Demoliranje demokratije

Pošteni izbori su preduslov elementarne demokratije. Oni, dakako, nisu dovoljni da bi neko društvo bilo demokratsko, ali bez njih nema demokratskog legitimiteta vlasti. Vlast koja nije demokratska može biti samo autoritarna. Stoga svaki građanin ima pravo da je ospori i odbije joj poslušnost.

Da li su izbori 2016. bili pošteni? Postoji više pokazatelja da su ovi izbori, kao što sam napisao u prošloj kolumni, bili najmanje pošteni posle onih 24. septembra 2000. godine.

Da podsetim, nakon septembarskih izbora 2000. godine bilo je čak šest skupštinskih izbora (decembar 2000, 2003, 2007, 2008, 2012. i 2014. godine) plus šest predsedničkih izbora (dva puta 2002, 2003, 2004, 2008. i 2012. godine). Ni na jednim od tih izbora opozicija nije tako masovno i uporno, kao na ovim, tvrdila da su izbori pokradeni.

To tvrđenje, naravno, nije i konačan dokaz. Ipak, činjenica da je, 2016. godine, ideološki veoma raznorodna opozicija dala istu ocenu, ozbiljan je indikator da nešto sa ovim izborima ozbiljno nije u redu.

Takođe, nikada nije bilo više svedočenja prvoga reda o neregularnosti glasanja. To su dokazi u koje se svako može uveriti. U prošloj kolumni pomenuo sam glasanje Siniše Malog – koje je, očigledno, prema fotografijama, obavljeno bez zapečaćene kutije i bez kontrolnog listića. U međuvremenu su publikovane i slike zapisnika koje je RIK priznao kao validne, a koji su posledica krivotvorenja u korist SNS.

Recimo, fotografije koje je napravila opozicija pokazuju da je na jednom glasačkom listiću zaokruženo pet izbornih lista, a da je on prihvaćen kao važeći glas; da je u zapisniku upisan broj važećih glasačkih listića 229, a zatim prepravljen na 688; da su članovi biračkog odbora potpisani istim rukopisom; da su u zapisniku menjani brojevi osvojenih glasova (SNS-u dodato je 50 glasova, a opozicionim partijama za toliko je smanjeno), itd. Na drugim fotografijama pak vidi se, takođe, mnoštvo prepravljanja belilom, različiti potpisi istih ljudi, isti potpisi različitih ljudi, itd.

Problem sa usvajanjem takvih falš-zapisnika nastao je zbog toga što većinu u Republičkoj izbornoj komisiji (RIK) čine članovi Srpske napredne stranke. Oni, budući da ih je većina, a partijski disciplinovani, složno odbijaju sve prigovore opozicije.

Tako nije u drugim evropskim zemljama – čak ni u balkanskim. U njima izbornu komisiju sačinjava jednak broj predstavnika vlasti i opozicije, plus sudije Vrhovnog suda. Te sudije najčešće su i predsednici državne izborne komisije.

Zato su u tim zemljama državne izborne komisije objektivnije u proceni validnosti glasanja. Tamo se, na primer, ne može dogoditi da predsednik RIK-a, u pauzi između dva zasedanja izborne komisije, učestvuje u radu predsedništva vladajuće stranke.

U Srbiji, međutim, kako je uverljivo obrazloženo, RIK, u kome većinu ima vladajuća stranka, prostim nadglasavanjem može da prihvati izborne rezultate, recimo, na 88 biračkih mesta na kojima ne postoje validni potpisi članova biračkih odbora, na kojima nema podataka o broju izašlih birača, niti ima podataka o rezultatima izbora.

Verifikaciju je na tim mestima RIK vršio samo na osnovu uvida u džakove sa biračkim materijalom (tzv. „rekonstrukcija glasanja”). Takva praksa, međutim, do sada nije postojala u RIK-u. Izborni rezultati, naime, ne mogu da se utvrđuju prostim uvidom u, inače nezapečaćene, džakove (koji četiri dana stoje na raznim mestima), već samo na osnovu zvaničnih papira.

No, predsednik RIK-a je protumačio da gde god ne postoji žalba opozicije, RIK ne sme da poništi glasanje, ma koliko nepravilnosti da na tom biračkom mestu postoji. Jedino što RIK može, jeste, navodno, da popravi „nelogičnosti“ i na osnovu džaka sačini relevantan rezultat.

Ovo „pravilo“ primenjivano je čak i na biračka mesta sa kojih nisu stigli nikakvi zapisnici (na koje bi opozicija mogla da uloži prigovor), već samo vreće s glasovima. Za predsednika RIK-a, naime, nije bilo važno jesu li se na tim biračkim mestima izbori uopšte održali ili je pak listiće neko prosto zaokružio i ubacio u džak. Važno je da su vreće s glasovima tu, pa RIK može da utvrdi „rezultat“.

Na vrhovni kriterijum džakova neprestano se pozivao i premijer Vučić. „Kažu – krađa izbora. Evo džakova pa brojite!“, svađao se on. „Prvi put su svi džakovi sa glasačkim listovima dostupni, nisu u kontejnerima. Važno je da se svaki glas izbroji“, tvrdio je Vučić.

Međutim, džakovi sa glasačkim listićima relevantni su samo ako su praćeni odgovarajućom, zakonski propisanom dokumentacijom. Bez toga, te vreće nisu legalni birački materijal, već se na biračkim mestima s kojih su pristigle glasanje mora ponoviti.

Uporedo sa nedopustivim izbornim švindlerajem išla je i delegitimizacija i dehumanizacija opozicije. Premijer, naime, opoziciju nije u javnosti tretirao kao legitimnog partnera u demokratskom sistemu, već kao nižu kategoriju ljudi, u moralnom, ali i svakom drugom pogledu.

„Jedino što im je važno, jeste da bude cirkusa u parlamentu“, tvrdio je Vučić. Oni „ruše stabilnost Srbije zarad njihovih fotelja„, a „sve se svodi na to da opozicija želi sitne privilegije, da ručaju u skupštinskom restoranu i imaju skupštinske plate“. Zanimljivo je da je o povlašćenom ručavanju u skupštinskom restoranu govorio čovek koji se verovatno 20 godina (1992‒2012) služio tom privilegijom, budući da nikada nije radio u nekoj drugoj, osim u političkoj profesiji.

Sumnje u regularnost izbornog procesa dodatno je pojačalo očigledno lažno prikazivanje dešavanja u RIK-u. „Brutalno iživljavanje na gospođi iz RIK-a“ od strane opozicije – zbog čega je ta funkcionerka SNS-a navodno „završila u Urgentnom centru“, posle objavljivanja snimka događaja pokazalo se neistinitim. Ali, ta laž poslužila je da funkcioneri SNS-a dodatno kriminalizuju opoziciju, optužujući je za „divljačko ponašanje“, „napade razularene bande“ i „banditsku politiku“.

Posebno je zabrinjavajuće to što su trenutne izborne neregularnosti i satanizacija opozicije samo eskalacija osornog ponašanja nosioca režima. Njegov diskurs je karakterističan po neprimerenom decizionizmu i autoritarizmu: „Neću nikakve kompromise!“; „Ne pada mi na pamet!“; „Šta me briga“!; „Da više ne čujem… Jel` jasno!; „E nećete izaći na auto-put. Ja vam kažem da nećete!“ (radnicima Srpske fabrike stakla); „Ti genije prvo plati stuju pa da razgovaramo“ (Aleksandru Karađorđeviću); „Ja sam odlučio“!; „Ja radim naporno“; „Ja imam odgovornost za sve građane ove zemlje“; Ja ovo, ja ono…

Taj autoritarni decizionizam, naravno, vođa prenosi i na svoje činovnike. Tako ministar policije Stefanović povodom protestnog zbora opozicije kaže: „Mi smo omogućili ovoj zemlji da se svako mirno i dostojanstveno okupi. Ova vlada će da im omogući da se ponašaju kako god žele u skladu sa zakonom“. Ali, slobodu protesta i okupljanja dopušta Ustav. Nju ne dopuštaju niti vlada niti ministar policije. Žalosno je da visoki funkcioner vlasti to ne razume.

Sve u svemu, poslednjih dana svedoci smo demoliranja nekih od osnovnih institucija demokratije u Srbiji. Kod nas odnedavno kao da u javnosti ništa više nije sramno, nepristojno i neprihvatljivo. To je zbilja tužno. Jer, uvek je bolje da se politički konflikti u društvu razrešavaju ne palicama i molotovljevim koktelima, već biračkim listićima i demokratskim procedurama.

Ko to ne razume, rizikuje da se na kraju nađe na pogrešnoj strani istorije. Pa i na pogrešnoj strani te iste batine.

Slobodan Antonić

fsksrb.ru