Demokratija kao paravan

0
129

 

Milan Ružić / Foto: printscreen (iskra.co)

Iako su desnica i levica odavno nestale, ostali su njihovi kalupi koje su političari i ljudi skloni političarenju razvukli, proširili i od njih napravili kontejnere iz kojih smrde iščašene ideje koje mediji svakodnevno pale, pa gust crni dim ne dozvoljava oku da se otvori i vidi istinu.

Politički pojmovi „desnica“ i „levica“ nastali su krajem 18. veka u Francuskoj, negde u vreme ili baš za vreme Francuske revolucije, a ta podela je proistekla iz rasporeda sedenja u Skupštini. Sa desne strane su sedeli oni koji su podržavali tradiciju i institucije starog poretka, a sa leve oni koji su smatrali da su progresivni, moderni, protivili se monarhiji i bili su pobornici sekularizacije.

U narednom veku i početkom prošlog, „levica“ se odnosila na one koji su bili protiv kapitalizma, a pristalice ujedno su demokratije. Međutim, u 21. veku, levica je postala radikalno-demokratska i svoj radikalizam, a protiv radikalizma su se borili u 18. veku, su počeli da ispoljavaju u svemu koristeći demokratiju kao paravan za svakakva iščašenja koja potpadaju pod takozvana demokratska načela i prava.

Ono što sebe danas naziva levicom, samo je skupina globalističkih poslušnika koji delaju u skladu sa platom, mitom (korupcija), trendovima i društvom spektakla. Stoga, levica se svela na sve moguće pukotine kroz koje se razrastaju devijacije u plasteniku demokratije, a desničarima se ljudi te orijentacije uopšte sami ne određuju, već sve ono što se kosi sa takozvanom levicom, upravo kvazilevičari nazivaju „desnicom“. Tako smo došli do situacije da u svetu biti levo znači štititi velike lobije poput gej-lobija, tačnije političkog homo, trans i ostalih seksualizama, štititi interese korporacija tako što masa koja levičari u naporu da se protiv kapitalizma bori, nemajući dovoljno pameti, tom istom korporativnom kapitalizmu posluži kao najbolja reklama.

Da Vas podsetimo:  Ivona Jevtić na konkursu izabrana za direktorku Muzeja Nikole Tesle

Biti levo u Srbiji znači ne biti u mogućnosti da se voli svoja država, da se barem poštuju Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici, da se uzme u razmatranje pri stvaranju umetničkih dela u koja treba uložiti mnogo novca (filmovi, serije, predstave, muzika) i neko koji ima veze sa nacionalnim identitetom, da se onome sa kime se polemiše ne spočitava to da je zadrti nacionalista (mešaju pojam sa šovinistom).

Dakle, u Srbiji su pojmovi desnice i levice podeljeni još oštrije, teže i samodestruktivnije – na one koji vole svoju državu i one koji bi želeli da ona ponovo postane Titova Jugoslavija, jer nekoliko godina rata u krvavom raspadu „bratstva i jedinstva“ nije bilo dovoljno.

Levičari su i za „Deklaraciju o zajedničkom jeziku“ gde svakome daju za pravo da srpski jezik preimenuje u šta god želi zatirući tako smisao postojanja lingvistike. Levičari su i oni koji veruju da ne može neko voleti rokenrol muziku i crkvu. Levičari su i oni koji mrze selo verujući da su im svi preci živeli u Beogradu. Levičari su i oni koji kao degradaciju koriste rečenicu „Ma on ide u crkvu“. Levičari su oni koji pate za Titom koji je pobio toliko Srba da se među njima mora naći i neko od predaka današnjih levičara.

Jednostavno, levičari su svi oni koji ne znaju šta su, ili znaju ali žele biti nešto drugo. Oni koji pod plaštom prava oduzimaju prava većinama, a „boreći se“ protiv kapitalizma u kom manjine vladaju, oni i sami postupaju tako da su upravo manjinama dali najveća ovlašćenja.

I u danima kada je svet naelektrisan pravima i globalizacijom, a na pragu najvećeg sukoba ikada, iz tih kontejnera kulja dim i smrde nelogičnost, neobrazovanost i nepravda, ali se oni koji ih pale nadaju da će taj dim prikriti onaj ratni dim koji ostaje iza bombi koje će bacati po desnoj strani ne bi li se zatrla svaka individualna karakteristika naroda koji ne pristaju da izgube svoj identitet i skrenu ulevo.

Da Vas podsetimo:  Otvoreno pismo Branimira Lapčevića, profesora matematike iz Blaca

Ovaj brod se dugo ljuljao, ali putnici su prešli većinom sa leve strane. Ako ne želimo da potone, pređimo na desnu, jer nas iz okeana očaja, oštrih struja dehumanizacije i talasa depopulacije neće izvući „pravda za kučiće“ i LGBT uz još neka slova, već samom Gospod, a valja pomoći zdravim razumom, samopoštovanjem i obrazovanjem.

Što bi rekli u biblioteci u kojoj sam član: „Levo su vam kompjuteri za pretragu kataloga, desno su vam knjige.“

autor teksta:Milan Ruzić

izvor:http://iskra.co

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime