Deponije kao (ne)kulturno obeležje Srbije

1
871
„Ekološka“ deponija „Meteris“ kod Vranja

Odlazeći ministar za zaštitu životne sredine, gospodin Trivan tek pred sam kraj svog mandata otvorio je dušu i zavapio da je Srbija u veoma jadnom ekološkom stanju, navodeći divlje i organizovane deponije, zaboravljajući pri tom da je on bio na čelu tog važnog Ministarstva pune 4 godine i da nije ništa uradio da Srbija postane čistija.

Ekološki status Srbije je katastrofalan. NJeni ekološki zakoni su na niskom nivou što raduje sve „inostrane investitore“- zagađivače koji su u Srbiji našli državu gde će moći besomučno da zagađuju prirodu bez velikih šteta po njih, a država će ih štititi i brutalno razbijati demonstracije ogorčenog naroda. Druga krajnost delovanja države Srbije povodom zagađenja je apsolutna nezainteresovanost njenih organa vlasti prema tom ozbiljnom problemu, ostaju nemi i gluvi na sve žalbe i proteste građana. Međutim, ne zagađuju životnu sredinu samo strani investitori, već i građani i institucije koje se neodgovorno odnose prema svim vrstama zagađenja u Srbiji, počev od opština pa sve do republičkih resora.

Posebno su zabrinjavajuće divlje deponije, ali i legalne deponije svakakvog otpada. Pogledajmo Vinču, jedno od najvećih „organizovanih“ smetlišta verovatno na Balkanu. Malo, malo pa se smetlište zapali i tinja mesecima, donoseći Beogradu i okolnim mestima smrdljiv i zagađen vazduh.

Šta reći o malim deponijama smeća koje su projektovane tako da budu uređene i da se vrši remedijacija smetlišnih površina. Ništa se ne radi na organizovanom sakupljanju sekundarnih sirovima što je ostavljeno pojedincima, pa kako se ko snađe. A pri tom te takozvane uređene deponije stvaraju ogromne probleme ljudima koji imaju tu zlu sreću da im kuće i imanja budu u neposrednoj blizini tih deponija. One nit su „ekološke“ nit su „uređene“. Pre izgledaju kao divlje deponije.

Jedna od takvih „ekoloških deponija“ je deponija „Meteris“ u blizini Vranja, na teritoriji zaseoka  Đorinci, koje pripada selu Ranitovac, Opština Vranje. Ova deponija je trebalo da bude uzor projektovanju svih malih deponija i rečeno je da će to biti prva ekološka deponija u Republici Srbiji! A da li je?

Sanitarna deponija “Meteris“ izgrađena je 2002. godine prema projektu instituta “Kirilo Savić“ iz Beograda. Tokom 2014. godine deponija je ispunila svoj kapacitet i trebalo bi da bude zatvorena i revitalizovana. Za navedeni period odlagan je otpad iz svih opština Pčinjskog okruga. Radom deponije upravlja JKP “Komrad“ iz Vranja. U planu je proširenje kapaciteta deponije do 2023. godine koje će se realizovati u saradnji sa Vladom Nemačke putem projekta “Program upravljanja komunalnim čvrstim otpadom“.  Realizacijom navedenog projekta, deponija treba da omogući skladištenje čvrstog otpada za još 200 hiljada domaćinstava iz Vranjskog okruga. Meštani sela, koja su u blizini ove deponije protestuju i ne dozvoljavaju proširenje, jer ova deponija, koja bi trebalo da bude zatvorena, i dalje se mimo projekta puni i ne ispunjava zahtevane ekološke propise.

Da Vas podsetimo:  Vlada(n) u senci

Tokom izgradnje deponije “Meteris“ narušen je reljef i eko sistem u selima Ranutovac i Suvi do. Iskopana zemlja iz jame u koju se skladišti otpad odlagana je iznad deponije gde je stvoreno veštačko brdo, ostalom zemljom su popunjena dva potoka oko mahale Đorinci što je uticalo na njihovo presušivanje i dovelo do pada nivoa podzemnih voda u seoskim bunarima.

Deponija je sve samo nije „ekološka“. Kuće i njive meštana zaseoka Đorinci se nalaze udaljeni 340 metara od deponije, a projektovano je da to bude najmanje 500 metara. Upravljanje otpadom u Vranju, odnosno upravljanje odlaganja otpada na sanitarnoj deponiji  “Meteris“. Ugroženo je zdravlje ljudi i životna sredina i ne preduzimaju se nikakve mere na otklanjanju te opasnosti.

Meštani zaseoka Đorinci, koje pripada selu Ranitovac, Opština Vranje, na čijoj se teritoriji nalazi ova deponija, protestovali su protiv njenog proširenja, pisali su raznim ministarstvima i  odgovornim pojedincima ali dosad im niko nije odgovorio.

Obične ljude, seljane, koji žive od obrađivanja svoje zemlje, nema ko da čuje. Oni svoju muku teško podnose i žale se i Gradskoj opštini Vranje i Republici Srbiji, pravili su proteste ispred kamiona koji raznose smeće, ali ništa. Zadnje što su pokušali je peticija meštana sela Ranutovac, i mahale Đorinci koji se suočavaju sa svakodnevnim štetnim uticajem „prve ekološke deponije“ u Republici Srbiji po njihovo zdravlje, životnu sredinu i ekonomske aktivnosti.

Zamišljena i projektovana kao prva ekološka deponija “Meteris“, to nikad nije postala. Ostalo je samo ograđeno smetlište na kome se odlaže otpad bez ikakve selekcije, razvrstavanja i primene drugih ekoloških, sanitarno-tehničkih i protivpožarnih mera.

Sa deponije se šire neprijatni mirisi jer se smeće ne prekriva zemljom i folijom kako je propisano projektom. Zeleni pojas oko deponije ne postoji. Na deponiji „Meteris“ nije izgrađen sanitarni koridor za pranje i dezinfekciju vozila. Svakodnevno na putu kroz mahalu “Đorinci“ prolazi više od 40 kamiona koji transportuju smeće u neobezbeđenom tovarnom prostoru (smeće često ispada iz kamiona).

Da Vas podsetimo:  Doktore Kon, birajte: Vučić ili narod!

Prilazni put deponiji je devastiran od atmosferskih voda. Ne održava se niti popravlja, za šta je nadležna Opština Vranje. Ne postoji mogućnost da se dva vozila mimoiđu što u slučaju eventualnih požara i eksplozija na deponiji može da ima katastrofalne posledice. Put prolazi između kuća, nema trotoara, nepregledan je i nebezbedan jer se ne vrši sanitarna seča okolnog rastinja. Ujedno se put nikad ne poliva vodom niti se čisti od zaostalog smeća.

Neobezbeđen otpad na deponiji se raznosi po okolnim njivama koje se intenzivno obrađuju i koje se koriste za ispašu stoke. Više puta su kese i PVC ambalaža bili razlog davljenja koza. Zbog deponije se formiraju jata ptica koje uništavaju useve (pšenicu, ječam i grožđe) što je dovelo do pada prinosa, kvaliteta berbe i žetve i uticalo na siromašenje lokalnog stanovništva koje se isključivo bavi poljoprivredom (iz sela Ranutovac, Suvi do, Mečkovac, Balinovac i periferni delovi Vranja). Takođe se pojavljuju čopori pasa lutalica što je dodatna opasnost po stanovnike okolnih sela. Prodaja poljoprivrednih proizvoda na gradskoj pijaci u Vranju je nekonkurentna s obzirom da oni dolaze podno deponije.

Zbog iskopina zemlje na deponiji (a koja se ne koristi za remedijaciju smetlišta) smanjen je nivo vode u seoskim bunarima. Povremeno se vrši uzorkovanje i kontrola vode, ali se rezultati ne prikazuju stanovnicima, što je za njih veoma bitno. Takođe, meštanima nisu poznati ni rezultati merenja kvaliteta vazduha i atmosferskih padavina, što se povremeno mere. Ne postoje informacije o rezultatima merenja isparenja štetnih gasova.

Planirano proširenje deponije “Meteris“, (finansira Nemačka), imalo bi katastrofalne posledice po eko sistem, život i zdravlje stanovnika i njihove ekonomske aktivnosti od kojih zavise. Tim proširenjem opstanak stanovništva (15 domaćinstava) koji žive u mahali Đorinci, postaće nemoguć. Deponija je trebalo da bude zatvorena, ali se i dalje nekontrolisano puni i postoji opasnost da smetlište dođe do prvih kuća zaseoka. Na ovaj način, ova deponija postaje divlja deponija, jer nije ispoštovan projekat po kome je ona ispunila kapacitet još 2014. godine, kad je trebalo da bude zatvorena i da se izvrši remedijacija površine smetlišta.  Nova lokacija smetlišta bi trebalo da bude mnogo dalje od naselja, na nekoj povoljnijoj lokaciji.

Da Vas podsetimo:  Srbija na deponiji

Stanovnici ovih sela će se obratiti Upravi Grada Vranja, Ambasadi Nemačke u Republici Srbiji i Ministarstvu životne sredine sa zahtevom da se za stanovnike ugroženog područja koje živi u neposrednoj blizini deponije isplati određena naknada za narušavanje zdravlja, životnog ambijenta i poslovnih aktivnost, ali i da se izradi procena uticaja deponije “Meteris“ na ljude i životnu sredinu sa ciljem sagledavanja mogućnosti za dalji život stanovnika na kriznom području. Poseban zahtev je da se proširenje deponije zaustavi.

Dakle, stanovnici ovih sela na sve moguće, a zakonite mere, preduzimaju korake kako bi se deponija zatvorila i prekrila zemljom, tako da ne bi ugrožavala opstanak ljudi na tom delu Srbije. O njihovim nevoljama niko ne želi da čuje. Ni naši „mejnstrim“ novinari iz „Novosti“, ali i lokalnih medija, „Vranjske novine“ i „Južne vesti“ nisu zainteresovani za probleme koje ljudima stvara „ekološka“ deponija „Meteris“. Taj problem za njih nije vest!

Da li u zemlji Srbiji iko brine o problemima običnog čoveka, seljaka koji živi od svog rada na svojoj zemlji, i da li uopšte postoji neka institucija kojoj se stanovnici mogu obratiti, a da budu saslušani i da se njihovi problemi reše?

Jer, ko ne živi pored deponije, ne može da shvati koliko je to štetno po prirodu i zdravlje ljudi u njenoj blizini. Pitamo se onda zbog čega postoji Ministarstvo za zaštitu životne sredine i svi ti činovnici koje plaćaju i ovi ljudi iz zaseoka Đorinci. Oni bi trebalo da budu najveći zaštitnici životne sredine i da pomažu ljudima koji se žale na njeno ugrožavanje. Nadajmo se da će ovo Ministarstvo sa novim ministrom za  zaštitu životne sredine biti odgovornije od prethodnog ministra Trivana, koji se nije mešao u svoj posao.

dr Mirjana Anđelković Lukić

1 KOMENTAR

  1. Domaće i strane derikože tj. domaća novokomponovana kulovsko-džiberska biznis ekipa i strani lešinari po Srbiji dobro su uočili ružnu srpsku naviku da bacaju svakojako đubre gde stignu, samo da je što dalje od svoga imanja. E, to je jedino važno, to je ta naopaka srpska ekologija- đubre što dalje od mene. Pomenuta uortačena ekipa derikoža se sa radošću, zbog dobre zarade i slabašnog otpora neorganizovane i vazda zavađene srpske raje, pridružuje tom raširenom sportu u Srba, ali ga podižu na još viši nivo. Kapaciteti deponija pomenutih velikih igrača će biti daleko veći od divljih srpskih đubrišta posejanih srpskom rukom svuda po svojoj jedinoj zemlji Srbiji, a o lokaciji se neće pitati obični ljudi, narod tj. amateri po pitanju „đubrenja“ Srbije. Kod stranaca smo ostavili utisak nemarnih „ljubitelja“ bacanja đubreta po svojoj prirodi gde god nam je volja, pa dolaze da nam pokažu kako to može mnogo „brže, jače, bolje“ veće i daleko smrdljivije i otrovnije- baš naprednjački. A sami smo prizvali zlo sa strane, sami sejući ono što ne treba svuda oko sebe. Možemo da se žalimo na strane lešinare, a da tradicionalno srpski zaboravimo koliko i sami doprinosimo zlu koje nam se dešava.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime