Dimitrije (13) na gitari peva o JUNACIMA SA KOŠARA, pesma boli

1
768
Dimitrije Marković / Foto: YouTube Screenshot

Pesme, posebno one o Kosovu i Metohiji, svakog rodoljuba gađaju u srce. 

Kada je reč o onima koji su pali u borbi za našu zemlju, pesma još više udara u srce. 

Jedna o takvih pesama osvanula je na Jutjubu, a na snimku se vidi trinaestogodišnji dečak Dimitrije Marković sa Kosova i Metohije zbog kog će vam se koža naježiti.

Dimitrije na gitari izvodi pesmu „Junaci sa Košara“ posvećenu srpskim sinovima koji su se borili za Krst časni i slobodu u karauli Košare.

Dimitrije je učenik sedmog razreda i voli da peva kako u Crkvi za vreme službe, tako i u svojoj kući – započinje priču za Espreso dečakov otac Stevan  sveštenik u Donjoj Gušterici nadomak Gračanice.

Inače, Stevan je do pre dva meseca bio paroh u Osojanu, dok ga nisu napali kosovski Albanci, tačnije porodica Keljmendi, dok se vraćao sa porodicom iz manastira Pećke Patrijaršije, objašnjava on i dodaje da ga je nakon toga Vladika premestio u Donju Guštericu, pored Gračanice.

Pesmu „Junaci sa Košara“ napisao je Stevanov školski drug Milutin Popadić, a evo kako kako maleni Dimitrije izvodi ovu pesmu:

Pesma je posvećena  najboljim srpskim borcima koji su nastradali od albanskih zlikovaca i NATO okupatora 1999. godine i onima koji su se na Košarama hrabro borili i čuvali Srbiju – stoji u opisu pesme na Popadićevom jutjub kanalu.

JUNACI SA KOŠARA

Jedne noći hladne

Zima kad je bila,

Srpkinja je majka

Čekala svog sina.

Čekala je sina,

Molila se Bogu,

S’ Košara da dođe

Donese slobodu.

Al’ umesto njega,

Pismo joj je stiglo,

Od sina junaka

I na noge diglo.

S’ ovog boja majko

Povratka mi nema,

Ko Košare čuva

Zna da zlo se sprema.

Ja ti majko živ se

Vratit’ kući neću,

I sad već u crkvi

Zapali mi sveću.

Da Bog meni pokoj

S’ junacima poda,

Skupom cenom majko

Plaća se sloboda.

A sina mog uči

I ovo mu kaži,

Tvoj je otac sine

Na nebeskoj straži.

Tamo gde je Lazar

Svoju glavu dao

Na Kosmetu svetom

I tata je pao.

Pa je sada sine

Kraj Miloša stao

A Hristos mu odmah

Carstvo večno dao.

Ko ne pamti podvig

S’ Košara junaka

Nek’ ga stigne kletva

Kosovskih junaka.

Reke krvi i mnogo mladih života je palo za Kosovu i Metohiju. Do poslednjeg dana su hrabro držali karaulu Košare, borili se  i čuvali Srbiju od napada iz Albanije 1999. godine. 

Da Vas podsetimo:  Vojvoda Putnik – U Kanadi planina a u Srbiji ploča

Prema zvaničnim podacima, na rejonu karaule Košare na  jugoslovensko-albanskoj granici palo je 108 boraca, a najviše na celoj teritoriji zahvaćenoj ratom.

Foto: printscreen

Ovaj događaj smatra se sinonimom otpora srpskog naroda tokom NATO agresije.

Herojima najvažnije bitke u modernoj istoriji odata je počast nebrojano puta na različite načine, a izvedba pesme Junaci sa Košara od strane dečaka Dimitrija još jedna je zahvalnost za njihova herojska dela.

J. Čabović
Izvor: Espreso

1 KOMENTAR

  1. Mртва стража са Kошара
    (Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује:
    Миле Васиљевић)
    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.
    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.
    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.
    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.
    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.
    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.
    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.
    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.
    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.
    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“
    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.
    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“
    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.
    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“
    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“
    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“
    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.
    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.
    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.
    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“
    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.
    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“
    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.
    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“
    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.
    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“
    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.
    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.

    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.
    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“
    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.
    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.
    Слава палим херојима Кошара!!!
    https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime