autor:Dragiša Čolić
Reč je o demokratiji koju demonstrira Evropska unija u sagi o litijumu koja se nastavlja. Najpre valja reći da Evropski parlament nije mesto gde se raspravlja o konkretnim komercijalnim aranžmanima u bilo kom poslu, pa ni o poslu – da li će Rio Tinto kopati litijum o Srbiji ili neće, ali ako su se već upustili o raspravu o tome, onda bi u duhu principa koje EU javno zastupa, bilo primereno da organizuju demokratsku raspravu u kojoj će svaka strana dobiti šansu da iznese svoje stavove – „audiatur et altera pars“ je princip koji datira još iz starog Rima i njegovog prava, a ne da to pravo daju samo jednoj strani, a onoj drugoj ne dozvoljavaju čak ni da postavi pitanja.
A upravo tako je izgledala rasprava o kopanju litijuma u Srbiji koja je ovih dana upriličena u Evropskom parlamentu. Kao osnova za raspravu poslužio je film pod naslovom „Ne u mojoj zemlji: Litijumska dilema Srbije“ (Not In My Country: Serbia’s Lithium Dilemma). Film naručen i finansiran od samo jedne strane, one koja bi da plodna zemljišta u jednoj suverenoj zemlji pretvori u rudišta, zarad svojih sopstvenih interesa i ciljeva, koji je kontradiktoran čak i samom sebi – ako je u pitanju “dilema Srbije”, što je sadržano čak i u naslovu filma, kako o toj dilemi raspravljati bez Srbije.
O tome svedoči Zlatko Kokanović, potpredsednik udruženja Ne damo Jadar, koji je sa manjom grupom sledbenika prisustvovao premijeri pomenutog filma u Evropskom parlamentu koji je potom poslužio kao osnova za raspravu o opravdanosti kopanja litijuma u Srbiji. Bilo nam je dozvoljeno da prisustvujemo, ali ne i da učestvujemo u raspravi, ni pitanja da postavimo, čak ni ono koje direktno udara na dostojanstvo ličnnosti nas koji samo branimo pravo na zemlju na kojoj mi i naše generacije živimo i od koje živimo. U filmu smo pretstavljeni kao strani plaćenici, ruski agenti, nepismeni, necivilizovani, divljaci. Kako i na osnovu čega? A niko da nas zaštiti, makar i samo od takvih uvreda. Rasprava u Evropskom parlamentu se ne razlikuje od rasprave u našoj Skupštini, kaže Kikanović.
I tu dolazimo do pitanja demokratije – one u svojoj zemlji i one spoljne koja važi za druge zemlje. Ovaj autor je imao priliku da duže vremena živi na Zapadu i tvrdi da bi to o čemu su i kako su raspravljali evropski parlamentarci o ovom pitanju u zapadnim zemljama bilo nespojivo sa njihovim poimanjem demokratije, pa proizilazi da se radi o dvojnom moralu – kad su u pitanju njihovi interesi dozvoljeni su i sasvim oprečni stavovi.
Kako objasniti jednostavnu činjenicu da u raspravama o pristupanju Evropskoj uniji važe jasna pravila o stepenu razvoja demokratije u zemlji kandidatu – opravdano, a da su u konkretnim slučajevima, kada su njihovi interesi u pitanju dozvoljeni i potpuno oprečni stavovi. Da li je moguće da Ursula fon der Lajen, najviša zvaničnica Evropske unije ne zna kakvo je stanje demokratije u Srbiji i pritom izjavi „Srbija je jedna od najnaprednijih zemalja u procesu pristupanja Evropskoj uniji (EU) i posvećena je provođenju reformi, posebno u oblasti vladavine prava i demokratije“ – što je krajnje suprotno čak i zvaničnim dokumentima institucije na čijem se čelu nalazi, ili je u pitanju krajnje licemerstvo, zarad ostvarenja cilja – potrebe za litijumom, što je u interesu evropske zajednice.
Nažalost, Evropska unija je u toj politici dvojnih standarda, iz svojih razloga – konačno rešenje kosovskog pitanja, potrebe za litijumom i dr. pod firmom saradnje ostvarila i saučesništvo sa našim organima vlasti – moglo bi se razumno pretpostavitii koji bi to razlozi mogli biti (ucene, obećanja i sl), ali ovo nije mesto na kome bi se o tome dublje raspravljalo.
Bilo kako bilo, Vučiću svi – i domaći i strani, zameraju svašta, ali ga istovremeno svi, svako iz svojih razloga, drži kao najpovoljniju ličnost za ostvarenje svojih strateških ciljeva. Zapad, kao čoveka koji jedini ima m… da završi ovo sa Kosovom, da dozvoli Rio Tintu kopanje litijuma po Srbiji u svojim nastojanjima da spreči dolazak kineskog litijuma na svoju teritoriju, Rusija radi zadržavanja svog prisustva u ovom regionu, Kinezi, radi očuvanja svojih investicija u Srbiji i svog prisustva u predgrađu Evrope, naši vučićevci radi očuvanja onoga što su za vreme Vučića „stekli“ i straha od onoga što bi moglo da ih snađe u slučaju njegovog odlaska. Pomminjem ovde Vučića, a ne Srbiju, jer ovo je država koju je on uzurpirao, hteli mi to da priznamo ili ne.
Tu tezu – o Vučiću koga Zapad čuva, radi svojih sopstvenih interesa potvrđuje otvoreno i Marko Jovanović, profesor međunarodnog prava na univerzitetu Reding u Velikoj Britaniji u nedavnom intervjuu u emisiji Iza vesti na tv N1.
Međutim, takvo kopanje po Srbiji moglo bi da se bliži svom kraju. Ne samo zbog studentskih protesta koji se šire već i opšte narodnog bunta koji se širi po gradovima Srbije. Najnovija demonstracija tog bunta desila se juče u mačvanskom Bogatiću. Lokalna SNS vlast je u zaključanoj sali držala sednicu Skupštine na kojoj je trebala da se donese i odluka o izmenama Prostornog plana kojom bi se Rio Tintu dozvolila istražna bušenja na teritoriji te opštine. Meštani su to sprečili tako što su pod sloganom „Nećete kopati“, provalili zaključana vrata, zauzeli salu, isterali odbornike, a lokalnog SNS poverenika bukvalno oteli i na silu izveli napolje. A sve to uz cepanje SNS obeležja sa sve fotografijom Aleksandra Vučića u krupnom planu na zgradi Opštine, označivši sve to samo kaao „pokaznu vežbu“.
Vučić je svestan otpora koji se širi i očajnički vuče iznuđene poteze. Najavljuje veliki skup svojih pristalica na praznik Sretenje, ali još nije odlučio gde bi to moglo biti, jer mu neke opštine otvoreno otkazuju gostoprimstvo. Isti problem je mao i nedavno kad je želeo da organizuje veliki kontramiting, ali je morao da se zadovolji sa lokalnim trgom u Jagodini gde jedva može da stane desetak hiljada ljudi. Na drugoj strani i studenti za praznik Sretenja zakazuju veliki miting u Kragujevcu. Oni takvih problema nemaju.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
