Mladi imaju zanimljiv izraz za nekog ko pređe sve granice i ko prevaziđe samog sebe. Tada obično kažu “Majstor je obrnuo igricu”.
Aktuelni predsednik Srbije izveštio se u tim obrtanjima do te mere, da postaje prosto neobično kad u nekom danu ne učini nešto čime iznenadi sve. Podrazumeva se da on, kao izraziti destruktivac, javnost iznenađuje lažima, drskostima, paranoidnim konstrukcijama, sukobima sa imaginarnim neprijateljima… Postoji, međutim, trenutak kad bi neko (stručan i kompetentan) trebalo da ustane, i pri tom mislim pre svega na lekare za mentalno zdravlje, i da jasno i glasno kaže: “Dečko, tebi nije dobro, hajde da ti pomognemo da se lečiš!”. Srbija je taj trenutak odavno ostavila u prošlosti.
Bilo je od dolaska Vučića na vlast do danas sijaset prilika u kojima je struka prosto morala da reaguje, i da učini sve što je u zakonskim okvirima da se taj čovek podvrgne ozbiljnoj terapiji. I neka mi sad niko ne govori o tome kako bez osnova karakterišem građanina Aleksandra Vučića, koji obavlja funkciju predsednika države, kao mentalno obolelog. Nemam uvid u njegov zdravstveni karton, te ni na koji način nisam upoznat sa činjeničnim stanjem stvari, svoj zaključak donosim isključivo na osnovu njegovog besomučnog pojavljivanja pred kamerama svih televizija sa nacionalnom frekvencijom i na osnovu ponašanja na konferencijama za medije.
I to uglavnom za medije čiji će predstavnici postavljati unapred dogovorena pitanja. Duboko sam uveren da Vučić namerno pušta N1 na te konferencije, i da rizikuje da mu Žaklina Tatalović postavi neplanirano pitanje, a za to ima, po mom mišljenju, najmanje dva razloga. Prvi je da stvori privid demokratije, iako upravo on, preko medija pod svojom kontrolom, satanizuje tu TV kuću, nazivajući zaposlene u njoj stranim plaćenicima (varijacija na temu je “Šolakovi plaćenici”), a drugi je da postavi sebi izazov i da pokaže i sebi i drugima kako je kadar snaći se u svakoj situaciji. Da demonstrira pamet i silu. Ili, što bi mladi rekli, sam sebi postavlja challenge, samo što ga on ne snima za TikTok, YouTube ili neku drugu društvenu mrežu, već ga snima za televizije sa nacionalnom frekvencijom.
Poslednji u nizu vanserijskih ispada predsednika države (eh, da je bar poslednji…) bila je beseda o tome kako je vođa Kavačkog klana Radoje Zvicer, u čijoj službi je navodno bio Velja Nevolja sa svojom “navijačkom” grupom, naručivao od Belivuka da mu pošalje ćevape od ljudskog mesa. Da likvidiraju nekog pripadnika suparničkog klana, samelju ga, naprave smesu za ćevape od tog mesa, i pošalju mu da uživa u hrani. Izgovoriti tako monstruozne stvari pred kamerama televizije sa nacionalnom frekvencijom može samo veoma zla ili veoma bolesna osoba. I Vučić je, verovatno nesvesno, otvorio tom pričom nekoliko vrlo nezgodnih pitanja.
Kao dan je jasna njegova namera da kroz to monstrumsko blato provuče nekadašnjeg najbližeg i najodanijeg saradnika, kog je u noćima izbornih pobeda majčinski privijao na grudi, ali sve i da je makar delić Vučićeve bolesne bajke istinit, ostaju bez odgovora pitanja:
- Koja osoba ima pravo da putem javnog medija među građanima širi strah i paniku, pričajući priče o ćevapima od ljudskog mesa?
- Koji roditelj bi, bez obzira na funkciju koju trenutno obavlja, dozvolio sebi da pred kamerama priča tako monstruozne priče znajući da ga zasigurno gledaju i (njegova, ili bilo čija) deca?
- Ako je istina da za navedenu priču postoje dokazi, to znači da su službe zadužene za praćenje grupe Velje Nevolje došle u posed snimaka tih zverstava mnogo pre nego što je predsednik odlučio da ih obelodani pred kamerama. Šta je učinjeno da se zverstva zaustave i da te informacije dođu do javnosti ili makar nadležnih institucija?
- Dokaže li se u sudskom procesu da je priča o ćevapima bila tek (bolesna) izmišljotina, čiji je cilj bio da se javnost okupira nečim što će skrenuti pažnju sa Jovanjice, Krušika i drugih afera, čitaj: sukoba na relaciji Stefanović – Vučić, hoće li se pronaći neko ko će pozvati građanina Aleksandra Vučića na odgovornost zbog širenja laži i straha?
Na kraju, ne mogu da se ne upitam nije li predsednik Srbije inspiraciju za bizarnu bajku pronašao u zapisnicima sa suđenja Zemunskom klanu, gde je bilo govora o tome kako je Sretko Kalinić, dokazani psihopata, zaposlen kao ubica družine iz Šilerove ulice u Zemunu, tražio da se leš ubijenog svedoka saradnika Vukovića samelje u mašini za meso, i da se od toga napravi gulaš. Poznata je Vučićeva fascinacija žestokim momcima, nije se badava okumio sa Šešeljevim šibadžijom Panom, i nije se badava vucarao sa njim po zemunskim kafićima kao guzno crevo devedesetih godina prošlog veka, pa mi to sve liči na varijantu: “Sad ću ja da smislim nešto još gore!”. Kao što je i za covid bolnicu na beogradskom Sajmu rekao: “Jel’ se boje? Odlično je što se boje, reći ću ovim mojima da smislimo nešto još gore, Srbi moraju da se plaše da bi slušali!”.
Kako god, priča o ćevapima postigla je efekat. Više se po mrežama komentarišu Zvicerovi ćevapi, nego montiranje Sline, tihovanje Dijane Hrkalović, hapšenja pod kontrolom DEA širom Balkana. Čaršija je dobila podebelu kosku da se njome pozabavi, a nije Vučićeva odgovornost što je tako dobro upoznao čaršiju, i šta plebs ište. Kako god, nema normalnog čoveka koji nije rekao: “Ogadi mi budala sad i ćevape!” i/ili “On je stvarno bolestan, morao bi da se leči!”.
Predsedniče, kad ćemo po stručnu pomoć? Dosta si ti pomagao nama, hajde da mi sad malo pomognemo tebi.
PIŠE: Peđa B. Đurović
Izvor: Kolumnista
