Poznat je mit, koji služi za utehu srpskoj opoziciji, da sadašnju vlast podržava tek četvrtina Srbije ili pola od pola ljudi koji izlaze na glasanje. Ova demokratska zabluda bila je više nego očigledna tokom minulog praznika Srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave kada je listom, skoro sve desno orijentisano, bez obzira na formalni stav o vladajućem režimu, marširalo jedinstvenom koračnicom. Tek malo beslovesnog patriotskog folklora bilo je dovoljno vlasti da na svoju stranu, makar privremeno pridobije protivnike koji se nikada ne bi javno poistovetili sa njom. Drugim rečima, gotovo svi koji pripadaju desnici u onom nacional – kolektivističkom shvatanju tog izraza, a to je naš politički mejnstrim, naprednjačkoj vlasti su skloni uz kašičicu Srpstva i par suza Druge Srbije. Time dolazimo do teme naše kolumne, snishodljivosti desnice prema vlasti usled njenih kvalitativno skromnih političkih prohteva.
Šta je to savremena desnica u Srbiji?
Ona se najbolje može opisati kao podoban politički stav ili kolokvijalno fabrička podešavanja prosečnog Srbina. To je zona udobnosti, sve ono što nije odveć kontroverzno i izazivački prema većini, što ne podstiče misli mimo one službenog lica sa drugog Dnevnika i ne iziskuje poseban materijalni ili duhovni trud. Zato je sigurno reći da je desnica u Srbiji u najvećoj meri proizvod, poslušnosti nikad site, autoritarne države, ne Srbije već onog vanvremenskog, ontološkog entiteta nezavisnog od obličja. Ona ne predstavlja skup ekonomskih, društvenih i političkih, jasno artikulisanih stavova već emotivno, papagajsko ponavljanje, za naše uslove politički korektnih izraza. Repliciranje nataložene propagandne frazeologije od komunističkih domaćih izdajnika i stranih plaćenika do Srpskog sveta i delanje u skladu sa njima, unutar okvira onoga što dozvoljava (svaka) vlast kao glavni eksploatator njene prostote. Za razliku od levice, internacionalne po prirodi, unutar koje se zaludni i samoljubivi obračunavaju među sobom oko prastarih teorija ljudi koji su davno pomrli i ludačkih ideja zapadnih woke mislilaca, desnica se ne može podičiti teoretičarima ili ih je u najboljem slučaju jako malo koji su u našim srpskim okolnostima relevantni i čitani. Zato je jedini autoritet na ovom ideološkom polju bila i ostala država u svim svojim formama koja nikada, pa ni u svojoj socijalističkoj fazi nije odustajala od svojevrsnog nacionalizma kao temelja političke propagande.
Ko to čini desnicu?
Desnicu čine mase podložne efektu poruka sa vrha, a njene vokalne predstavnike ljudi ponikli u masi koji nikada nisu prestali da joj pripadaju i podilaze, pa ni onda kada se dokopaju vlasti i njome se služe svoje koristi radi, što je u nas i poenta bavljenja politikom. Mase imaju prohteve koje naizgled deluju zahtevno ali ih je lako zadovoljiti jer one njihovo ispunjenje i ne očekuju. Ovo siromaštvo očekivanja zasniva se na činjenici da su vrhovni ciljevi koje desnica sebi zadaje preambiciozni, jer je takva i državna politika, a to dvoje se moraju nužno poklapati. Bilo da je u pitanju oslobođenje Kosova i Metohije, ujedinjenje Srba ili nešto treće, ne obazirući se na spoljne činioce, svima je manje više jasno koliko je ove ciljeve teško ostvariti i kakva bi enormna lična i kolektivna odricanja, na koja je malo ko spreman, srpski narod morao da čini da bi ih dostigao. Zato su veliki ciljevi uzdignuti na pijedastal zaveta i svetog ideala, čime se ono teško bezobzirno ostavlja budućim pokolenjima da nose kao breme jer zahteva isuviše truda i požrtvovanosti koje nismo spremni da pružimo. To nedoraslim i nezainteresovanim političarima omogućava da svakodnevne aktivnosti svedu na nacionalnu kozmetiku i pomoćne radove. Pošto je teško očekivati da će naši potomci rizikovati da izgube glavu i žive bednije od nas zarad ciljeva zbog kojih sami nismo bili spremni da se previše žrtvujemo, desnica ne pruža ništa drugo nego večno vraćanje istog u začaranom krugu patriotske formalnosti, licemerja i razočaranja.
Otuda oduševljenje intoniranjem himne u školama i vijorenjem zastava jer desnica time ne radi ništa, što je uloga u kojoj se najbolje snalazi, a zadovoljava formu i istovremeno umiruje savest. Uostalom ko normalan još misli da je problem Srba i izvorište njihove nesreće to što su nisu dovoljno nacionalisti? Daleko od toga da treba imati nešto protiv himne i zastave, njima se treba ponositi, a oštricu kritike usmeriti na ljude koji ih brukaju ali čovek od stava i ličnog integriteta, kada nazre nečije nečiste namere, nema izbora nego da se povuče i ne učestvuje pa makar mu se i svidelo to što se radi. Ovim jasno odbacujem i drugosrbijansko pseudoelitističko gnušanje nad nacionalnim simbolima ali prosto tu grupu ljudi ne smatram dovoljno uticajnom i značajnom da bih im posvetio više od ove rečenice, a svako pravdanje vlastitih grehova postojanjem i ponašanjem Druge Srbije utoliko je nedostojno uvažavanja.
Ideologija lenjosti
Problem desnice je, sa izuzetkom poštovanja dostojnih pojedinaca, u njenom političkom konformizmu, ušuškanosti u njedrima države unutar koje se ne rađaju nove ideje jer se zvanična politika nikada ne menja. Intelektualno, to je pozicija neznanja jer unutar nje ne postoji potreba da se previše misli, kako bi poruka bila što razumljivija, a ako se to i čini ubrzo se dolazi u nepriliku zajedljivih pogleda, opažanja i pitanja gomile čiji se mir narušava dubljom mišlju. Delatno, to je ideologija lenjosti koja ne teži nikakvom kretanju ali ne i konzervativizam. Konzervativac je čovek čvrstog stava i principa koji zna šta i zašto čuva ali je ipak otvoren postepenoj i odmerenoj promeni, dočim je prosečni srpski desničar kadar promeniti barjak, grb i politički sistem ukoliko je to u duhu vremena i politike. Sve sem lojalnosti državi jer kao radikalni antiindividualista drugog pastira ne poznaje.
Patriotizam je, recimo to na kraju, mnogo više od desničarskog formalizma i fasadnog Srpstva. Između ostalog on podrazumeva razumevanje države, njene strukture i svrhe, sastavnih delova, načina na koji se oni međusobno odnose, nadopunjuju i ograničavaju, a u cilju omogućavanja dostojanstvenih uslova života svojim građanima. Ovaj segment etatističke svesti i društvene odgovornosti u srpskoj pop desnici gotovo da je sasvim izgubljen i zamenjen lozinkama, čarobnim rečima i simbolima čije pokazivanje i glasno izgovaranje prikriva nedostatak suštine i istinske strasti. Tako formatirana odozgo, desnica predstavlja bastion lenjosti i neznanja, egzistencijalnih problema našeg društva i čvrstu podlogu za oslonac svakoj vlasti koja teži da državu Srbiju razgradi, svede je na despotiju i poništi trud naših predaka uložen u stvaranje savremene, slobodne države čijim simbolima imamo puno pravo da se dičimo svakog dana i kada mi to želimo.
autor:Andrej Ševo
