Iako o vremenu od 2000. do 2012. govori sakrastično, Vučić zna da pojedini građani Srbije uprkos količini izručene propagande po glavi stanovnika ipak, između ostalog, razlikuju ko im je ukrao deviznu štednju, a ko im ju je vratio.
Džo Bajden je vratio Kristofera Hila iz penzije i poslao ga u Beograd za ambasadora. Po toj logici i Aleksandar Vučić može vratiti (zamoliti) Nikolu Šainovića iz penzije i dati mu mandat za sastav nove vlade, ako zaista misli, kao njegov agilni i većinski agtiprop, da su devedesete bile dani prosperiteta i ponosa srpskog naroda, nasuprot dosovskom mraku, a julovsko-radikalska politika globalna avangarda koja je eto dočekala da ojača Rusija sa Putinom koja je sad spremna, makar kroz treći svetski rat, da donese Srbima rehabilitaciju i kompenzaciju. Samo pod uslovom da nam Putin zarad svojih interesa ne zabije nož u leđa, na šta upozoravaju režimski tabloidi nakon što je ruski predsednik naglasio da Donjeck i Lugansk imaju pravo na nezavisnost kao i Kosovo. Kao da Putin nije ranije govorio da u tim oblastima neće dozvoliti novu Srebrenicu.
Iako o vremenu od 2000. do 2012. govori sakrastično, Vučić zna da pojedini građani Srbije uprkos količini izručene propagande po glavi stanovnika ipak, između ostalog, razlikuju ko im je ukrao deviznu štednju, a ko im ju je vratio. A ne samo da pamte „tenkove koje su Boris i Zdravko istopili u železari“. Vučićevog ekonomskog zlatnog doba ne bi bilo bez kontinuiteta s dosovskim reformama i povratku zemlje u svet. Uprkos svim izneverenim očekivanjima od petooktobarskih vlasti.
Mnogo toga se, doduše, promenilo. Ako je Micotakisu starijem bilo neprijatno kad mu je Milošević nudio konfederaciju Srbije s Grčkom, danas teško da bi bio baš toliki šok kad bi Vučić Orbanu, ili ovaj njemu, predložio konfederaciju Srbije sa Mađarskom. Kao model ulaska Srbije u EU.
Svakakvih alternativno-kafanskih rešenja naslušao sam se u danima iščekivanja Vučićevog đurđevdanskog obraćanja naciji: Na primer da Vučić treba da ispregovara s Rusima kakve sankcije da im uvede, ili da Zapadu udovolji tako što će uvesti fingirane sankcije Miletu Dodiku i Republici Srpskoj, pa onda kao ne mora Rusiji. Uostalom, zar i Milošević nije uveo sankcije Republici Srpskoj, da bi sebi olakšao? Da uvede odistinske sankcije Rusiji, da li bi Vučić dobio svoj 27. mart, i da li bi Putin onda ovdašnjim idolopoklonicima parafrazirao Čerčila „kako je Srbija pronašla svoju dušu“. Ili bi Vučića samo prokleli ne politički rizičnije i masovnije od kletvi i protesta povodom potpisivanja Briselskog sporazuma?
No dobro, prošlo je deset godina od kada su naprednjaci došli na vlast preko sudbinskog Đurđevdana – izbora 2012. Svakakvih smo se obeležavanja i scenskih fascinacija nagledali s Vučićem za ovu deceniju, ali da je zaista uspeo da prigrli šansu koju je imao mogao je ove godine da pompezno obeleži pola veka od sloma „srpskih liberala“, kao istinski modernizator Srbije. Iako modernizacijski učinci Vučićeve vlasti nisu Potemkinova sela, naprotiv (u infrastrukturi i jačanju vojske napravljeni su najveći pomaci), radikalsko-julovska recidiviranja, voluntarizam i korupcija epskih razmera tužan su epilog zakletvi iz 2011/12. I mnogim naprednjačkim solunašima njihova „Bela knjiga“ ne znači danas mnogo više od one Stipe Šuvara o idejnim skretanjima u kulturi, ili one Dula Mihajlovića o kriminalnim grupama u Srbiji.
Ta, nekad pomalo senzacionalna, a danas zaboravljena naprednjačka „Bela knjiga“ napravljena je i obznanjena te davne 2011, kao „putokaz za promene“. Kako se bližila prva decenija vlasti ona je ulazila u sve veće raskorake sa izveštajima Evropske komisije ili Fridom Hausa, na primer. Naprednjaci su u „Beloj knjizi“ obećali bolji investicioni ambijent, fiskalnu konsolidaciju, i generalno u sferi ekonomije najviše su ispunili iz obećanog 2011. U dokumentu na više od 120 stranica, SNS smatra da bi mediji u Srbiji trebalo da budu slobodni, bez ekonomskih i političkih pritisaka. Vučić je tada govorio da mediji u Srbiji pod Tadićem podsećaju na one u Čileu za vreme Pinočea. Na šta li sad podsećaju, i kakav bi sad bio izveštaj Verice Barać jer je onaj (zlo)upotrebljen od naprednjačke propagande u kampanji spržene zemlje protiv Dragana Đilasa. Naprednjaci 2011. najavljuju ubrzanje evropskih integracija koje su „žuti“ zakočili. Kao i nastavak bliske saradnju sa Rusijom, SAD i Kinom. U duhu Tadićeva „četiri stuba“.
Vučić i naprednjaci, iako ponekad recidiviraju, ipak ne mogu lako da se pozovu na šešeljevske izvorne principe, kao što „žuti“ svih fela relaksirano mogu na svoje. Ali, mogu – da im nije pomalo neprijatno – na „Belu knjigu“. Tokom vlasti pokazana fleksibilnost oko pitanja Kosova ne odgovara formalnom rigidnom stavu iz 2011. Ipak i propaganda više ne govori o povratku Kosova u ustavni sistem Srbije, već samo o „interesima Srbije na Kosovu“.
Za ovih deset godina SNS kao dominantna partija postala je glavni kanal vertikalne socijalne promocije. Pod patronatom autoritarnog i arbitrarnog vođe stvorena je „nova klasa“ i novi kulturni model – etatizovanog rijalitija.
Ima jedno objašnjenje u socijalnoj psihologiji da je srpska naknadna mržnja prema Titu uslovljena i nepristajanjem da prihvatimo da je nama, ovako izuzetnima, vladao toliko godina jedan hrvatski mašinbravar. I da smo ga voleli većinski i dobrovoljno. Da se oslobodimo tog kompleksa tražili smo Šumadinca sa srednjom stručnom spremom i našli ga u građevinskom tehničaru Tomislavu Nikoliću.
Jedan od temeljnih mitova opozicionog tešenja povodom sloma iz 2012. je taj da je Zapad doveo naprednjake na vlast da obave neke poslove pa će ih onda kaširati. Tako je i Šešelj govorio da će Milo Đukanović davnih dana doživeti sudbinu panamskog diktatora Noriege kad obavi posao za Zapad, ali eto Đukanović je i nakon litijaškog nastavka antibirokratske revolucije i dalje predsednik Crne Gore. Manjinska Vlada Dritana Abazovića nije mogla da se formira bez podrške koju joj daje Milov DPS. Nikakav Zapad nije doveo 2012. SNS na vlast. To su uradili građani Srbije, kao što su građani Srbije već dva puta do sada, uprkos svoj izbornoj patologiji, većinski na izborima rekli da žele da im Aleksandar Vučić bude predsednik države. Zapad je 2011/12. samo bio prihvatio naprednjake kao realnu alternativu Borisu Tadiću i njegovoj DS, dok su naprednjaci uverili Zapad da su se emancipovali i da imaju snage da ponude alternativnu stabilnost, što današnja opozicija ne može i ne ume. Drugi čaršijski mit oko 2012. je taj da su famozni „beli listići“ presudili Tadiću čime se amnestira podrška Vojislava Koštunice i Velimira Ilića Nikoliću. Treći mit je da je Vučić bio suštinski pobednik 2012. SNS jeste pobedila i napravila Vladu s Dačićem, ali Vučić je tada izgubio beogradske izbore od Dragana Đilasa. Pravi pobednik bio je Tomislav Nikolić čije vreme sada zabašuruju i vlast i opozicija. Takozvani Tomini ljudi deluju kao izumrla vrsta srpske političke flore i faune. Četvrti mit je da su glasači vrednosno bliži Tadiću u Beogradu bili lenji, čime se relativizuje nedovoljni angažman Đilasovih demokrata u prestonici za drugi krug predsedničkih izbora. Peti mit je snaga naprednjaka koji jesu bili neka vrsta pokreta (tada ne toliko vidljivo reakcionarnog) socijalno nezadovoljnih masa, pri čemu se zanemaraju razmera dekadencije Tadićevog sistema koji je prešao u dvorski. Jer dekadencija je bila tolika da je Tadića pobedio Nikolić koji je samo godinu dana ranije-aprila 2011. prilikom štrajka glađu kao očajničkog rešenja nakon jalovog mitinga i sedenja na stiroporu, izgledao u Skupštini dok je ležao na otomanu kao politički izgubljen čovek. Do te mere izgubljen da je i Tadić išao da ga obiđe i da mu maltene kaže, ’ajde Tomo nemoj da zbog politike izgubiš zdravlje. Šesti mit je da je Angela Merkel presudila Borisu zbog njegovog čvrstog stava oko Kosova, što opet minimizira značaj srpskih birača, ali i dematuje mantru da bildovanje patriotizma uvek donosi poene. Jer tada su naprednjaci bili modernija stranka od DS u smislu evroentuzijazma i reformskih ambicija. Mada nije ni Tadiću bilo lako. Jednom se poverio: „Prosvetari najavljuju štrajk, ovi zapalili Jarinje i Brnjak i eto baš danas se namestilo da se Konuzin napije“. Bilo je i takvih dana.
Zaboravljeni plan Mikija Rakića, Tadićevog mastermajnda (koga je Vučić mnogo cenio) bio je – Boris predsednik države, Dragan Đilas premijer, Tomislav Nikolić predsednik Skupštine, Aleksandar Vučić gradonačelnik Beograda. Bio bi to kostur „velike koalicije“ (na bazi dvotrećinskog evropskog konsenzusa nakon rastakanja antisistemskih radikala), koja je nekad bila izglednija od „dvopartizma“ DS i SNS. I to bi bio optimalan model nakon što je inercija devedesetih pokazala da je nemoguće ostvariti (post)petooktobarski dvopartizam po demarkacionoj liniji DS – DSS. Dačićevi socijalisti su nakon oba prelomna trenutka – i 2000. i 2012. dokazali da nema „nulte tačke“ srpske istorije niti evropocentrične linearnosti srpske politike. U tim davnim kombinatorikama lukavi Dačić se uvek čuvao da ne postane potencijalni „srpski Sanader“. Napuštanje Tadića i put sa naprednjacima nakon izbora 2012. bio mu je jednostavno sigurniji. Kao što ni danas Dačić teško da bi pristao da bude ministar odbrane (da nema uvid u nabavke) ili ministar policije (kad je Vučić tamo preko Vulina rasporedio sve sebi lojalne ljude). Dačić ne mora da bude premijer, ali verovatno smatra da je valjda normalno i korektno da bude ponovo ministar spoljnih poslova. Neko bi cepidlačio kako je to prejako zbog proruskog stava, ali i Zapadu bi možda odgovarao neko ko može da „racionalizuje“ srpsko rusofilstvo. Zaboravlja se da je Dačić dobio priznanje Brisela da je MUP dok je on bio ministar odlično obavio posao oko ukidanja viznog režima. Pa i amabasador EU u Beogradu Majkl Davenport, kad su mu prigovorili neki ovde da Dačić zna odlično ruski, ne dovoljno engleski jezik za ministra spoljnih poslova, odgovorio im je cinično da postoji prevodilac.
Pobeda Nikolića bio je tektonski poremećaj. Šok i neverica. Obe izborne noći proveo sam u studiju TV B92 kao gost programa koji su vodili Ljubica Gojgić i Jugoslav Ćosić. Na povratku iz studija nakon drugog kruga i pobede Nikolića, Ognjen Pribićević mi je u kolima rekao da će na kraju pravi pobednik biti Vučić a ne Nikolić.
Rezultati parlamentarnih đurđevdanskih izbora 6. maja 2012. obećavali su ili dvopartizam ili veliku kolaciju, a rezultat – SNS 24,04 odsto, DS 22,11 – delovao je krajnje civilizovano za jednu možda nedovoljno konsolidovanu, ali tada sigurno ne hibridnu demokratiju. Tačno je da je SNS imao samo jednu televiziju, ali su generalno imali veči pristup medijima po širini nego opozicija sada, a i atmosfera u društvu bila je znatno bolja. U prvom krugu predsedničkih izbora rezultat je bio Tadić 25,37, Nikolić 25,02 odsto. I činilo se da sve ide po planu „žutih“. Verovali su u Borisa i Ivicu. Naprednjaci su, iako su tesno pobedili DS, bili utučeniji nego opozicija posle ovog 3. aprila. U „Utisku nedelje“ između dva kruga Dragan Šutanovac je maltene tešio vidno uznemirenu Jorgovanku Tabaković. I tako je sve to išlo do TV duela na RTS Tadića i Nikolića. Tadić stiže u društvu Nebojše Krstića, Nikolić sa Vučićem. Tadić deluje robotizovano, Toma ležernije sa malo rasklimatanom kravatom. Nakon TV duela Toma počinje da se stabilizuje i rejting mu lagano raste. U petak pred drugi krug Tadićeva savetnica za medije nervozno zove urednike i pokušava da ih mobiliše rečima kako izbori nisu završeni. Svanulo je sunčano nedeljno jutro 20. maja. Ostalo je istorija. U drugom krugu Nikolić je osvojio 49,55 odsto glasova, Tadić 47,30. Kad je Vučić dobio Šolcov poziv za sastanak, mnogi zaboravljaju da je rusofil Toma u pobedničkom govoru naglasio da je Nemačka najbitniji saveznik Srbije.
Šokova i neverica neupućeih bilo je i ranije. Na primer na promociji knjige memoara kontroverznog ambasadora SAD u Beogradu Vilijama Montgomerija „Kada ovacije utihnu“, koja govori o periodu tranzicije u Srbiji od 2000. do 2004. godine. U beogradskom hotelu „Interkontinetal“ bilo je nekih zgranutih otkud Vučić tu. Posebno jer je knjigu objavio Dan Graf, izdavač Danasa, da bi jedan gost to cinično prokomentarisao – „Vučić je sa mladine strane“.
Imao je 2012. Nikolić odličnu kampanju. Ostavljao je u spotovima utisak porodičnog čoveka u puloveru. Tadiću „Idoli“ jesu rekli da ide na beogradski maraton, ali mu nisu rekli da obuče hiton. Tih dana Toma je bio uverljiv kao da reklamira preparate za prostatu. Toma iz spotova 2012. mogao bi da kaže da ima seksa i posle šezdesete i ma kome da se to učini neukusnim poređenjem za kampanju, takve podsvesne poruke ulivaju sigurnost i optimizam kod biračkog tela. Dmitrij Medvedev i Štefan File bili su tu najjači spoljnopolitički Nikolićevi aduti, mnogo skromniji od Tadićevih iz pres klipinga koji je imao tu nesreću da njega i Mirka Cvetkovića zapljusne svetska ekonomska kriza, dok je Vučić imao sreću da ga zapljusne talas populizma.
Stari momci iz Deep Purple, omiljenog rok benda Dmitrija Medvedeva, odlučili su da vrate autogram bivšeg ruskog predsednika “u znak protesta zbog njegovih izjava nakon invazije”. Deep Purple je po pravilu apolitičan, ali ovom osuđuju Putinovu vojsku za ponašanje u Ukrajini. Medvedev, sada predsednik Saveta bezbednosti Rusije, fan je bendova Led Zeppelin i Black Sabbath, a posebno Deep Purple s kojima se sreo martu 2011. Tomislav Nikolić je u nekoliko navrata isticao da je u mladosti dosta slušao Džimija Hendriksa, Erika Kleptona i Led Zeppelin. U uskoj kožnoj jakni sa suprugom Dragicom došao je na koncert Deep Purple februara 2014. u beogradsku Arenu. Uvek treba biti oprezan kad se preko muzičkih interesovanja ljudi oduševljavaju političarima, ali za razliku od Medvedeva, Deep Purple mogli bi biti ponosni kako je jedan njihov fan od Šešeljevog sledbenika postao unikatni srpski predsednik koji se držao ustava kao pijan plota. I uspeo da od Medvedeva i Filea stigne i do američkog predsednika i pape. Toma i Dragica su se na sahrani Nelsona Mandele baš lepo ispričali sa Obamama, Barakom i Mišel, pričaju mi oni koji su tamo bili u našoj delegaciji.
Što se muzike tiče, kakve veze imaju Žan Mišel Žar, koji se proslavio albumom Oxygène (1976), i predsednik Srbije Aleksandar Vučić? Valjda 2013. gostovao sam u „Utisku nedelje“ sa Vučićem – u to vreme prvim potpredsednikom Vlade. Taj „Utisak“ je i Olja u međuvremenu zaboravila. Ne znam što, pitala je goste negde pri kraju ko šta sluša od muzike (treći gost je bio Nebojša Krstić), ali se sećam da je Vučić bez razmišljanja odgovorio – Žan Mišel Žara!? I šta bi vi o Vučićevoj politici dali zaključiti na osnovu njegovog muzičkog ukusa? I kako ga zamišljate dok sluša Oxygène? Koliko se svet ubrzao od 1981, kad je Žan Mišel Žar bio prvi zapadnjački pop umetnik kojem je dozvoljeno da održi koncert u Kini. I šta je značilo što su Sloba i Mira voleli Nove fosile, Koštunica Igi Popa, Tadić The Cardigans, Toma Nikolić Deep Purple, Vučić i Franz Ferdinanda? Posle tog zaboravljenog „Utiska“ mnogi su me zvali i pitali – „da li misliš da Krle nije bio dovoljno oštar prema Vučiću“?
Dobro, možda ni Miloš Jovanović danas ne bi potpisao nekadašnje saopštenje Odbora za kulturu DSS pod naslovom „Demoni na Krstovdan“ izdato povodom koncerta grupe The Residents na „Kolarcu“ u okviru turneje Demons dance Alone, na veliki pravoslavni praznik Krstovdan.
Hajde da se vratimo na na osnivačku Skupštinu SNS iz 2008. Bilo je u Centru „Sava“ viđenih gostiju, od ambasadora Švedske i Danske, do folk pevačice Cakane i brata Radovana Karadžića. I niko nikome nije smetao. Insistiralo se na „čoveku iz naroda“. Kao zvučna podloga skupa korišćena je muzika iz filma „Roki“. Mada je onom ko je hteo da vidi sve bilo jasno, što se promene imidža tiče, kad je Vučić u svojim spotovima za beogradske izbore koje je izgubio od Bogdanovića koristio muziku Sajmona i Garfankla.
Trijumf i dekada koja je simbolički počela izborima na Đurđevdan dovela je i do izvesnog sujeverja kod naprednjaka koji izbore oragnizuju samo na proleće ili rano leto. Kao da strepe da bi im zimi teže išlo, jer je i opozicija protiv Miloševića dve velike pobede odnela u jesen i zimu – 1996/97. i 2000. U ovoj moći Vučića i naprednjaka teško je dočarati koliko su im bile bitne prve pobede na lokalu i postavljanje svojih predsednika opština – Dragoljub Zindović (Prijepolje), Branislav Prostran (Zemun), Dragan Vukanić (Voždovac).
Naprednjak Miloš Vučević, rekao je pred Praznik rada da će SNS nastaviti da se ponaša kao odgovorna, državotvorna stranka. Srbija bar ima sreću da nema „matičnu“ stranku kao što je HDZ u Hrvatskoj i koja mnogo više, uprkos demohrišćanskim iskoracima, cementira organsku vezu partije, naroda i države, nego što to može klasična „državotvorna“ stranka. Hrvatska jeste odmakla kao članica EU, ali čak je i Srbiju moguće zamisliti bez SNS i SPS, ali Hrvatsku teško bez HDZ.
Iako je od 2016. prilično i rapidno rešešeljizovao (razorio) javni prostor u Srbiji, bilo bi preterano reći da je Vučić obesmislio do kraja glavne razloge rascepa u radikalima i nastajanja SNS, a gde je podrška evropskom putu Srbije jedan od najbitnijih. Makar kao pragmatična poluga legitimacije i dolaska na vlast. Odnosno održanja na vlasti.
Za razliku od dosovaca, Vučić je preuzeo vlast sistematično i po dubini.
Pozivanje na Tomislava Nikolića kao osnivača stranke za Vučića je malo neugodno upravo zbog Nikolićevog striktnog držanja Ustava kao predsednika, i zbog revnosnog (ishitrenog) napuštanja pozicije predsednika stranke. Što Vučić stalno prolongira. Doduše za zemlju u kojoj se predsednik bira direktno, a ne u parlamentu to je možda i preterano očekivanje, jer partija je ipak glavni izvor političkog legitimiteta, a što Vučić kao vrhunski tehnolog vlasti dobro zna. Umesto Nikolića mnogo je bezbolnije insistirati na Brani Crnčeviću kao ocu partije. Ma koliko da Dragan Đilas ponekad deluje linearno, borbeno, neuverljivo, slabo ili kooperativno, meni je jednom raspoloženi Brana rekao da je ovaj Đilas opasniji od onog. Valjda je to bio rekao i Vučiću.
Nastajanje SNS pokazuje da raskolnička snaga – izdvajanje poslaničke grupe „Napred, Srbijo“ iz radikala može biti efektniji opozicioni detonator nego besomučna pregrupisavanja u formalnoj opoziciji. Za sada SNS nema takav raskolnički potencijal i zbog toga što Vučić za razliku od Šešelja ne dozvoljava da se formira jak prvi kadrovski prsten oko vođe, niti da se izdvoji čovek boj dva.
Tog maja 2012. sa biračkog mesta 57, tačnije iz Osnovne škole „Sveti Sava“ u Pančevu džak sa glasačkim listićima nikada nije stigao tamo gde je zaista trebalo da stigne – već su ga navodno u kontejneru pronašli naprednjaci. „Ovo je strašno! Ako se desilo na jednom mestu, moglo je da se desi na hiljadu mesta”, rekao je tada Nikolić. On i Vučić su demonstrativno pred Skupštinom izručili listiće iz tog džaka, a foru je, priča se kod naprednjaka, smislio jedan estradni menadžer u njihovim redovima. Između dva kruga izbora, Srpska napredna stranka je podnela krivične prijave protiv NN lica zbog krađe glasova. Međutim, Osnovno tužilaštvo u Pančevu odbacilo je krivičnu prijavu za krađu izbornog materijala u tom gradu.
Ali neumireni duh tog džaka još uvek luta Srbijom. I njenim biračkim mestima.
Analiza Zorana Panovića
Cijeli tekt je iskonstruiran na potpuno pogrešnoj pretpostavci, i samim time daje potpuno neistinitu, laznu sliku socijalno političke situacije u zemlji ! Nigdje se ne spominje strani faktor , koji stalno djeluje. Poslije “ petooktobarskog puča “ , konpletnim političkim zbivanjima ,apsolutno dominiraju kreatori puča. To se čini putem ambasada, tzv. Nevladinih Organizacija, svih medija , raznih izaslanika, posjete drzavnika u oportunom momentu, itd.itd. Vrh naše drzave, stalno je kontroliran i pilotiran od istih, koji ih koordiniraju i kontroliraju, smjenjuju sa vlasti na izborima, tako da one loše, po pravilu zamjenjuju još gori. Utakmica je, tko će nanijeti veću štetu, vlastitoj drzavi, a da to Narod i ne primjeti. Ukoliko netko „zakoči“ taj mehanizam , biva grubo odstranjen i zamjenjen ( Djindjić ). Mi smo okupirana zemlja, a „marionete“ odrzavaju privid nekakve samostalnosti i demokratije. Naj nizi i najbjedniji nivo marioneskog ponašanja dostigao je Aleksandar Vučić , koji je uspio stvoriti takav unutarpolitički i drštveni sistem, da ga je nemoguće smjeniti u izbornom procesu. Dok god bude poslušnik zapada , podrška mu neće nedostajati , šta god radio unutar drzave ( kriminal, korupcija, neslobda medija, jednopartiski sistem, pljačka penzionera, rasprodaja drzavnih i društvenih dobara i pljačka istih , apsolutno i relativno siromaštvo većine gradjana……… ) ! Sve to ne bi bilo moguće ,bez zestoke podrške stranog faktora, o kojem autor teksta ……….. ni slova !! Toliko zlo sami sebi nismo u stanu činiti ni učiniti !! Ispada da smo stvarno , demokratska, suverena i neutralna Drzava……….. iako nam netko “ zavrće i uši i ruku “ da uvedemo sankcije Rusiji !!