Dete

0
820
Foto: printscreen

..Ne znam da li je i jedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge,, Vladeta Jerotić

U vihoru znanog i neznanog, turobnog života u Srbiji, glasno se govori o politci i političarima. Kroz to sito svašta procuri ali odgoj dece ostaje u nekoj cevi zaglavljeno kao masnoća, kao nevažno i nepotrebno. 

U nizu zastrašujućih dela, što dolaze od malih bića, u Novom Sadu se desilo da dečak od 12 godina psu  esker u glavu zakuca. 

Koliko je udara potrebno da esker zakucamo u zid ili dasku? Snaga odrasle ruke, desetak do dvadeset puta treba da udari čekićem u esker. Koliko je udara trebalo dečačkoj ruci da zlodelo učini? U svim tim udarima, jaucima psa, dečija duša nije osećaj imala.

Organizam od 12 godina napunjen je mržnjom i željom da zverski povredi. Samo se naslutiti može šta je taj dečak doživeo do svoje 12. godine. 

U mislima mi korak zastane, prisetim se svih priča o deci koja su prošla  i preživela logor Jasenovac i Aušvic. Izašli su iz inkubatora gde se iznova radjalo novo mučenje i oglašavala masovna smrt. Logorski broj je doživotno u njima bio njihovo ime i prezime ali njihova dela, kroz tok njihovog života, u sebi nisu nosila zverstvo. 

Šta je u današnjoj deci?

Politika nasilja. Silovanja države i ljudskog života. Roditelji sui m rasli uz Pink i šund muziku. Uz gladijatorsku borbu u Skupštini. Školski štrajkovi, da bi se došlo do veće plate, u toj deci tada, koja su danas roditelji ove dece sa manjim i većim voltom nasilja u sebi, obezvrednili su svaku ozbiljnost, odgovornost i autoritet.

Politika nasilja je i danas. Modernija. Morbidnija. Perfidnija. 

Rijaliti programi i video igrice, pluća su kroz koja današnja deca dišu. Roditeljska pedagogija zamenjena je ortaklukom izmedju roditelja i deteta…zamenjena je nemanjem osećaja da ispred roditelja stoji dete, njegovo dete, meso njegovog mesa.

*** 

Bila sam lični pratilac dečaku u redovnoj školi.

Dečak od 9 godina je fizički nasrnuo na učiteljicu. Nastavničko veće, predvodjeno psihologom, doneli su odluku da dečaku treba lični pratilac. Dijagnoza mu nije ustanovljena. Opisali su ga kao hiperaktivno dete.

Želela sam prvi susret sa roditeljima bez deteta. U razgovoru smo se zadržali par sati. Roditelji intelektualci. Mogla sam im biti roditelj. Majka rukovodilac, otac uspešan privatnik.

Na majčinom vratu se nalazila tetovaža krivudave zmije. Na neprirodnim mišićima, očevih ruku, majica je delovala kao sastavni deo tela. Kao folija preko kože. Birano da bi svaki mišić pokazivao svoja ispupčenja I svoje uvale.

Opisivali su ponašanje svog deteta kao da pričaju o tudjem detetu. Bez knedle u grlu, bez topline i saosećanja u glasu. Otimali su jedno od drugog prostor za govor. Nadmetali su se ko pametnije ume da opiše dete. Kod nogu im je ležao maltezer. Svaki put su mu se obraćali sa ,,ljubavi,,…,,srećice,,…toplinom ljubavi koja nije bila prisutna u njima dok su mi opisivali svoje dete.

Posle par dana susrela sam se sa dečakom. Svaka crta lica je bila neopisivo lepa. Izražajno krupne plave oči krasile su njegovo lice, samo u očima nije bilo sjala, ni iskrica da u dubini zenica živi dete.

Prvi dan u školi prošao je sa njegovim žučnim napadom na dečaka koji ga je samo pogledao. Napadnutog dečaka sam jedva odbranila od njegovog napada. Njegove pesnice su padale po meni. Pustila sam ga da bes iskali na mene. Umoran od udaraca zastao je, u tom zaustavljanju kao da se vratio u stvarnost. Pogledao me je i pitao ,,Hoćeš me sad unakaziti od batina?,, Stavila sam mu ruku na srce i pitala ga ,,Da li kroz moj dlan do tvog srca prolazi sila koja bi te unakazila?,, Odgurnuo mi je ruku i rekao ,,Udari me, na to sam navikao…hajde udari me, udari me,,…uhvatila sam mu lice sa svojim dlanovima, polako mu glavu ljuljuškala u svojim dlanovima i rekla mu ,,Pogledaj me…pred tobom stojim ja, ne lik iz te strašne price koju si čitao,,.

Spustio je glavu. Promeškoljio se sa noge na nogu. Znala sam da me je razumeo, da je shvatio da lik iz porodice stavljam kao lik iz price koju je ,,čitao,,.

Na odmoru me je učiteljica pitala kako znam da je čitao neku strašnu priču. Odgovorila sam joj da znam da vid nasilja nosi iz kuće i da nikada o tome neće progovoriti, ali ako njegov život bude smešten u ,,priču,, možda će je ispričati. Učiteljica mi je poželela sreću.

Posle par dana sam ga odvela u poslasičarnicu. Rekao mi je da je to glupo mesto za njega. Ponovo sam mu lice obuhvatila rukama i rekla mu ,,Pogledaj me. Noćas sam se prisetila jedne tužne price koju sam čitala kao dete. Malo me je to rastužilo a tugu nemam sa kim da podelim. Volela bih da je podelim sa tobom ako pristaneš,,. Klimnuo je glavom i dao mi znak da pristaje.

Prepričala sam mu radnju filma ,,Život je lep,,. Jedino to sam umela u tom trenutku a da mu prećutim da je to priča iz filma. Najdublji akcenat sam stavila na oca koji je svom sinu od boravka u logoru stvorio bajku.

Plave, staklene oči, polako su dobile reakciju i vidljivu reakciju.

Završila sam sa pričom, spustila ruku na njegovu i pitala ga da li on ima neku priču koju bi želeo da podeli samnom.

Klimnuo je glavom i krenuo tihim glasom da priča. 

,,Jedan dečak, ovako mojih godina, ima oca i majku. Otac ga udari za sve i ništa. Majka ga nikad ne brani. Neće da pravi bore na svom licu, a neće ni da se posvadja sa njim jer onda ne može da troši puno para na krpice, manikire i frizere. Taj dečak najviše dobije batina kada se noću upiški u krevet. Tata mu nabije nos tamo gde se upiškio…,,.

,,Dobro,, rekla sam mu ,,A da li ti možeš da mi opišeš kako se taj dečak oseća…šta ti misliš kako se on oseća,,.

,,Pa, taj dečak je mnogo sam i mnogo tužan…znaš, kada se upiški i dobije batine, pa kad sve prodje i on opet legne u krevet, skupi se…znaš onako da može kolena do lica da stavi i…i, onda on ljubi jedno pa drugo koleno. Jedno koleno je tata, drugo mama…i ta kolena su tako topla i meka i on onda zamišlja da su tu tata i mama i zaspi,,.

,,A šta ti misliš, da li taj dečak sutra dan ima potrebu da na ulici šutne u kontejner, baci papir na trotoar, pogazi neki lep cvet…ili uradi nešto teže, onako da bol iz njega predje na nešto drugo?,, pitala sam ga.

Otvorio je širom okice. Utonuo u priču koju je ,,pročitao,,…na trenutak zaboravio na sebe i stvarnost u kojoj se otvorio, kao da je žurio negde, zatresao je glavom i rekao ,,Da, on tako i izudara nekog,,.

Prošlo je mesec dana našeg druženja. Bilo je tu svega. Lepog najmanje, ali i to malo lepo i mirno što je iz njega izlazilo bio je napredak njegovog i mog druženja. 

Jednog školskog dana dva dečaka su mu se rugala što ima pratioca. Kao strela je izleteo iz učionice. Utrčao je u wc. Pokucala sam mu na vrata i on mi je hladnim tonom rekao ,,Molim te idi u učionicu ja ću doći,,.

Verovala sam mu da hoće ali me je prevario. Dugo smo ga nas nekoliko tražili po školi ali ga nismo našli.

Uputila sam se u njegov dom, jer roditelje nisam mogla dobiti telefonom. Jedno se nije javljalo a drugo nije bilo dostupno.

Vrata doma mi je otvorila njegova majka. Mirnog izraza lica usput je duvala u lak na noktima i rekla ,,Udjite, tu je, došao je kući,,.

Ušla sam u dnevnu sobu gde je on stajao ispred oca koji je sedeo u fotelji i obraćao mu se tonom i rečima koje bi zaledilo i hodnike duševne bolnice.

,,Rekao je da je pobegao jer ste ga počupali za kosu,, bile su prve reči njegovog oca izgovorene preko ramena.

Pogledala sam dečaka i videla da me pogledom moli da potvrdim neistinu.

,,Da, omaklo mi se…htela sam da me čuje i povukla sam ga za kosu,, mirno sam slagala.

,,Sigurno je antihrist iz njega proradio…trebali ste šamarčinu da mu udarite,, rekao je njegov otac.

Stala sam ispred dečaka, polako ga pomerala ka trosedu da sedne i sela sam kraj njega. 

,,Da li može dete da ode u svoju sobu da vi i ja razgovaramo?,, pitala sam i oca i majku.

,,Tutanj, dok te nisam zgazio,, obratio se otac svom sinu.

Kao trupac koji hoda, tako je dečak izašao iz dnevne sobe. Njegovi pokreti su jasno pokazali da je oguglao na takve reči i takve situacije.

Moje mirno obraćanje njegovim roditeljima prešlo je u nervozu, ljutnju, bes i kontrolisanu agresivnost oca dečaka prema rečima kojima sam želela miran dijalog i pomak ka boljem odnosu prema dečaku.

U jednom trenutku dečak je ušao u dnevnu sobu. Stao je ispred mene. Spustio dlanove na moje lice, kao što sam ja radila njemu i toplo rekao ,,Molim te idi kući…nemoj više dolaziti…ti se spasi od nas jer meni nema pomoći,,.

Istog trenutka su me izdale suze. Želela sam nešto da kažem ali nisam mogla. Dečak me je uhvatio za ruku, puvukao da ustanem, doveo do ulaznih vrata, otvorio ih i rekao ,,Hvala ti što si bila u mom životu…idi, samo idi…sve što si mi rekla pamtiću…kad me uhvati ljutnja cepaću listove iz sveske koja mi više ne treba, nikoga neću udariti…znaš, ja sam ti onda pričao priču o sebi…,,.

Privukla sam ga sebi i uz jecaj, toliko se moja duša potresla nad sudbinom nedužnog dečaka, rekla njegovom ocu ,,Molim vas, kupite i vi sebi svesku i cepajte listove kad vas zarobi bes,,.

U Novom Sadu je mnogo takve dece. Nesrećne dece. Grad je oboleo nekom teškom depresijom, koja se umotava u prestiž, politiku i surogat kulture i vojvodjanske mirnoće…onog po čemu je bio poznat.

*** 

,,Poslušnost kod drugih možemo zahtevati samo ako smo i mi sami poslušni. Još je i Dostojevski upozoravao roditelje da ne ograničavaju svoju decu, već da prvo sami ispune zavet Hristov o poslušnosti, pa tek onda dozvole sebi da je iziskuju od dece,,. Vladeta Jerotić

Marija Grubjašić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime