Dijaspora u Americi

Popodnevna sesija „istorijskog“ skupa u Las Vegasu

Da li je Srbiji konačno krenulo posle istorijskog skupa u Las Vegasu prošlog meseca? Da li srpskom kokusu u Vašingtonu preti kraj? I da li Kongres srpskog ujedinjenja čini sve što je u njegovoj moći kako bi se dogodio skori oporavak matice?

Piše: Nebojša Janković

Ova i mnoga slična pitanja ne more običnog građanina Srbije, pošto najveći deo Srba u Srbiji živi u apsolutnom neznanju o tome ko stoji iza srpske dijaspore ili šta je to kokus ili, konačno, šta se značajno dešavalo u dalekom Las Vegasu polovinom novembra ove godine. Dokaz tome je i najnovija anketa nekih agencija za istraživanje javnog mnenja u Srbiji koja je pokazala da samo 12 odsto Srba uopšte ima saznanje da ministarstvo za dijasporu i postoji. Posle ove informacije tek je pitanje za sebe koliko li Srba uopšte zna koja je najznačajnija organizacija u našoj dijaspori.

Svemoćna organizacija

Oni za sebe kažu da su najznačajniji, najuticajniji, da su mnogo pomogli napaćeni srpski narod proteklih godina i da ga i dalje pomažu. Za njih se tvrdi da su osnivači srpskog „kokusa“, da okupljaju elitni sloj obrazovanih i bogatih Srba van Srbije i da su najzaslužniji, naravno, uz podršku aktuelnog Ministarstva za dijasporu, za prvi izlazak i predstavljanje srpske privrede u svetu posle više od 75 godina tavorenja. Reč je o Kongresu srpskog ujedinjenja (KSU), organizaciji srpske dijaspore u Americi, a postepeno, kako tvrde, od svog osnivanja osvajaju i druge kontinente. Postoje od 1990. godine kao nevladina međunarodna organizacija u SAD, a do danas su održali svojih 15 velikih skupova na kojima su se okupljali viđeni Srbi širom sveta, kako oni iz dijaspore tako i ovi iz matice iz skoro svih sfera našeg društvenog života.

Tokom ratova na prostoru bivše SFRJ brojnim humanitarnim akcijama su pomagali srpski narod materijalno i moralno. KSU je takođe osnivač zadužbine „Studenica“ i fondacije „Blago“ čiji je prvobitni cilj bio zaštita i promovisanje srpskog kulturnog blaga „na način da poveže prošlost, sadašnjost i budućnost“, kao i da hrabri i podržava razvoj izuzetnih srpskih talenata kroz donacije i stipendije.

To bi u najkraćem bila oficijelna predstava onoga što je Kongres srpskog ujedinjenja činio od svog osnivanja. Međutim, određene političke i ekonomske okolnosti u poslednjih nekoliko godina u Srbiji navele su čelnike ove organizacije da se više ne bave (samo) humanitarnim radom i socijalnim projektima, već i da se, kako kažu, aktivno uključe u ekonomski oporavak matice.

Po svemu sudeći, posle svega izrečenog, KSU je postala organizacija kojoj neizbežno postaju privrženi i brojni predstavnici srpskog političkog kora, što je svojim ličnim primerom i izjavama više puta javno iskazao i aktuelni ministar za dijasporu Vojislav Vukčević, i organizacija koja se vrlo aktivno uključuje u politički i ekonomski život Srbije i njenih građana. Kako će građani Srbije to oceniti i shvatiti ostaje da pokaže vreme i rezultati na terenu.

U međuvremenu, aktivisti KSU su se uz podršku ministarstva za dijasporu i ministra Vukčevića lično, vredno bavili organizacijom prvog sajma srpske privrede u Las Vegasu. Sudeći po rezultatima biće potreban još koji ovakav sajam, a prema najavama organizatora pripreme za organizaciju drugog sledeće godine su već u toku, kako bi i građani Srbije osetili blagodeti ovakvih poduhvata.

O značaju koji je je KSU stekao u Beogradu govore i nastupi ministra Vukčevića u kojima je u nekoliko navrata vrlo pohvalno govorio o ovoj organizaciji i o svemu što je ona učinila za maticu od svog osnivanja, a posebno zbog velikog angažovanja u lobiranju za Srbiju i njene interese u Vašingotnu. Motivisan ovom činjenicom ministar Vukčević je i javno pozvao i evropsku dijasporu da se kao ogranak priključi Kongresu srspkog ujedinjenja sa ciljem da svi Srbi budu okupljeni pod jednu veliku organizaciju radi zaštite i ostvarenja interesa Srbije. Ali, slaba je vajda, sudeći po mišljenjima koja vladaju u organizacijama srpske dijaspore u Evropi.

Las Vegas je tamo daleko

Ono što najpre pada u oči kada je reč o prvoj srpskoj poslovnoj konvenciji u SAD (Las Vegas, 11-13. novembar 2005) je isticanje podatka od strane organizatora (Kongres srpskog ujedinjenja) da je ovo bilo prvo organizovano predstavljanje srpske privrede u Americi još od davne 1929. godine. Međutim, ono što je izostalo u svim medijima koji su ispratili ovaj veliki događaj za srpsku privredu je ukazivanje na konkretne rezultate. Da li je novac koji je potrošen za organizovanje ovog sajma, potom i brojnih panela i skupova, uzalud potrošen ili ne, ostaje nejasno s obzirom da osim izjava Sande Rašković-Ivić, srpskih ministara koji su se tamo zatekli i medijatora čitave konvencije u medijima u matici nismo uspeli da saznamo skoro ništa više od toga.

Inače, kako stoji u saopštenju za medije KSU, poslovna konvencija imala je dva dela: izložbeni i konferencijski. Izložbeni prostor srpske privrede na kome se predstavilo preko 20 firmi iz Srbije svečano je otvoren 12. novembra 2005. u Imperial Palace hotelu u Las Vegasu. Na ovom sajmu se predstavila 21 firma iz Srbije, a svoje štandove imale su i dve firme iz Amerike čiji su vlasnici Amerikanci srpskog porekla: Nik & Associates (transport i logistika) i AS Group (proizvodnja Imperial rakije), kao i američka nevladina organizacija IRD (International Relief & Development). Na posebnom delu izložbenog prostora postavljeni su materijali SIEPA-e (Agencija Srbije za promociju izvoza) koja je predstavila svoj CD sa informacijama o Srbiji kao privrednoj destinaciji.

Organizatori tvrde i da su posebno bili posećeni štandovi Trayala i Nacionalne Štedionice koji su se nalazili na samom početku izložbene dvorane, a posebno interesovanje američkih firmi, kako nam rekoše, izazvao je Delta Holding, kompanija koja nije imala štand u izložbenom delu.

Od domaćih firmi svoje štandove su imali Trayal sa svojim proizvodnim programom, a predstavljeni su još i proizvodnja guma i proizvodi od gume kompanije Tigar iz Pirota, potom firme iz oblasti Interneta i komunikacione tehnologije (Telefonija, Telegroup, Konsing, MTC), prerade drveta (Europanel Team), proizvodnje sportskog oružja (Zastava Oružje), transporta i logistike (Across Company), bankarstva i osiguranja (Nacionalna Štedionica, Takovo osiguranje), farmaceutske industrije (Valerijana Vujadinović), proizvodnje zdrave hrane (Bambi, BMD), tekstilne industrije (Jasmil, Radna žena), građevinarstva (Omnistock), digitalne štampe (Grafix) i proizvodnje i prerade uglja (JP Rudarski basen Kolubara).

U svakom slučaju reč je o svakako vrlo neobičnoj grupaciji domaćih privrednih subjekata s obzirom da mnogo drugih značajnih privrednih giganata u Srbiji, kojima je zasigurno bilo mesto na ovakvom skupu, tamo nije bilo. Zašto se i oni nisu pojavili na ovom skupu nismo dobili odgovor od organizatora, osim šturog podatka da je sajam bio izuzetno posećen.

Srbi sa Srbima

Što se same posete tiče u oficijelnoj informaciji KSU o tome koje su američke kompanije posetile sajam kao najznačajnije su pomenute sledeće: Merrill Lynch, Portakrono, Nik and Associates/Nik Transport Inc, Nikolic Industries, Hogan & Hartson L.L.P., Questys, AS-GROUP, Davidovic & Company, MG Tech Ltd., BORM Global and BORM Structural Engineers, Astro Machine Corporation, Eximar Worldwide, Inc., Cyrillic Software, Super Import, LLC, Big Park Water Co., Technique Eng. Inc, Florida Real Estate, Hillcrest Real Estate and Management, Select International, KEG Consulting Services, Franklin Pierce College. Da li je u pitanju bila takva namera ili ne, ali među ovim američkim kompanijama ima i onih čiji su vlasnici srpskog porekla, posebno Nikolic Industries (vlasnik Veljko Nikolić), potom Davidovic & Company i Nik and Associates/Nik Transport Inc. Za većinu drugih retko i da se zna da postoje na ovim prostorima.

Broj posetilaca se, kažu, uvećavao kako se približavala gala večera, tako da se na kraju stiče utisak da su mnogi više bili zbog ića i pića nego zbog posla. Ipak, organizatori tvrde da je sajam za dva dana njegovog trajanja posetilo više od 300 predstavnika američkih firmi i uspostavilo kontakte sa privrednicima iz Srbije. Na žalost, za sada samo kontakte, jer smo i zvaničnu potvrdu iz KSU dobili da nije potpisan nijedan ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji naših i američkih kompanija. Tome očigledno nisu pomogle ni „izuzetne prezentacije srpskog ministra privrede Predraga Bubala i ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom Milana Parivodića, koji su dali veoma upečatljivu sliku mogućnosti investiranja u Srbiju kao i sadašnje situacije sa zakonskim privrednim okvirom“.

Uprkos svemu navedenom organizatori su više nego zadovoljni postignutim, sa zaključkom da je prva srpska privredna konvencija bila pravi način da se saradnja započne, kao i „da ona uvek počinje međusobnim informisanjem“. Da li je u pitanju izgovor ili konstatacija, vreme će pokazati. Konačno, umesto konkretnih ugovora i aranžmana sajam u američkoj predstavnici biznisa i zabave od organizatora je iznedrio i drugi zaključak, „da u američkoj privredi, pa i među predstavnicima ove privrede koji su srpskog porekla i zainteresovani za privredne okolnosti u matici, postoji nedovoljno informacija o mogućnostima i privrednim potencijalima Srbije“.

Mediji i u matici i dijaspori vrlo šturo su ispratili događanja u Las Vegasu. Pored pojedinačnih afirmativnih izveštaja u mahom prorežimskim medijima, onim tiražnijim i gledanijim, ova informacija je bila više nego beznačajna, tako da je domaća javnost ostala uskraćena za punu informaciju o stvarnim utiscima i rezultatima ovog, za srpsku privredu istorijskog sajma.

Umire li srpski kokus?

Dok se ministar Vukčević u Las Vegasu zahvaljivao predstavnicima Kongresa srpskog ujedinjenja zato što je njemu i njegovim pomoćnicima konačno omogućen kontakt sa uspešnim ljudima u SAD, jedan od osnivača KSU, Miroslav Majkl Đorđević, prisutnim srpskim funkcionerima kratko je poručio, osvrćući se na skup u Las Vegasu da je sada došao red na maticu da učini svoj korak: „Mi smo pokazali da smo zainteresovani, a ako oni uslovima uspeju i da nas privuku, zauvek će pridobiti naše poverenje“. Između ostalog, on je još jednom pozvao Vladu Srbije da počne da vraća otetu imovinu istinskim vlasnicima. Da li je ovaj poslednji zahtev srpskog lobiste u Vašingtonu Miroslava Majkla Đorđevića još jedan od uslova kako bi srpski lobi mogao da nastavi sa nesmetanim delovanjem ostaje nejasno, kao i zašto kancelarija KSU u Beogradu i Ministarstvo za Dijasporu ne daju često tražene podatke o konkretnim rezultatima o učinjenom i izlobiranom.

Ali, da krenemo od početka. Priča o srpskom lobiranju započela je skorih dana osnivanjem takozvanog „srpsko-američkog kokusa“, formiranog, naravno, na inicijativu KSU kako tvrde u ministarstvu za dijasporu, što je u prvi mah u Beogradu bila vrlo dobro prihvaćena ideja, osim onog dela vezanog za finansiranje, koji bi prema ideji inicijatora trebalo da padne na pleća građana Srbije.

Kokus u ovom trenutku broji 29 (od preko 400) američkih kongresmena koji su, kako kažu, aktivno uključeni u rešavanje problema sa kojima se SCG susreće. U prvom redu je reč o Srbima koji su stekli ugled i u poslovnom i javnom životu, posebno u SAD, koji su, kako nam rekoše u ministarstvu za dijasporu, svesni da Srbija prolazi kroz težak period i odlučili „da stvore svoj ili naš“ kokus sa namerom odbrane interesa Srbije. Na novembarskoj konvenciji KSU u Las Vegasu više puta je istaknut značaj postojanja i delovanja ovog kokusa, ali nijednom rečju nije pomenuto kako će on na dalje biti finansiran, ni koja količina novca će biti potrebna da bi taj kokus opstao, trajao i uspešno delovao. Naravno, niko o tome nije govorio, posebno ne članovi srpske delegacije iz Beograda, osim jednog od vodećih srpskih lobista i visokog funkcionera KSU, koji je otvoreno poručio Beogradu, da ako Beograd ne pronađe pare za lobiranje u SAD, srpski kokus u Vašingtonu će politički da umre.

Indikativno je da je samo deset dana nakon završetka sajma srpske privrede i konvencije u Las Vegasu upravo srpski lobista i osnivač KSU Miroslav Majkl Đorđević u intervjuu agenciji AP, koji, nažalost, iz nepoznatih razloga, nijednim slovom nije prenet u srpskim medijima, izrazio zabrinutost za sve agresivniji nastup antisrpskog lobija u SAD i zbog neodlučnosti srpske strane da promoviše svoje stavove o Kosmetu. Komentarišući situaciju vezanu za srpski kokus, koji trenutno u američkom kongresu predvode Den Barton i Đorđe Vojnović, američki kongresmeni, Đorđević kaže: „Srpski kokus stoji, kao konj na trkačkoj liniji, ali bez džokeja. Taj konj još čeka da ga neko vodi u trku. A taj neko treba da bude Vlada Srbije, odnosno srpska država. Ako se ništa ne dogodi, odnosno, ako ne budemo aktivirali kokus, on će se ugasiti u narednih nekoliko meseci. Mi bi morali u naredna dva meseca da angažujemo neku agenciju za odnose sa javnošću i da aktiviramo srpski lobi i izvršimo pritisak na političko javno mnjenje u Americi. U Beogradu, međutim, vlada neznanje o delovanju političkih lobija i o funkcionisanju američkih agencija za odnose sa javnošću“.

U svojoj poslednjoj rečenici Đorđević je i otvoreno objasnio koliko vlasti u Beogradu nemaju pravu predstavu o tome šta je u stvari srpski kokus, šta bi on trebao da predstavlja i kako funkcioniše. Posebno se to odnosi na ministra za dijasporu koji očigledno nema ni pravu informaciju o tome ko je istinski osnivač ovog kokusa.

Pokušaj jedne rezolucije ili tužno je naše Kosovo

Jedna od panel rasprava poslednje konvencije KSU u Las Vegasu ticala se i Kosova i Metohije. Pored predsednice koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Sande Rašković-Ivić, aktivnog učešća u raspravi o stanju na Kosmetu su uzeli i bivši ambasador SAD pri Vatikanu Tomas Patrik Meladi, penzionisani pukovnik američke vojske Frederik Paterson i bivši član misije OEBS na Kosmetu Tom Gambil.

Sanda Rašković-Ivić je čitav skup prokomentarisala rečima da je ona uverena da će naša dijaspora biti, ne samo podrška pregovorima u lobističkom smislu, nego da je probuđeno i privredno interesovanje za Kosovo. Ona je ocenila da to može da pomogne opstanku enklava i privrednoj revitalizaciji Kosova i Metohije. Po svemu sudeći, ostaće tajna šta su ostali učesnici, naročito inostrani gosti na ovom panelu izjavili povodom stanja na Kosmetu i predstojećih pregovora o statusu Kosova, pošto nijednom rečju mediji, koji su izveštavali sa ovog skupa, osim izjave predsednice Koordinacionog centra za KIM nisu ništa drugo preneli.

Rezultat ovog panela i čitave konvencije bar kada je reč o Kosmetu je rezolucija KSU koja u nekoliko tačaka iznosi svoje zalaganje za kompletnu implementaciju rezolucije SB UN 1244, za zaštitu i povratak izgnanog srpskog stanovništva sa Kosova i svih kulturnih dobara kao tekovine srpske tradicije na Kosovu. Između ostalog KSU je putem ove rezolucije uputio poziv vlastima SAD i članovima Kontakt grupe, da upotrebe svoj uticaj u stvaranju okvira za predstojeće pregovore o statusu Kosova u vezi utvrđivanja modaliteta kako Kosovo da dobije široku autonomiju u granicama suverene države Srbije i Crne Gore.

KSU je pozvao američke vlasti i međunarodnu zajednicu da upotrebe svoj uticaj u pogledu pomoći povratka raseljenih Srba sa Kosova u svoje domove, zaštite srpskih pravoslavnih spomenika kulture i opšte sigurnosti za sve na čitavom Kosmetu. Sličan poziv KSU je uputila i administraciji UN kao i strukturama NATO, da učine sve po pitanju konačnog razoružanja OVK i obezbeđivanja uslova za ispoljavanje slobodne političke volje na Kosovu, uz zahtev da međunarodne mirovne snage na Kosovu i Metohiji povećaju nivo bezbednosti za manjinske zajednice na Kosovu, sprečavajući i kažnjavajući svaki oblik terora lokalnih ekstremističkih grupa.

Ovako sročena rezolucija, kao što je to bila sudbina i većine ranijih koje je donela ova organizacija prethodnih godina, je bar do sada ostala bez skoro ikakvog pozitivnog efekta i rezultata, a dokaz tome su i stavovi koje su samo nedelju dana nakon konvencije u Las Vegasu i objavljivanja pomenute rezolucije u Vašingtonu izneli Martin Šlesinger, direktor Odeljenja za istočnoevropske studije u vašingtonskom Centru „Vudro Vilson“ i Čarls Kapčan, direktor Programa za Evropu iz Saveta za spoljnopolitička pitanja. Za raziliku od Šlesingera koji je uzdržano izjavio „da SAD bar za sada ne podržava nezavisnost Kosova“, Kapčan je u časopisu „Foreign Affairs“ napisao da je „nezavisnost Kosova najpragmatičnije rešenje za SAD“.

Ulje na vatru dolio je i Miroslav Majkl Đorđević izjavom u pomenutom intervjuu da mi Srbi našim lobijima, nažalost, nismo parirali ni na jedan način i zato gubimo rat za Kosmet u Americi. Ovom izjavom Đorđević je samo dodatno potvrdio već unapred određeni negativni rezultat gore pomenutih rezolucija, ali da, ipak, možda još nije sve gotovo, bar kada je reč o Kosovu, govori i njegova izjava da će američka politika prema Kosmetu biti formirana do kraja 2005. godine. Znači, dani odluke su pred nama.

Konačno, postavlja se pitanje čemu cela parada i šarada oko Las Vegasa, kokusa i svrhe rada Kongresa srpskog ujedinjenja kada upravo jedan od osnivača KSU pesimistički konstatuje našu nemoć da promenimo ishod pregovora o statusu Kosova, čiji su rezultati, bar po tvrdnji naših lobista, već svima unapred poznati. Isto je nejasno zašto Ministarstvo za dijasporu izdvaja KSU od ostalih veoma uticajnih i aktivnih organizacija u rasejanju i na svom sajtu objavljuje svakakve rezolucije poslate od strane ove organizacije, a nijedan konkretan ili povoljan odgovor na te rezolucije?

Ko pre prostorijama, njegove prostorije

Jedina organizacija iz rasejanja koja ima svoje prostorije u zgradi Ministarstva za dijasporu je upravo Kongres srpskog ujedinjenja – beogradska kancelarija. Ovako selektivan odnos ministarstva izazvao je podozrenje drugih, ništa manje aktivnih i brojnih organizacija dijaspore, posebno iz Evrope. Kako smo saznali u Ministarstvu za dijasporu, zgrada koju koristi ministarstvo je bivša zgrada „Beobanke“ i dodeljena je ministarstvu na korišćenje. Trospratna je, a kako kažu predstavnici ministarstva, za njihove potrebe sasvim su dovoljna prva dva sprata, dok je ideja ministarstva bila da treći sprat koriste upravo predstavnici dijaspore. Ali, sve je završeno samo na ideji.

Takođe, u Ministarstvu se pravdaju da predstavnici KSU, koji koriste prostorije u potkrovnom delu ove zgrade ne polažu nikakve račune ministarstvu, već da isključivo plaćaju kiriju državi i da na taj način oni ne uživaju nikakve privilegije od strane nadležnog ministarstva. Prema dokumentaciji, KSU je prostorije u zgradi Ministarstva na svoj zahtev dobilo od Agencije za sanaciju banaka pri Ministarstvu finansija, jer je, kako se kaže, zgrada deo kapitala sanirane „Beobanke“ i države. Jedina obaveza ministarstva, kako nam je potvrđeno, je bila da se dostavi dokumentacija nadležnima o delovanju i registraciji KSU.

Međutim, autor ovih redova je došao u posed jednog dokumenta koji upravo demantuje konstataciju ministarstva da je KSU u pogledu plaćanja kirije i korišćenja prostorija odgovoran samo prema državi. Naime, 24. juna ove godine KSU je prosledila jedan upitnik na adrese organizacija dijaspore širom sveta, sačinjen, kako se kaže, po preporuci Ministarstva za dijasporu.
U tekstu tog upitnika se kaže: „U želji da prostor u potkrovlju u Vasinoj 20 u Beogradu pripada i koristi svim organizacijama iz dijaspore, dijaspori u celini, kao zakupac celog prostora u potkrovlju, dajemo ovaj Upitnik po preporuci ministarstva za dijasporu i molimo da učestvujete u osmišljavanju prostora koji bi koristila cela dijspora. – Kako je broj organizacija veliki, a većina nikada nije imala kancelarije u Beogradu, nemoguće je očekivati da svako ima svoj ekskluzivni prostor u ovom potkrovlju. Rešenje se mora tražiti tako da prostor posluži svima: pojedincima, kulturnim i humanitarnim radnicima, poslovnim ljudima i patriotskim organizacijama iz dijaspore i inostranim firmama. Da bismo zajednički osmislili i realizovali prostor dijaspore, pozivamo zainteresovane organizacije i pojedince da nam do 15. septembra 2005. godine, popune priloženi Upitnik. Molimo vas da uz Upitnik date detaljne predloge i savete, kao i materijale organizacije (brošure, izveštaje, programe, planove, projekte i sl.).“

I posle dva i po meseca nakon isteka roka o „osmišljavanju“ viška prostora u Ministarstvu za dijasporu od nadležnih kako u ministarstvu, tako i u KSU nismo dobili nikakav odgovor šta je doneto kao konačno rešenje i kome će sve biti podeljeni viškovi prostorija u Vasinoj 20, kao ni zvaničnu informaciju o tome po kojoj ceni KSU trenutno koristi ove prostorije. Ali činjenica je da je jedan od pomoćnika ministra, gospodin Miodrag Jakšić, tvrdio da ovakva ponuda nije ni postojala i da oni koji tvrde da su to dobili ne govore istinu!? Isto tako je činjenica da KSU na ime korišćenja ovih 260 kvadrata u užem centru Beograda plaća iznos od oko 100 evra mesečno.