Ako u dijalogu vlasti i opozicije učestvuju i oni koji su odgovorni za pljačku države i građana, oni koji šire govor mržnje, oni koji moraju biti predmet lustracije, saradnici mafije, izdajnici države, licemeri koji jedno govore javno (kad su opozicija), a drugo rade tajno (kad su na vlasti)… šta je cilj dijaloga? Da li postoji dijalog između dobra i zla, da li dobro pravi kompromise sa zlom? Dobro mora pobediti zlo ili će zlo pobediti dobro. Nema ništa opasnije od toga da se ne zna i ne pravi razlika između dobra i zla.
Ovo stanje posledica je pravljenja trulih kompromisa i relativizacije moralnih normi. Posle 2000. godine prave se truli kompromisi zbog „nacionalnog pomirenja“, „evropskih vrednosti“ i „budućnosti Srbije“. I ova vlast, isto kao i prethodna, u svojim redovima ima i radikale i „žute“, i prvosrbijance i drugosrbijance, i partizane i ravnogorce, ali nikako da se prevaziđu podele u društvu i pobede korupcija i kriminal, i nikako da se oslobodimo mešanja stranih država u unutrašnju politiku i izbore.
Trule kompromise neće praviti ljudi koji prave razliku između dobra i zla i kojima su ideali i vrednosti, briga za opšte dobro, iznad sebičnih, ličnih interesa i ciljeva. Da li u opoziciji ima takvih ljudi? Da li u narodu ima takvih ljudi?
U opoziciji ima moralnih i stručnih autoriteta, zato što ih ima u narodu. U politiku mogu da se uključe i moralni i stručni autoriteti koji se sad ne bave politikom, pored onih koji su već prisutni u javnosti; mogu da se pojave novi politički lideri iz naroda, pored onih koje sad imamo, da vode dijalog, kao predstavnici opozicije. Predstavnici vlasti morali bi, takođe, da budu i moralni i stručni ljudi. Dijalog vlasti i opozicije ima smisla samo ako vodi odvajanju žita od kukolja.
Da li takvih ljudi ima u režimu? Ko može, u ime vlasti, da pozove opoziciju na dijalog? Ako u vlasti nema moralnih autoriteta, onda sa takvima mogu da pregovaraju jedino isti takvi iz opozicije. To bi bio lažni dijalog. To što vladajuća koalicija i parlamentarne i vanparlamentarne stranke koje glume opoziciju imaju podršku manje od 50% od ukupnog broja građana sa pravom glasa, dokaz je da ovaj narod zaslužuje mnogo bolje predstavnike. I da sve manji prostor za manevar imaju ljudi koji više nisu javne ličnosti, ili za koje šira javnost ne zna, a koji kontrolišu sve velike novčane tokove ili poslove, kao što su kontrolisali proces privatizacije u Srbiji. Nakon što su zaradili velike pare, dok je Srbija propadala, sad vladaju iz senke, zajedno sa strancima, sa kojima trguju.
Dijalog vlasti i opozicije ima smisla ako nas vodi promeni sistema, a ne samo vlasti. Sistem ne mogu da menjaju ljudi koji su tvorci ili proizvodi sistema koji se menja. To mogu da rade ljudi koji imaju drugi sistem vrednosti, bolji sistem vrednosti, dokazani delima. Za promenu sistema, potreban je konsenzus, a za postizanje konsenzusa potrebno je uspostaviti dijalog i prihvatiti određene kompromise. Niko ne može da dobije sve što želi, ali mora da postoji crvena linija za kompromise. Crvena linija je granica između dobra i zla, između opstanka i nestanka naroda, između mafijaške i pravne države. Kad se ta granica pređe, nema kompromisa. Inače nikad nećemo suzbiti korupciju i kriminal – i dalje će vlasnici televizija koje proizvode rijaliti programe upravljati REM-om i imati zaštitu policije i pravosuđa, i dalje će strane kompanije uz malo potplaćivanja političara i stručnjaka i donacija da dobiju dozvole za šta god hoće i bez obzira koliko je to što proizvode ili uvoze štetno za zdravlje ljudi i prirodu, i dalje će stranci moći da usvajaju decu iz Srbije, uvoznici obuće ili televizora praviće ekstraprofite, itd.
Da objasnim i kroz sledeći primer. Nedavno je Nemanja Vidić kritikovao čelnike FSS. Nemanja Vidić je neko ko ima i moralni i stručni autoritet. Predsednik FSS Kokeza, predsednici FK Crvena Zvezda Terzić i FK Partizan Vučelić, ili Sloba Snajper koji je preuzeo da vodi FK Vojvodina, nemaju nikakav moralni autoritet. Između ljudi kao što je Vidić, i ljudi kao što su Kokeza, Terzić, Vučelić i Sloba Snajper ne može da se vodi dijalog, a da taj dijalog ne vodi trulom kompromisu; u ovom slučaju, da sve ostane isto u srpskom fudbalu a da Nemanja Vidić nađe svoje mesto kao selektor ili predsednik FSS. Dolaskom ljudi kao što je Vidić na čelo FSS u srpskom fudbalu više ne bi smelo da bude mesta i za one koji su uništili srpski fudbal. Ljudi kao što je Vidić moraju da se uključe bar jednim delom u politiku, ako žele dobro srpskom sportu i svojoj državi – moraju da se povežu sa najboljima iz opozicije iz ostalih sfera društva, i da svi zajedno osvoje vlast, a onda, da se svako bavi svojom strukom – sportisti da vode saveze i klubove, inženjeri komore, pravnici tužilaštva i sudove… Takve stručnjake na jednom mestu i oko istog cilja mogu da okupe jedino državotvorni političari, koji će u novoj vlasti da zauzmu najviše državne ili političke funkcije. Ako takvih sad nema (dovoljno), verujem da će uskoro pojaviti ili nas više neće biti. Pravi političari su lideri koji stvaraju uslove za stručnjake da vode poslove iz svoje struke. Pošto je kod nas inflacija lidera, svaki lider svake stranke vladajuće koalicije postaje ministar (vojske iako nije služio ni vojsku), direktor državne institucije, ustanove, javnog preduzeća… Tako političari, koji nisu ni državotvorni političari, ni stručnjaci, sve vode i za sve se pitaju.
Zbog budućnosti Srbije bilo bi dobro da postoje ljudi koji su deo vlasti a nisu izgubili kredibilitet da vode dijalog sa opozicijom. Ljudi koji imaju crvene linije i više se ne plaše da kažu da je vlast prešla te linije. I da je vreme za promenu sistema. Ako, ipak, u ovoj vlasti nema moralnih ljudi, za budućnost Srbije bilo bi loše da se vodi dijalog sa takvim režimom. Naš cilj mora biti promena sistema. Mi propadamo i nestajemo kao narod, u svetu je haos, zato nemamo pravo na još jednu grešku i razočarenje naroda.
Ako je dijalog sa režimom besmislen – jer ne bi vodio promeni sistema – nije besmislen dijalog unutar opozicije o stvaranju više kolona za rušenje režima i promeni sistema. Takav dijalog vodili bi ljudi različitih uverenja, a sličnih moralnih vrednosti, koje spaja želja da žive u slobodnoj državi u kojoj postoje dobri uslovi za život i vladavina prava. Za sada opoziciji to ide slabo, ali zato rastu šanse da se pojave i neki novi ljudi. I ti novi ljudi neće biti savršeni ljudi, jer takvi ne postoje. Savršeni ljudi veruju da su izabrani da vode narod, da oni sve najbolje znaju, zato svaki savršeni čovek mora da ima svoju stranku, itd. Zbog tako savršenih ljudi živimo u ovoliko nesavršenoj državi. Državotvorni političari, pravi lideri koji mogu da okupe stručnjake i narod oko istog cilja, ne moraju da budu savršeni, ali moraju dobro da rade svoj posao i moraju da prave razliku između dobra zla – moraju da imaju crvene linije koje ne prelaze. Jedna od njih je – nema prodaje Kosova i Metohije. Tu liniju prvi mora da povuče novi patrijarh SPC.
Nikola Varagić
Izvor: Stanje Stvari
