Čuveni srpski glumci Aleksandar Sigal Vučić i Siniša De Vito Mali ugostili su slavnog francuskog kolegu Žerara Depardjea, pokazavši mu pre svega dve najznačajnije vrednosti Beograda i Srbije- sebe, pa kada se malo povratio od šoka, uzbuđenja i ushićenja, ostatak prestonice, sa posebnim osvrtom na muzej maketa, u kojem se nalazi jedina, ali najčuvenij- „Beograd na vodi“!
Ugledavši maketu Depardje je, kažu, ničice pao na kolena i zaplakao k’o dete želeći igračku koju ne može da dobije: „Hoći i ja ovo, hoćuuuuuuu“, ridao je, pokušavajući da zgrabi maketu i pobegne, u čemu je, naravno, osujećen, jer maketa, moj Žerare, nije igračka, već projekat vredan milijarde evra i stotina sati rada modelara, od sedam do petnaest godina starosti, koji nisu imali gde i šta pametnije za letnji raspust.
– Ne, kolega, stvarno nije gradić za barbike, ozbiljna stvar, bre- bard predizbornih dasaka koje život znače Alek Sigal Vučić pokušavao je da smiri raspamećenog Francuza, dok je mlađi kolega, poznat po epizodnim ulogama u gradskim sapunicama, Siniša De Vito Mali legao na maketu, braneći je životom ako treba.
– Nije ni scenografija za naučno – fantastični film, aman, već maketa budućeg izgleda grada, shavataš li- uzalud su glumačkoj gromadi pokušavali da objasne i otmu „potemkinovo selo“, ondnosno, grad. Čuveni Obelisk nije prestajao da rida i traži baš takvu igračku!
– Dorbo, suzdržavao sam se da ne prasnem u smeh kada ste izvodili one skečeve odepardje-21 privrednom preporodu, ulaganjima, kreditima, dolasku stranih giganata, ali sad već preterujete, kolege! Ako ste već komičari ne dramite, nego uzmite po dvadeset evra i okrenite glavu na drugu stranu, a ja ću da strpam maketicu pod kaput i zviždučući izađem, može- naravno da vladajući Paja i Jare nisu pristali na nepristojnu i omalovažavajuću ponudu, jer po dvaedeset evra ne bi pokrilo ni trošak za čokoladice i sladolede kojima su stimulisali modelare, a kamoli čitav projekat u koji je uloženo nekoliko virtuelnih milijardi, a ona prava je izgleda zadržana na carini zbog ebole?! Što je sigurno- sigurno je!
Kako je na kraju slavni glumac ostao praznih šaka, a običaji nalažu da se gost isprati sa poklonom, premijer naturščik je odlučio da Siniša Mali bude upakovan u najlepši ukrasni papir i predat Depardjeu tokom svečane večere u Skadarliji, ali je Francuz insistirao na nečemu autentičnijem, komičnijem i otpornijem na transport, tumbanje i promenu političke klime i ideologije.
– Vesić- uzviknuo je Mali već dobrano zapakovan, s čim se i junak herojskih saga složio, tako da je definitav izbor pao na Gorana Vesića, gradskog menadžera, zvanja nekada poznatog i kao „šef sale“, koji ispunjava sve uslove čuvenog Francuza, a i dokazano lepo stoji na svakoj natkasni, ukoliko se malo dekoriše poljskim cvećem i ponekom mašnicom.
Z.-Depardje-i-A.-Vucic-f- Dolazi i sledeće godine, sigurno! Dosad mi je bilo najzanimljivije u Crnoj Gori, onaj Milo ima čitavu državu za igračku, ali nije ni upola tako duhovit i harizmatičan kao vi! Ako se ipak odličite da prodate maketu ponuda stoji, po dvadeset evrića svakom i ćitimo! Malo li je na ovu skupoću, a nalazio sam po belosvetskim buvljacima i jeftinije, doduše ne tako realistične i smele makete- igračke, ali za ovu ne žalim para- još jedanput je na rastanku Depardje pokušao da smekša naše glumačke veličine, ali, ne!
Ipak su utisci, fotografije, gostoprimljivost, prijateljstvo i pažljivo zapakovan Goran Vesić nešto najviše i najvrednije što stranac može da ponese iz Beograda, Srbije…
– Znači, da ga samo s vremena na vreme stavim pred kamere i pustim nešto da kaže, pa će posle u montaži to biti obrisano, i da ne dozvolim deci da se igraju duže od dva sata s njim, škodljivo je…- već provlačeći Gorana Vesića kroz aerodromski skener upitao je Depardje domaćine još jedanput za uputsvo za rukovanje s igračkom i put utisaka, rekosmo, napustio Srbiju, zemlju maketa i vrhunskih modelara…
Mihailo Medenica
