Dela govore više od reči

1
621
SrbaJ-1-300x198
Srba Jovanović

Srba Jovanović, predstavnik agencije Action Global Communications za Srbiju, jedan od najuglednijih stručnjaka za odnose s javnošću u Srbiji i regionu, u intervjuu za portal Medijasfera objašnjava zašto je bitno da novinari i stručnjaci za odnose s javnošću svoj odnos zasnivaju na uzajamnom poverenju. Taj odnos, naglašava, gradi se godinama i nije nešto što je samo po sebi dato. I jedni i drugi su, zapravo, na zajedničkom zadatku objektivnog, istinitog i pravovremenog obaveštavanja javnosti. S druge strane naše profesije ne mogu jedna bez druge, jer predstavnici za javnost novinarima omogućavaju da lakše dođu do željenih informacija, a novinari da javnosti prenesu poruke i stavove koje zastupaju.

-Nažalost, predstavnicima za odnose s javnošću često se zamera da dosađuju novinarima, mada su odnosi sa medijima samo jedan od segmenata ukupnih odnosa sa javnošću. Takođe, novinari starije garde, koji su nekada znali direktno da okrenu direktora ili rukovodioca neke institucije, sada kada dobiju predstavnika za odnose s javnošću to doživljajvaju kao pritisak a ne kao olakšanje na putu ka dobijanju odgovora ili informacije, objašnjava Srba Jovanović.

Rođen je 16. juna 1969. u Beogradu, gde i danas živi i radi. Od 1995. se profesionalno bavi odnosima s javnošću, poslednjih devet godina na rukovodećim pozicijama u međunarodnim agencijama. Neoženjen. Jedan je od osnivača Društva Srbije za odnose s javnošcu, autor prvog adresara medija Jugoslavije (Medija mape) i prvi član iz Srbije najveće svetske asocijacije stručnjaka za PR – Public Relations Society of America (PRSA). Od 2007. je član Saveta Međunarodne asocijacije za odnose s javnošću (IPRA), a za 2010. i 2011. je bio izabran u Bord tog svetskog udruženja stručnjaka za komunikacije, zajedno sa još desetak koleginica i kolega iz celog sveta. Tako je postao prvi iz Srbije i zemalja bivše SFRJ koji je izaban na tu poziciju u 55 godina dugoj istoriji ove svetske asocijacije. Učestvovao je kao govornik na više internacionalnih konferencija: od Međunarodnog PR simpozijuma u Teheranu, preko Međunarodne IPRA konferencije u Džakarti, do iFront konferencije u Beogradu. Jedan je od osnivača Asocijacije Autentičnih Hedonista. Bavi se i dobrotvornim aktivnostima i humanitarnim radom. Impresivan je i pogled institucija u kojima je radio ili čije je stavove zastupao u javnosti: Istraživačka stanica Petnica, Savezna vlada Jugoslavije, British American Tobacco, Hauska & Partner International Communications…

Kako ste prepoznali odnose sa javnošću kao “svoju“ budući profesiju koja će, u mnogome, obeležiti vaš život?

S.J: Mislim da smo se našli u mom ranom detinjstvu kada sam otkrio da vrlo lepo komuniciram sa ljudima, da lako uspostavljam kontakte sa nepoznatim ljudima na putovanjima. Kada sam potom u jednoj emisiji na Trećem kanalu video intervju sa pi-ar menadžerom tadašnje Union banke shvatio sam da je upravo to profesija koja će odgovarati mojoj prirodi. Školovao sam se, usavršavao, radio na sebi. Znate, Lazar Džamić je jednom napisao da osoba koja se bavi odnosima sa javnošću mora da bude renesansno obrazovana, da ima znanje iz oblasti psihologije, političkih nauka, komunikologije, da bude školovan u toj oblasti, ali da ima i neke druge, lične osobine kao što su visoki lični integritet, osećaj za etičnost.

Poznati ste, među kolegama ali i novinarima, kao neko ko se bori za profesionalnu etiku. Koje su to granice koje dobar stručnjak za odnose s javnošću nikada ne sme da pređe?

S.J: Najvažnije je da uvek govori istinu. Nikada ne sme da laže, nikada ne sme da ponudi novac za uslugu novinaru, mediju. To su dve granice koje nikada ne sme da pređe. I naravno ne sme, a to je uređeno i kodeksima, da radi u interesu protivnom interesu javnog dobra.

Koliko dobar menadžer za odnose s javnošću može da utiče na kreiranje slike o političkim liderima?

S.J: Trebalo bi da ima veliku ulogu u teoriji, ali i u praksi. Međutim, tamo gde dolazi do zloupotrebe saveta predstavnika za odnose sa javnošću tokom nekog dužeg vremenskog perioda od strane političke organizacije, kada one duži niz godina manipulišu javnošću, šalju iste poruke, obećanja koje onda ne ispunjavaju… pi-ar tu ne može da istinski pomogne kod građana koji su već razočarani, iznevereni, prevareni. Međutim, dobar stručnjak za odnose sa javnošću može da pomogne savetima političarima koji nemaju izgrađeni imidž ili imaju izgrađeni imdiž koji ne odgovara njihovom identitetu pa žele da ih usklade, kao i onima koji zaista žele da promene svoj negativan politički imidž.

Koje su razlike između ove profesije kod nas i svetu?

S.J: Razlike su vrlo male. Mi u Srbiji primenjujemo znanja, alate, tehnike, veštine, iskustva iz oblasti odnosa sa javnošću kao i koleginice i kolege bilo gde u razvijenom svetu. Jedina razlika je što su oni tehnološki razvijeniji, pa su ispred nas u sređivanju baze podataka medija kojima su mogli direktno da šalju mejlove ili faksove dok se kod nas to radilo ručno ili poluautomatski. Naravno, da ne bude da nisam toga svestan, razlike su i u primanjima. U razvijenim zapadnim zemljama plate stručnjaka za odnose sa javnošću u odnosu na Srbiju su tri do četiri puta veće. Postoji i mala ali značajna razlika u prepoznavanju značaja funkcije komunikacija u ukupnom menadžmenu, ali i kod nas to ide na bolje.

Jedan ste od osnivača i prvi predsednik Društva Srbije za odnose sa javnošću. Koji je značaj postojanja jednog ovakvog strukovnog udruženja?

S.J: Veoma je važno da postoji strukovna organizacija iz oblasti odnosa sa javnošću zbog toga što ona omogućava ljudima da se bolje međusobno povežu, da postoji kodeks profesionalne etike pa onda svako ko želi da se bavi odnosima sa javnošću i želi da bude njegov član zna da mora da radi po tom kodeksu. Ako me pitate da li je bilo teško, kao i sve što je prvo u nekoj zemlji, jeste bilo teško. Inače, bivša Jugoslavija je imala PR društvo, to je manje poznato, osnovano u Beogradu koje se, nažalost, raspalo na početku rata devedesetih.To udruženje osnovano je bilo prvo strukovno pi-ar udruženje na teritoriji bivše Jugoslavije, a Društvo srbije za odnose s javnošću je nastavilo tu tradiciju osnivanjem 2004.

I dok mnoge poznate ličnosti angažuju osobu koja se bavi odnosima s javnošću da obavesti medije o njihovim humanitarnim delatnostima, Vaše su poznate malom broju ljudi.

S.J: Vodim se latinskom izrekom „Blaženije je davati nego primati“ (Betius est magis dare quam accipere!). Verujem da svako od nas treba da radi za dobrobit društva pored svog redovnog posla i da gde god može da pomogne. Ne mislim samo na uplatu skromnih ili manje skromnih novčanih pomoći kada se pojavi apel za lečenje nekog deteta ili za narodne kuhinje na Kosovu i Metohiji, u čemu takođe pomažem, već svaki put kada vidim da mogu da pomognem ja to i uradim. Bilo tako što brinem o starijoj, nemoćnoj ženi iz zgrade u smilsu popravki, čišćenja, nabavke… do aktivnosti kao donator prema fondacijama kao što je Fondacija Divac, učešćem na donatorskim humanitarnim akcijama kao što je Uskršnja aukcija jaja u Skupštini grada ili Humanitarni golf turnir Asocijacije autentičnih hedonista, do aktivnog članstva i rada u Srpskom filantropskom forumu. Mnogi ljudi koji su filantropi ne žele da se o tome priča, tako da nisu vidljivi oku javnosti. Zahvaljujući tom svom radu možemo da pomognemo deci kojoj je potrebna operacija, možemo da pomognemo narodnim kuhinjama, možemo da pomognemo izgradnji domova za smeštaj dece sa posebnim potrebama. Dobrovoljno dajem krv od srednje škole, kada su došli u našu srednju školu i od tada ni sam više ne znam koliko puta.

Član ste komisije za rešavanje pritužbi na postupanje policijskih službenika pri Ministarstvu unutrašnjih poslova. Na šta se, najčešće, žale naši građani?

S.J: To je moj lični doprinos unapređenju ljudskih prava u praksi. Moram da kažem da mi je veoma drago što su rezultati rada te komisije, koja treba da razmatra kršenje ljudskih prava građana zbog postupanja pojedinih službenika policije, vidljivi. Ja sam predstavnik javnosti, funkcija je neplaćena. Izabran sam prvi put 2007. kada je ministar unitrašnjih poslova bio Dragan Jočić i ponovo pre dve godine kada je ministar bio Ivica Dačić. Kroz rad komisije uverio sam se da se građani najčeše žale na to da su duže zadržani zbog provere dokumenata, da im je zatraženo da na rentgenu na aerodromu ostave laptop odvojeno … Mali je broj pritužbi u kojima se građani žale na postupanje koje bi zaista predstavljalo kršenje ljudskih prava. Uverio sam se da kada su takvi slučajevi u pitanju, drugi članovi Komisije, koji rade u policiji, posvećeno i odgovorno rešavaju stvar i na širi način nego što samo kao Komisija donesemo odluku.

Nedavno ste organizovali prvi Balkanski festival sireva koji je odlično propraćen u medijima. Da li je to jedna od vaših hedonističkih aktivnosti?

S.J: Hrana čini raspoloženje među ljudima dobrim. Sirevi su nešto što većina ljudi voli, zato kada počnete da radite na nečemu što ljudi vole nije teško uspostaviti posebnu komunikaciju. Kada spojite proizvođače sa ljubiteljima sireva, zajedno sa nama u organizaciji videćete koliko je lepa komunikacija svih tih ljudi. Kao što je lepa komunikacija ljudi koji proizvode vina: tu nikada nećete videti neraspoloženog čoveka. Inače, svako od nas ima neke hedonizme ili mala uživanja u životu. Mi u Asocijaciji autentičnih hedonista znamo da za istinsko uživanje nije neophodno imati mnogo novca. Hedonizam je i uživanje pored Save po ovako divnom danu, izlazak sa dragom koleginicom na kolače, uživanje u svim aspektima života koji vama znače. Ja uživam u hrani, u druženju sa dobrim i pozitivnim ljudima, u prirodi, u koncertima klasične muzike.

Koji su vaši motivi za česte promene posla?

S.J: Ja sam menjao posao na četiri do dve godine, što je na zapadu dosta uobičajeno. U Istraživačkoj stanici Petnica proveo sam pet godina i to je moj prvi posao u struci. Otišao sam teška srca, zato što sam dobio ponudu sa dva i po puta većom platom. Razmišljao sam da ću za tri-četiri meseca zaraditi kao u Petnici za godinu dana. Razlog za odlazak iz jedne austrijske konsultantske kuće sa pozicije izvršnog direktora u Beogradu je što mi je smetalo razmišljanje ljudi u matricama, kojima je bilo važnije ispunjavanje forme, a ja sam smatrao da su važniji rezultati i efekti toga rada. Inače veoma poštujem sistematizovan način na koji rade Autrijanci i Nemci. Iz jedne grčke agencije sam izašao zato što nisu bili ispunjeni dogovori od strane poslodavca, a iz prethodne zato što su obim, težina i količina posla bili toliko veliki da to više jednostavno nije moglo da se podnese i pored svih tehnika koje naučite radeći u multinacionalnim kompanijama.

Ne dajete često intervjue. Zašto?

S.J: Verujem da dela govore više od reči. U mom slučaju to se pokazalo dobrim, vi mene nećete videti da dajem puno intervjua. Ovo je prvi posle četiri-pet godina, prethodni sam dao tadašnjem uredniku E-magazina Miloju Sekuliću. Smatram da je važnije šta ljudi rade, nego ono što o svom radu govore. Rezultati toga rada će da te preporuče. Zahvaljujući tome što sam napravio 1997. prvi adresar medija u našoj zemlji ja sam 2001. dobio posao u Saveznoj vladi, a kada se Savezna vlada rasformirala ja sam zahvaljujući tim dvema stvarima – poznavanju medijske slike i radu u organizaciji na visokom nivou dobio posao u British American Tobacco-u. Zbir svega što uradimo u karijeri, u životu, preporučuje nas za svaki naredni posao.

medijasfera.com

like-button.net here

wordpress-themes.org here

1 KOMENTAR

  1. Dali je ministar spoljnih poslova za Svetsku odgovoran za oduzimanje torbi {prtljaga}u policijskoj stanici na aerodromu „ARLANDA“ Stoholm.Posto je policajac u civilu koji sacekuje azilante,Srbin verovatno izbeglica.Iznuduje i novac.Na moju zalbu upuceno ministru,odgovorio je da ce on mene da privede.Razgovor sam obavio telefonom.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime