Čuje se često da Srbija gubi godišnje stanovnika jedne manje palanke. Druge cifre još više povećavaju utisak depopulacije. Srbija već šest decenija ima demografsku recesiju a poslednjih četvrt veka negativan priraštaj s tim da smo 1950 imali preko 160.000 rođenaih beba a prošle godine sto hiljada manje. Za deset godina se smanjio broj osnovaca za oko 80.000 a to je skoro četri hiljade učionica koje su prazne.
Smanjivanje broja rođene dece i negativni priraštaj su samo deo problema. Veliki odliv mlađeg, obrazovanijeg i vitalnog stanovništva stvar još više čini sliku sumornom. Okolne zemlje su izgubile dobar deo populacije, neke čak i petinu stanovništva poput Rumunije. Opet i tu statistika pokazuje samo vrh ledenog brega jer ako neka zemlja izgubi petinu stanovnika to je često oko trećine mlađih i obrazovanijih.
Predsednik Vučić je nedavno najavio mere kojima se namerava smanjiti pad populacije i podržati rađanje beba. Tu se spominje i besplatna vantelesna oplodnja i za drugo dete i stimulacija rađanja trećeg deteta. No ipak je vrlo bitno da se ozbiljnije podrži rađanje drugog deteta jer kod nas ima dosta parova sa jedincima i jedinicama a koji bi mogli da se odluče na drugo dete. Priča o trećem detetu je ipak priča o mnogo manjem broju dece. Prava bitka se vodi za drugo dete i tu se mogu ostvariti najozbiljniji rezultati. Isto tako je i besplatna vantelesna oplodnja za drugo dete za pohvalu ali to je ipak mali broj dece u odnosu na celu populaciju. Mnogo veći efekat ima ukidanje pdv za dečiju opremu ili niže cene vrtića (što je već dalo određene rezultate).
Problemi društva sa malo dece su višestruki – i psihološki i socijalni i civilizacijski. Takvo društvo stari i dolazi u situaciju da jedan zaposleni izdržava više penzionera i brine o njima, što je teško izdrživo i za bogata društva. Zamislimo dva para koji imaju po jedno dete i to dvoje zasnuju brak i dobiju samo jedno dete. Taj jedinac jedinica ima šestoro roditelja i baba i deda o kojima treba da brine. No još gore od toga je da taj “naslednik” zapravo bude izdržavan od svojih roditelja i od nekretnina koje nasleđuje i troši. Tako dobijamo potpunno parazitsku pojavu urbanog života sa kojom se otprilike i gasi nekoliko porodica.
Ne sporeći da državne mere u cilju pomoći rađanju dece i lakšem odgajanju i vaspitanju daju određene rezultate ipak je činjenica da se tu vodi unapred izgubljena bitka. Kad bi bile primenjene sve mere i kad bi za njih bilo novca i kad bi one dale maksimalne rezultati ipak se ne može očekivati dramatična promena u demografskim trendovima već samo ublažavanje krivulje pada stanovnika. A uz veliki odlazak mladih i obrazovanih budućnost ne izgleda svetlo.
No sve to nije samo problem naše zemlje već cele Evrope. Neke druge zemlje i kontinenti imaju rast populacije. Tako je stanovništvo Nigerije poraslo za više od 70 posto u poslednje dve decenije, Saudijske Arabije nešto manje, Egipta za i Pakistana za preko 50 posto, Indije za trećinu a tu su blizu Indonezija, Turska i Meksiko. Uglavnom muslimanske zemlje beleže veliki porast populacije zbog visokog nataliteta ali i napretka u zsravsstvenoj zaštiti trudnica i dece, a bogati poput Kanade i SAD su povećali populaciju za petinu pre svega velikim brojem migranata. Britanija i Fancuska su povećale broj stanovnika za više od deset posto velikim brojem migranata sa kojima sada imaju velike probleme jer asimilacija ne ide kako su očekivali. “Na nuli” je Japan. Na kraju imamo i istočnoevropske i slovenske zemlje koje imaju pad broja stanovnika zbog niskog nataliteta i odseljavanja.
Ove cifre pokazuju da visok standard nije i uzrok visokog nataliteta, već je često suprotno – belo stanovništvo Evrope i Amerike je u padu a raste broj stanovnika zemalja trećeg sveta u kojima prednjače muslimanske zemlje. Isto tako je primećeno da ogroman procent novorođenih u evropskim zemljama poput Francuske i Nemačke imaju za roditelje migrante, opet u većini muslimane.
Zaključak se sam nameće – nije toliko bitan standard za natalitet, osim u sferi medicinske zaštite dece kojom se eliminišu bolesti i smanjuje drastično smrtnost dece. Nekada smo bili siromašna seljačka zemlja sa dosta dece a danas smo na “jedincima” ili bez dece. Primarna je kultura rađanja dece – da je to nešto poželjno ili nije u nekoj kulturi ili zajednici. Dekadentnim evropljanima je na prvom mestu dobar život, provod i putovanja a u tradicionalnim zajednicama je primarna porodica. Bez promene vrednosti i prioriteta nema ni promene u odnosu prema deci i porodici. Država može da pomogne ili olakša ali je ovo pitanje dublje od politike i državnih mera – odgovor na pitanje “šta nam je bitno u životu” je i broj dece koja će se rađati.
Branko Radun
intermagazin.rs/Politika
Gluposti… Sve je u standardu. Najesca plata u Srbiji je 194 evra, a recimo jedna kašica za dete kosta 2 evra pa vi racunajte. Dajte vi mladim parovima plate ko u Jevropi, pa cete imati dece ko u Indiji nista ne brinite. Umesto sto dajete stranim „investitorima“ 10.000 evra po radniku, sa tim parama pokrenite poljoprivredu. Pa tim ljudima obezbedite siguran otkup po realnim cenama. Pa umesto da se izvozi sirovi proizvod, vi pokrenite DOMACE investitore da otvaraju fabrike, gde cemo od maline i jagode da pravimo dzemove i sokove, od krompira cips… Pa vi bre ne znate ni gotove izvore mineralne vode da natocite u flase, nego vam izvori teku u reku (primer Toplice). Ali ne ide vam u korist da narod zivi normalno, jel tako? Mozda u nedostatku krcanja creva pocne i da razmislja, pa vas sve rastera g….. motkom. Bolje je ovako, drzati ga na ivici siromastva i gladi, da se svaki dan bori da prezivi, i jos mu trljati na nos kako ne radja decu jer je razmazen i zivi u komforu. More batine vama trebaju…