanentnih udara na Republiku Srpsku i mehanizam svakodnevnih pritisaka na Beograd. NJena međunarodna dimenzija je u tome da je poslužila kao inspiracija za sve jednostrane vojne intervencije NATO pakta protiv suverenih država. Ona je kruna medijske propagande koja je bila potrebna da se Srbi proglase za jedine odgovorne krivce za ratove ne prostoru Balkana u prošloj deceniji.

Srebrenica je poslužila kao sredstvo da se zasene muslimanski zločini nad srpskim narodom u BiH i postala je temelj na kojem Sarajevo i njegove zapadne gazde zasnivaju svoje udare na Republiku Srpsku i opravdavaju koncept centralističke i unitarističke BiH. Srebrenica je odavno podignuta na nivo bošnjačkog arhetipa, ona je postala sinonim za masakriranje istine, drugo ime za najveći antisrpski politički projekat sa kraja 20. veka.

Mr Danijel Igrec

www.vidovdan.org

1 KOMENTAR

  1. Ако ћемо о чињеницама, форензичка евиденција Хашког трибунала ничим не даје основу за закључак да је после пада Сребренице стрељано 700-800 муслимана заробљеника. То се најбоље види из податка да је нађено 1922 пара бутне кости (најпоузданији форензички доказ људског тела), и да сами мислимани процењују да су љихови губици у пробоју ка Тузли )и другим мањим правцима) око 2000 (најчешће; неке процене иду и до 3000, па и више). Елементарна математика даје да број стрељаних не може бити велик, и број већи од 200 до 300 се једноставно не би уклопио у податке које имамо. Остатак су фабрикације тужилаштва, пре свега тзв. тела која су по њима нађена са повезом за очи или руке – група у коју је Хаг уврстио и оне који су носили повез око главе или врата, повез или било какву врсту узице око руке, а вероватно и оне који су нешто што је лишило на такав предмет имали крај телесних остатака. Ова група од 442 се аутоматски представља као „стрељани“, чак и од већине добронамерних аналитичара са наше стране, без улажења у то шта је узрок смрти (ако је утврђен), тј. да ли је то метак, или постоје и метални фрагменти који не потичу од метка, што указује на вероватну смрт у борби, или узрок смрти није утврђен, итд. Очигледно је да ова група не може једноставно да се означи као „стрељани“ јер је врло вероватно да код знатног дела – могуће већине – узрок смрти није стрељање.

    Друга група унутар ова 1922 форензичка случаја су они погинули од метка – њих 505. Ту се обично претпоставља да је битан део могао бити стрељан, али то је само претпоставка без икакве основе која се – што је битно – не уклапа у основне податке. Ако претпоставимо да је и само половина претходне групе, или 220 људи, стрељано, стрељани у овој другој групи могу да чине само њен мали део.

    Две преостале групе су они са металном фрагментима који нису од метка (627), за које мође да се претпостави да су погинули у борбеним дејствима, и они за које узрок смрти није могао бити утврђен (411).

    Да број стрељаних заробљеника муслимана највероватније не прелази 200-300 указује број форензичких случајева нађених на једином месту за које Хаг има какве такве доказе систематског стрељања, Брањево/Пилице, који је 132 случаја укључујући и оне који не представљају форензички доказ тела (група мањих костију, или чак смо једна мања кост, каквих су хашки форензичари склепали 1583), или 115 парова бутне кости, што представља форензичку евиденцујз нађених тела.

    Сасвим је десета прича што Хаг никад није доказао да је ико у ВРС издао команду делу 10. диверзантског одреда – мутне јединице формиране неколико месеци раније и састављене од плаћеника и агената различитих националности – да стреља ове људе.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime