Glasači u Srbiji vape za ozbiljnom i ujedinjenom desnicom, ali nje, nažalost, nema. Tačnije, ima je u mnoštvu frakcija, partijica i pokreta, koji se među sobom ne podnose i mole Boga da onaj drugi propadne, da bi oni malo odskočili na sledećim izborima. Tako su na kraju svi zajedno propali i nemamo ih u parlamentu, iako bi, da su zajedno išli na izbore, imali i dvadesetak posto glasova.
Najlogičnija opozicija sadašnjoj vlasti bi bila desna, proruska i evroskeptična politika. Jedna koalicija, koja bi uspela da okupi većinu sadašnjih malih partija i pokreta na desnici, ne samo da bi prešla taj famozni cenzus, nego bi mogla i ozbiljnije da uzdrma SNS.
Kako? Prosto, jer je i sama SNS izgrađena dobrim delom od desničara i patriotski orijentisanih ljudi. Značajan procenat glasača SNS-a su izvorni desničari, oni koji smatraju da SNS zastupa nacionalne interese onako kako se to u ovoj situaciji najbolje može.
Međutim, prilike su takve da desničari unutar SNS-a s pravom mogu da se zapitaju da li je SNS mogao više da učini za „srpsku stvar“? Da li je država baš toliko morala da se okrene Zapadu, pokori Briselu i olako prihvata protestantsku etiku? S druge strane, tim istim SNS desničarima niko od sadašnjih desnih partija ne uliva potrebno poverenje da bi se oni odlučili da napuste politiku SNS-a i priklonili se toj drugoj, desnoj partiji. Pored SNS-a im izgledaju neozbiljni „patriotski blokovi“ i „veliki Srbi“, poput Šešelja, koji ne izlazi iz rialitija.
Uspon Rusije, ekonomska kriza koja ne popušta, migrantska kriza, najava ukidanja Šengena, moguć raspad EU, islamistički terorizam u srcu EU, očigledno političko tutorstvo američkih i engleskih ambasadora nad Srbijom, diskriminacija i nepravda koju Srbi trpe u regionu, i mnogo šta drugo, sve ovo ide na ruku upravo desničarima i glasačima desnice, koji nikad nisu bili zanemarljiv procenat u Srbiji.
Jedna ozbiljna, racionalno ustrojena i ujedinjena desna koalicija u kojoj bi se našla većina desničarskih stranaka, neminovno bi privukla pažnju desničara koji su trenutno glasači ili pak članovi SNS-a. Takva jedna ozbiljna koalicija, ali državotvorna, a ne bukačko-navijačka, sasvim sigurno bi dovela do preispitivanja pozicija glasača i članova SNS-a, koji su tradicionalno desno opredeljeni. Očigledno da ljudi poput Šešelja ili Sande nemaju kapacitet za tako nešto.
Lako bi se moglo desiti da se desna frakcija SNS-a otcepi, možda čak i sa Tomislavom Nikolićem na čelu, pa da bude deo patriotske desne scene, pa čak i da je predvodi. U tom slučaju, pitanje je zaista ko bi imao više procenata podrške, da li Vučićev krnji SNS ili nova, desna koalicija, sa Nikolićem na čelu. Međutim, mi nažalost, takvu desnicu nemamo. Ujedinjuje se tu i tamo po dve ili tri partije čije su međusobne razlike minimalne ili ih uopšte nema. Koketiraju jedni s drugima, ali za sad sve na tome ostaje.
Izbori će se desiti vrlo brzo, a desničari se prosto neće snaći. Oni koji trenutno ne žele ni sa kim u koaliciju, oslanjajući se na ankete i istraživanja raznih agencija, koje im obećavaju siguran prelazak cenzusa, mogu lako da se neprijatno iznenade posle izbora. Tako je i DSS prošao na prošlim izborima. Drugi su u pokušaju da oforme neku širu koaliciju, ali lične sujete lidera tih desnih partijica teško da će biti prevaziđene do izbora. Dok trećima i ne pada na pamet da ulaze u bilo kakvu desnu koaliciju, uvereni da oni sigurno pobeđuju, iako su im šanse minimalne.
Ovo je presudan momenat za srpske desničare, ali i za Srbiju. Ukoliko se sad ne ujedine i ne oforme široku koaliciju sa realnim programom, a ne spiskom želja, sasvim je izvesno da posle narednih izbora više neće imati podršku u narodu, niti priliku kakva je sada pred njima, zahvaljujući trenutnim okolnostima. Štaviše, može lako da ih zadesi sudbina žutih koji, koliko god da se okupljaju, neće biti značajan faktor na političkoj sceni Srbije.
Željko Injac
vidovdan.org
