Detalji sukoba naših vojnika sa NATO trupama na Kosovu

2
430
Foto: printscreen

Krećemo na put.

Vodniku kažem da ne smem da se vozim u kupoli, jer sa jedne strane reka i šuma, a sa druge strane šuma i brda. Ako pripucaju, ja sam im prvi na udaru. Ja ću da ležim na BVP.

-Ti si lud! reče mi…

-Ima da pogineš ludo jedna! Šta ako mi zatrebaš, a ti si van vozila.

Ako sam na vozilu, onda mogu lako da iskočim ako nas gađaju zoljom i mogu brzo da uskočim u njega, ali ako gađaju teško da mogu da iskočim. Reče mi da radim šta želim…

Vozim se ja na BVP-u, kako idemo kroz sela, samo nailazimo na vojne olupine, prizor kao u vijetnamskim filmovima. Nigde živog čoveka, životinje, samo mi.

Preko dana stižemo u kasarnu u Prištini. Na ulazu Vojna policija, komšija iz kraja na kapiji. Dolazim da se pozdravim sa njim, a on me ne prepoznaje, bled, pogubljen… Pita me šta radimo mi ovde, kad stalno bombarduju kasarnu…

Inače smo veći deo rata imali problem na BVP-u. Točak nam se kvario stalno i pretio da ispadne. Tako smo malo po malo morali da bacamo pogled, dal nije ispao i popravljali koliko su nam zadate okolnosti omogućavale. Jer, ako bi ostali bez točka, otpala bi gusenica i to je bio glavni razlog odlaska u kasarnu. U kasarni je bio stacioniran rashodovani BVP sa kojeg smo hteli skinuti točak, kako bi smo u budućnosti kada nam uslovi to dozvole, zamenili pokvareni.

Ulazimo u kasarnu, a u njoj dobar deo uništen, razbijeno, pobacano, pretvoreno u prah i šut… Od stvari su mi ostale samo farmerice. Skinuli smo točak sa starog BVP-a, što nam je bilo najbitnije, ali u tom momentu se oglašava sirena za vazdušnu opasnost…

Ne znamo šta da radimo, nikad se nismo našli do tada u takvoj situaciji, BVP nam stoji na pisti. Dežurni nam kaže da se sakrijemo iza puta, gde prolaze autobusi. Ali, pored puta je prolazila ogromna plinska cev, te smo odlučili da se odatle sklonimo – bolje nego da eksplodira cev i žive nas popali.

Na pitanje vodnika „je l’ idemo?”, svi smo ustali i krenuli ka naša tri BVP-a. Inače vodnik je imao komandu nad sva tri BVP-a, a bio je samo godinu dana stariji od mene. Bez obzira na godine, ja sam ga poštovao kao da je 100 godina stariji.

Penjemo se u vozilo i bežimo što dalje od kasarne, jer znamo da je ona uvek prva meta avionima. Vozač je BVP vozio kao nikada do tada. Pun gas niz krivudav put, pod dobrim nagibom na dole. Nisam verovao da nešto što ima 18 tona, može onako brzo da ide. Nigde vozaču BVP nije skliznuo, s obzirom kakav je put bio. On vozi, a mi gledamo nebo da nas ne spazi neki avion, kako bi na vreme pobegli iz BVP-a. Sva sreća taj dan su samo nadletali Prištinu, nisu gađali, tako da nas je Bog sačuvao.

Sreli smo neke naše vojnike, koji su nas uputili gde se naša vojska nalazi. Samo su nam rekli prvo desno skretanje, ali ne rekoše da li makadamski ili asfaltni put, što će nam malo otežati put. Te noći umalo se nismo sudarili sa T-55 na putu. On bez svetla, mi bez svetla… čujem ja nešto trese previše, nemoguće da mi ovako tresemo. Kad pali on svetla na metar i po od nas. Oba vozača u stranu oteraše vozila, gde upadaju oba u jarak. Tako smo sprečili direktan sudar.

Kreće prepirka između nas i optužbe, ali se razmirice brzo smiriše…

„Mi tražimo jedinicu, ne znamo gde su, je l’ možete da nam pomognete?”

Oni nas uputiše gde se nalazi neka vojska i BVP-ovi. Dođemo do raskrsnice koja vodi za put gde smo upućeni gde nailazimo na neku vojsku koja nije naša, ali nas oni dalje upute gde su neki oficiri koji će nas uputi šta i gde dalje. Nađemo oficire, oni sređeni čisti, a mi zarasle kose, prljavi prašnjavi. Svi nas gledaju bledo, zbunjeni. Pozdravljaju se sa nama, gledaju nas i niko ništa ne priča. Da bi jedan oficir od njih samo rekao – „Ljudi mi smo mislili da ste vi svi mrtvi. Tri meseca niko ne zna gde ste. Jer mi smo bili leteći, popunjavili, pomagali, išli kome zatrebamo.”

Mi smo ih pitali je l’ imamo mi gde da spavamo, okupamo, telefon da se javimo našima da smo živi…

Odmah sam uzeo da pozovem kuću, ali ne mogu da ih dobijem. Zvao sam devojku, ali su se javili njeni jer ona nije bila tu već na selu. Kažem im da svima kažu da sam živ i zdrav i da ne brinu. Odatle su nas poslali na Vranjevac, da tamo spavamo i budemo pozicionirani, ali samo kratko vreme.

Posle smo se prebacili u naselje Devet Jugovića. Tu je bilo jedno selo, skoro prazno samo tri kuće. Tu smo boravili često kod jednog šiptara, deda Idriza. Legenda od čoveka, kod njega smo pili svaki dan kafu. Tu smo bili pozicionirani sa tri BVP-a, odakle su nas slali u akcije da proveravamo određene lokacije. Odemo, proverimo i opet se vratimo. U tom selu smo ipak na kraju ostali duže vreme.

Da Vas podsetimo:  Graditelj violina iz Kovačice poznat u celom svetu

Pošalju nas u neko selo gde navodno ima terorista, ono nema žive duše i ako ima mi opalimo par metaka, posle toga miri i tišina. -Okrenemo se i vratimo…

U tom selu gde smo bili nestanu nam neke namirnice i cigarete, damo Srbinu jednom da nam kupi, jer ne mogu da odem sa položaja do Podujeva pešaka, može neko da me ubije, otme šta god. Tog momka od tog dana nikada više nismo videli. Ostao nam jedino deda Idriz, mada plašimo ga se, Šiptar… Može da nam nešto podmetne, stavi, uradi, svašta prolazi kroz glavu. Ali je uvek ispao čovek prema nama, svako jutro ko od nas stražari, on mu kuva kafu. Na kraju ja mu se požalim šta mi se desilo, on mi kaže daj spisak i novac, ja ću da vam kupim šta vam treba. Dao sam mu pare i spisak, u toku dana doneo mi je sve što sam tražio, vratio kusur i dao račun šta je sve kupio.

Kaže Idriz meni: „Meni tvoje ne treba, ako mi treba, pitaću da mi pozajmiš. Ali da ukradem, nema šanse!”

Tu je bio jedan Srbin, radio je u termoelektrani kao čuvar. Mi smo se družili sa njim dok smo bili tu. Kasnije sam pročitao da su ga zaklali teroristi. Gajić Grujica se zvao, laka mu zemlja! Imao je ženu i dve ćerke. Uvek kad dođe na posao, pio je kafu sa nama, kupovao nam sokove. Baš smo se saživeli sa njim. Nakon rata sam video sliku i priču na TV-u, kažem ženi – Poznajem ovog čoveka, tokom rata smo se družili!

Njegova žena je dala sliku na kojoj sedi na traktoru, to mi je pomoglo da se setim, jer je uvek tim traktorom dolazio na posao.

Jednu akciju pamtim bilo je žestoko puškaranje, naša tri BVP-a su učestvovala, a sa nama su bili i rezervisti u SMB uniformama. Nisu znali šta je BVP, jer kad su oni služili vojsku, tada BVP nije bio u službi. Tokom akcije bili smo raspoređeni, moj BVP sredina, Ninkov i njegov levo od nas niz padinu kod jednog drveta treći – desno od nas. Tu se odigrala jedna zanimljiva situacija. Do tada Ninkov nije opalio nijedan metak iz topa i mitraljeza, te nije znao šta mu se sprema. Ko mu je bio pakovao municiju, spakovao je pogrešno… Ali on to nije mogao znati, dok nije krenuo pucati.

Došlo je do puškaranja tokom akcije čišćenja, krene Ninkov da puca, kad ono neće! Zastoj, zastoj, zastoj… Nikako da krene, a na sve strane pucnjava. Snajperi se najviše čuju. Desetar Miljan komandir BVP-a i Ninkov nišandžija, kreću do nas da uzmu aparat za punjenje municije, kako bi ispravili grešku i mogli da dejstuju po neprijatelju. Ali, najinteresantnije što oni polako dolaze do našeg vozila, bukvalno kao manekeni. Mi, u neverici šta rade…

Vodnik progovara: „Ovi ako danas ne poginu da slave današnji dan!”

Dokaz kakva je pucačina tog dana bila, govori i podatak da je naš BVP toliko bio izrešetan metkovima, da je možda ostalo na njemu samo 30% farbe sa prednje strane.

Dolaze do nas, a vodnik im se dere – da l’ ste vi normalni, kuče bi trčalo, a vi ni da se sagnete dok dolazite do nas! Dok im se on drao, neki su im se smejali šta rade jer nisu verovali svojim očima kako se kreću. Nisu poneli pušku i pištolj kako bi se branili. Da l’ su bili pogubljeni ili nervozni, pa su se tako ponašali i zaboravili oružje, ne znam…

Tek kada su došli rekli su nam koji problem imaju i zbog čega nisu dejstvovali po neprijatelju. Vodnik ih je kritikovao, da su znali da krećemo u akciju, i zbog čega nisu proverili oružje. Odgovor je bio da su smatrali da je neko normalan poređao municiju kako treba, ali na žalost nije tako ispalo.

Morali su obojica da izađu jer je punjač za municiju malo teži, te ga jedan ne može nositi. Uzeli su aparat za punjenje municije, i krenuli 4 sanduka municije da prepakuju iza BVP-a, mi smo im bili vatrena podrška, kako bi mogli da zamene municiju. Na svu sreću, sve se dobro završilo.

Zamenjena je municja i sva tri BVP-a su nastavila akciju dalje, a samim tim i svoj ratni put. Odjednom su se teroristi pogubili, čime je završena ova akcija. Zamiljivo je bilo sa rezervistima, koji su tražili da uđu i vide kakav je BVP iznutra, jer nikada nisu videli do tada. Uz jednu molbu da ništa ne diraju, kako ne bi bilo belaja.

U naselju Devet Jugovića kod Podujeva, dok smo se spremali da ručamo nakon završene akcije, sa Slatine su uzletela dva aviona. Tad sam prvi put video da tako neko nisko leti avionom. Čuli smo kako poleće sa aerodroma, maltene iznad krovova je leteo verovatno zbog radara. Lično sam video – čovek je okrenuo avion naopako da mu glava bude ka zemlji okrenuta kako je preletao preko nas samo je podigao ruku da nam se javi!

Da Vas podsetimo:  Priče mladih ljudi koji su iz grada otišli na selo

Drugar:„Je l’ si video čovek nam se javlja?!” -Ja potvrđujem… Zemlja se tresla kada je proleteo. Jedan avion je proleteo normalno, dok je drugi proleteo naopako…

Kada smo došli u Devet Jugovića pored nas na 150 metara bio je jedan veliki hangar. Tu su bili blizu nas i OSCE organizacija koja delila šiptarima smederevce, garderobu, hranu itd… Spavali smo u nekoj kući tu pored hangara. Samo što nas je san uhvatio, kreću da gađaju hangar koji spominjem. Trese se sve živo. Čuvar se uspaniči, jer je palo mnogo bombi, teren je bio obasjan crvenom bojom. Počeo se drati – otkriven nam je položaj, bežite svi iz kuće!

Čujemo raketa kako šušti, viče mi se ortak „atomski s leva!”. A ja kako je neki šoder pored mene bio ja se bacim na njega. Udarim glavom, sve jednu stranu glave oderem, šoder mi se zalepi za krvavo lice a u svoj toj zbrci, pod udaraom adrenalina ja ne primetim ništa od toga…

Kad smo se malo stabilizovali, shvatimo da nisu nas gađali, ali s obzirom koliko je blizu bilo i kako je sve obasjano bilo pomislio je stražar da su nas gađali i dao uzbunu. Vratismo se na spavanje.

Ujutru dolazi jedan potporučnik, smotra. Kada me je video, krenuo da mi se smeje. U sebi se mislim, što mi se smeje?!

Pita me „je l’ si se pogledao u ogledalo? Šta ti je to na licu?” A šoder na licu se stegao… Kada sam se pogledao u ogledalo – sve odrano… Potporučnik mi se i dalje smeje… Rekoh mu – smejao bi se ti da su tebe sinoć gađali, a ne znaš gde da ideš, bežiš i kriješ se…

-Kako? Kad se to desilo?

-Celu noć gađaju ovde oko nas, gledam glavu da spasim, a ti mi se smeješ.

-Izvini nisam znao, izvini još jednom.

Dan za danom, nas gađaju. Dajemo stražu tu u Devet Jugovića, kažem ja saborcima da me ne bude pre 7:20, ceo rat nisam spavao kao čovek, jednu noć samo da se naspavam.

U 7:20 kreće bombardovanje opet istog hangara, drugari me zezaju: „što si tako glasno naručio buđenje, ovi te čuli, gledaj tačno na vreme bombarduju!”

Par dana nakon svega navedenog, dolazi meni drug koji je bio na straži, budi me –„Brate neki ti nešto čačkaju oko BVP-a!”

Ja se brzo trgnem da vidim ko i šta mi dira oko vozila. Vidim ih u uniformi su i došli vojnim vozilom, reče mi drug. Izađem ja da vidim šta se dešava. Kad ono, došla gospoda po naređenju nekog gospodina iz ministarstva, da se svaki BVP koji se nalazi na Kosmetu opremi raketama tipa Maljutka (2 na vozilu, jedna u rezervi). On čovek već jednu postavio na lanser i kreće drugu da postavlja. Vrlo bitna informacija, mi ne znamo da l’ je lanser ispravan?! -Ako nije, izginusmo! Takođe, jedan snajperski metak da pogodi Maljutku na BVP-u, odosmo u prašinu. Prilazim im ja – „Šta radite to?! Ja sam Nišandžija. je l’ ste vi normalni, da l’ ste ispitali lanser je l’ ispravan, od mene i mog voda pravite pokretne bombe?!”

-Idemo u svaku akciju prvi, ja da nosim maljutke, nema šanse. Ne znam ni one da l’ su ispravne. Nema ništa od toga, ne dozvoljavam da vojska moja uđe u to vozilo, razmontiraj te sve, odmah. Oni mi odgovaraju da je to naređenje i da moraju da ga izvrše.

-Ne interesuje me, skidaj i nosi tom koji ti rekao da ih postaviš! Postavi njemu na auto, kombi šta god! Ili skidaj to ili me hapsi, neću nikog da žrtvujem i stavljam glavu u torbu! -Raspravljali smo se pola sata, na kraju čovek popakovao sve i ode.

Krećemo u akciju kraj maja početak juna, oblačno ništa se ne vidi 20-30 metara iznad nas. Odjednom se očisti nebo i sunce ogreja. Idemo putem, a ja u sebi psujem kako sad da se prolepša…

Odbijam da se vozim na BVP-u, jer iznad nas lete sve vreme tri aviona…

-Daj ispod ova dva drveta da se parkiramo, dok ne prođu avioni… Vodnik negoduje, daleko su ne vide nas.

Neću da rizikujem, da sednemo i sačekamo je najbolje. Otići ćemo u selo, ali bolje 5-10 minuta da zakasnimo nego glavu u torbu da stavimo. Sve mi uvek idemo, mi prvi, neću više tako. Odbijam da idem, ne želim da se vozim na vozilu.

-Ko će da bude nišandžija?!

-Budite vi, vi ste se školovali za to!

-Dajte mi pušku, idem ispred BVP-a, ako odgovara? -Složio se vodnik.

Išli smo u koloni jedan za drugim. BVP na razdaljini od oko kilometar zbog otvorenog puta kako nas ne bi lako uočili. Tako smo išli dok se nije suzio put, pa smo se regrupisali, tada se po naređenju vratih u BVP.

Da Vas podsetimo:  Seoska škola je ponovo ponos Velikog Polja

Sa nama su bili i rezervisti iz Topličkog kraja. Pogledali selo, nije bilo nikoga i vratismo se. Posle toga su nas poslali na put ka Podujevo, juna meseca. Zauzeli smo tri kuće, maskirali sva tri BVP-a, i smatrali smo da s obzirom gde su nas daleko poslali u neku zabit, neće odatle do kraja rata da nas pomeraju… Nismo imali nikakva puškaranja sem Ninkova, ali samo nešto kratko.

Dok smo tamo bili, svako veče oko 03:30č su gađali Prištinu, bukvalno svako veče. Ali te večeri nisu, po prvi put. Razlog – tada je potpisan sporazum u Kumanovu. Ali pre toga svako veče istresu bombe, obleću i nestanu. Postade sumnjivo što ih odjednom nema… Sedimo mi na straži i čekamo.

Iz pravca Kuršumlije ječi planina, nikad nisam čuo takav zvuk u životu, mi kod Podujeva. Ako do sada nismo izginuli, ovo nam može doći glave…

Znamo da naši nisu, jer više ne dolaze na Kosmet. Svašta krenulo po glavi da mi se mota, da je neprijatelj upao u Srbiju i da idu sada na nas. Odjednom, kreću se vozila sa upaljenim svetlom, meni čudno, što se kreću nikada to nismo radili za vreme rata, da ne bi bili upadljivi, šta je sada ovo!? Uzimamo tranzistor da vidimo šta se dešava.

Te noći je potpisan sporazum 10. juna prekinuta je agresija. Zato ih nije bilo te večeri nad Prištinom. Bilo mi je teško kad sam saznao da napuštamo Kosmet…

Prvo su nas povukli ka Prištini u naselju Devet Jugovića, gde smo ostali tri dana, naspavali se posle dužeg vremena u nekoj kafani.

Zanimljivo je što će doći do sukoba sa Britancima…

Njihov komandant sa povezom na oku i tompusom (ima ga na snimcima na jutjubu) priča sa našim starešinama i smeje se provokativno i pokvareno. Ne znam engleski toliko dobro, ali poprilično razumem kad neko govori, došao je sa prevodiocem i do zuba naoružanim vojnicima.

Došli ispred nas i stali kao da će da nas streljaju. Naoštrili se i namršteni, a mi opušteni, ruke u džepovima, pričamo i pušimo cigarete. Komandant Britanaca priča nešto našem vodniku, a on ne zna engleski. Za to vreme jedan naš sedi i smeje se sve vreme, koji zna engleski…

Na to će britanski komandant da dečko zna engleski i da on vodniku prevede šta mu je rekao. Čovek je mrtav hladan tražio da mu predamo naše oružje…. BUDALA!

Tu je već vrag odneo šalu, malo je falilo da dođe do opšte tuče između nas i Britanaca!

Naši su počeli da se deru – kome da uzmeš pušku, ceo rat sam sa njom ti da je uzmeš!

Pola sata je trajala raspravka među nama. Situacija je bila takva da su Britanci bili sve vreme u gardu, i na jedan treptaj komandanta bili spremni da pucaju na nas!

Nije mi bilo sve jedno, jer sam bio goloruk, dok oni naoružani do zuba. Sreća, na kraju su odustali od svoje namere i otišli. Inače, niko nije znao zašto su stali, ko ih je poslao. Oni su prošli pa su se vratili do nas i tu je krenula rasprava. Takođe su nam britanski vojnici tražili zastave. Hteli su da kupe, nisu pitali za cenu. Pitao je da skinemo sa BVP-a zastavu i da mu prodamo. Nudio je boks cigareta, a potom i novac. Drugar koji je okačio zastavu na antenici BVP-a, rekao mu je – „Nema tih para za koje bih ti dao zastavu, a kamoli boks cigareta. I da me ubiješ nećeš je dobiti. Da ti dam zastavu i da onda odeš u Britaniju i hvališ kako si skinuo zastavu. Da pričaš kako sam se prodao za boks cigareta. Samo preko mene mrtvog možeš je dobiti!”

Naravno, niko nije prodao, niti poklonio zastavu!

Jednostavno su odustali. Ono što je vrlo zanimljivo, da su svi znali tečno srpski da pričaju. Kada smo ih pitali je l’ su Srbi pa znaju jezik, rekli su nam da su dugo ratovili na prostoru bivše Jugoslavije. Bolje priča srpski nego ja. Britanci su nas sve vreme gledali kao teroriste, svakog trenutka kao da su hteli ceo šaržer u nas da istresu. Zapravo nisu znali pravu istinu, da smo mi tamo branili NAŠE!

Kako bi njemu bilo da neko dođe i njemu otme nešto što je njegovo, kako bi se oni ponašali?!

Nego lagano za njih, napadoše 19 zemalja jednu, JUNAČINE!

Bilo mi je krivo što smo morali da se povučemo sa Kosmeta, jer sam smatrao da nije bilo potrebe za tim. Što i dan danas smatram. Dok sam bio dole nisam mislio na kuću, jer realno nisam imao kada.

Stalno akcija, spremanje, malo spavanja. I ako pomisliš, samo u neku dubiozu i psihozu možeš upasti. Ovako je bilo bolje. Par dana smo još bili kod Podujeva, nakon čega napuštamo Kosmet i idemo za Kuršumliju. U Kuršumliji smo bili još 19 dana, kao na vojnoj vežbi da bi onda bili pušteni kućama, čime je završen naš vojni rok.

Izvor: Čojstvo

2 KOMENTARA

  1. Slika i prilika haosa, ali opsteg haosa. Mi smo branili svoje i bili na svome a placenici zemalja kvinte su milosrdnim i ,,demokratskim,, bombama probijali put za pljacku….Humano i civilizovano.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime