U sovjetskoj ratnoj pesmi „Magla“ jedan stih glasi: „tako smo svi rano porasli“. Knjiga „Deca oluje“ Milomira Kragovića je upravo o tome. Kako kažu rođaci glavnog junaka Marka Milojkovića- „muka te naterala da porasteš“. On, 12-godišnji dečak je te nemirne 1995. godine izgubio oca, koji je bio milicajac i koji je nestao bez traga. A zatim, kada su hrvatske snage počele da „čiste“ teritorije, odvezao je svoju porodicu traktorom u Srbiju. Nije uzalud Milojković odrastao u kraju, gde je, kako se ispostavilo, traktor važniji od mercedesa. Bekstvo u Begrad je spasilo život, ali nije oslobodilo srce od tuge za otetim detinjstvom. Ta je generacija u školi učila da su Srbija, Republika Srpska, Krajina i Crna Gora jedna zemlja, ali je sve ispalo drugačije. Nova domovina nije baš sve srdačno dočekala, a da se vrate… kako da se vrate, kada su kuće ili uništene, ili zauzete. Bukvalno prvog povratnika su ubili, jer je „dobar Srbin mrtav Srbin“.
Ipak se Marko odomaćio u Beogradu, sreo je ljubav – takođe izbeglicu iz Krajine.
U knjizi Romena Garija „Obećanja prilikom svitanja“ majka glavnog junaka, znajući da će uskoro umreti, napisala za sina pisma „unapred“ kako bi on i dalje mislio da je živa. Tako i otac Savo stalno „posećuje“ Marka, u najtežim životnim trenucima čuvajući vezu, sada već stanovnika glavnog grada Srbije sa njegovim rodnim krajem. Tamo se, u Markovoj postojbini sada vije „šahovnica“, no kao i ranije ima toliko zelenila, koliko nijedan beogradski momak nije video tokom čitavog života.
„Deca oluje“ ni u kom slučaju nije antihrvatska knjiga. To je još jedno, ko zna koje po redu, upozorenje da je strašno ono, što komšija glavnog junaka naziva „ratom svih protiv svih“, jer, na kraju krajeva, kako kaže lekar u maloj lokalnoj bolnici, kada vidi unakaženu decu:
„… Bože, pomozi svoj deci iz ovog suludog rata, iz svakog rata, svoj deci. Ona treba da žive bez granica ili s granicama, kako već budu morala. Samo neka…žive.“
Heroji vaše knjige često razmišljaju o tome da je Jugoslavija bila kao kišobran za narode, ko je onda napravio „rupu” u ovom kišobranu?
Moji heroji, koji su propali, koji su od porodičnih solidno stojećih ljudi postali beskućnici, stalno se vraćaju na taj period kada je bila Jugoslavija. Taj veliki kišobran je bio dobar za sve narode. Amerika, koja hoće da se nametne kao veliki svetski policajac, rasturila je Jugoslaviju, kao što ju je i stvorila. A shvatili su da je najlakše da sklope taj kišobran preko bratoubilačkih ratova. Stradanja Srba u poslednja dva veka su zaista stravična, jer kada se uzme u obzir matematika, Srbi stradaju svakih 40 godina. Zanimljivo reći da se i te 95 godine, ponavlja zapravo 41, maltene na istim mestima su se dešavali isti zločini, što govori da to je nekakva velika i moćna ruka režirala.
Timur Blohin
izvor: Glas Rusije
