Dijagnoza. I zašto je Društvo psihologa Srbije nije dalo

0
120

Kad god se psiholozi pojave u javnosti da komentarišu neke pojave ili situacije u društvu, nastane ogroman broj komentara koji se ukratko mogu svesti na „Zašto mu ne postavite dijagnozu?“.

Snimak ekrana „SNS organizovala prvi predizborni online miting u Srbiji“; izvor: Aleksandar Čupić / Youtube

Ovo pitanje, ovde ovako jednostavno i kulturno postavljeno, poprima raznorazne oblike i obično bude praćeno brojnim uvredama i omalovažavanjem, nipodaštavanjem onoga o čemu psiholog priča, odbacivanjem njegovog ili njenog mišljenja kao nevalidnog jer – nisu mu postavili dijagnozu.

Volela bih da postoji jednostavan odgovor na pitanje zašto se nekom ne „postavlja dijagnoza“ u javnosti. Prema Etičkom kodeksu (a srećom kod ogromne većine – ali nažalost ne i svih – kolega i moralnom kodeksu), psiholozi ne smeju da analiziraju lica bez njihove saglasnosti. Takođe, psiholozi ne smeju u javnosti da komentarišu podatke koji se odnose na pojedince čiji je identitet obelodanjen. Dalje, a odgovarajući na prečesto postavljeno pitanje iz uvoda, psiholozi ne smeju da zloupotrebljavaju svoja znanja u političke, ideološke ili privatne svrhe. Sve to stoji u Etičkom kodeksu.

Takođe, (na razočarenje brojnih komentatora) psiholozi ne postavljaju dijagnoze. To nije posao psihologa. Psiholozi, u određenim kontekstima, sprovode psihodijagnostičke procene i o nalazima istih izveštavaju lica koja po zakonu imaju pravo da od njih to traže (npr. sudovi, psihijatri, roditelji), pod određenim uslovima. Pored toga, čak i ako su psiholozi psihodijagnostikom, uz saglasnost ispitanika došli do saznanja koja mogu da dovedu do „postavljanja dijagnoze“, i čak i ako je osoba dala saglasnost da se to javno iznese, i čak i ako bismo zanemarili to da ni tada psiholozi ne smeju javno da iznose informacije, psiholozi zapravo izbegavaju stigmatizaciju i etiketiranje osoba sa mentalnim poteškoćama. Oni, zapravo, pokušavaju da pomognu osobi, a ne da je izvrnu ruglu.

Da Vas podsetimo:  Nova godina, stara zabluda

To su, ukratko, razlozi. Ne možemo da odredimo dijagnozu, niti da sprovedemo psihodijagnostiku pod datim uslovima. A i da možemo, ne želimo da objavimo javno. A i da želimo, ne smemo. I postoji razlog zašto je tako.

„A da ja vas pitam“, što bi rekao Petar Kralj, šta bi vama značilo i da mu postavimo dijagnozu?

Zamislimo situaciju: izađu psiholozi i kažu dijagnozu. Šta bi brižni cinici uradili? Pisali komentare, „Ha, pa šta su nam novo rekli, baš su nas prosvetlili!“ ili „To smo znali i sami“, kao što je komentarišu saopštenje Društva psihologa Srbije od pre neki dan, i – šta? Šta? Mogli bi da hodaju okolo i komentarišu umesto vakcina to kako je lud. Možda bi govorili „Eto, psiholozi su rekli“, te da se, pošto je izneto u skladu s njihovim mišljenjem, slože sa psiholozima?

Zanimljivo je prebacivanje odgovornosti za kritično stanje u društvu na nekog drugog. Samo kad bi ti psiholozi rekli da je lud, samo kad bi mu konačno dali šifru, pa da odahnemo, da krenemo da se razvijamo, da uvedemo demokratske principe, da imamo fer glasanje, da smanjimo siromaštvo, da smanjimo korupciju, da… Samo kad bi rekli da je lud. Al neće, bednici. Pa moramo sami da delimo dijagnoze. Najbolje u komentarima na mrežama. Posebno na izjave psihologa. Sve moramo sami.

autor:Tijana Karić

https://www.masina.rs/

PODELI
Prethodni tekstULTIMATUM
Sledeći tekstRevolucionarni predlog

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime