Aleksandar Vučić je isti Zoran Đinđić

Đinđić nije pobedio Bebu, hoće li Vučić kuma Petrovića

– Aleksandar Vučić je isti Zoran Đinđić – tvrde Goran Vesić, Bratislav Gašić, Vuk Drašković i drugi bolesni umovi.

U pravu su, ima mnogo sličnosti. Poput Đinđića, Vučić reforme sprovodi isključivo u strogo kontrolisanim medijima, privredu je podredio interesima stranih sponzora i podobnih domaćih tajkuna a sve na štetu građana i države koju vodi, spoljnu politiku prilagodio je uslovima kapitulacije, vlada u uslovima nezvaničnog ali realnog vanrednog stanja, političke protivnike podmićuje ili zastrašuje, kreira i širi atmosferu straha…

Fatalna sličnost vidi se u izboru najbližih saradnika i savetnika. Đinđić se okružio pohlepnim i agresivnim ekstremistima. Ne sebe je preuzeo svu odgovornost, njima je prepustio moć, uticaj i pare. Isti recept za samouništenje primenio je Vučić, čak je visoka mesta u vlastitoj piramidi laži, prevare i zla dodelio najgorim sablastima iz đinđićevske prošlosti.

Tumarajući tim lavirintom, Vučić pravi iste greške. S uverenjem da je najzaslužniji za uspon na vlast, uživa u prividu svoje svemoći. Pred njim drhte svi – članovi dvorske svite, bogataši, strane diplomate, sudije, lekari, obični podanici… – svesni da samo od njegove milosti zavisi njihov status, bez problema manipuliše svima, aplaudiraju mu, vole ga, brinu se za njegovu bezbednost, mnogi bi se, kao Reks za Tita, žrtvovali za njega, Vulin pre svih… Tako to njemu izgleda, bar dok čita „Informer“ i gleda Pink.

Kroz to vreme, iz Vučićeve izvitoperene senke, Srbijom, kao i u Đinđićevo vreme, vlada grupa parazita, koje povezuju samo tri motiva: 1. pare, 2. pare i 3. pare. Iz tmine, svog prirodnog okruženja, oni upravljaju društvenim i političkim procesima, zgrću imovinu, zastrašuju i kompromituju konkurente, uništavaju svakoga ko im se prepreči na putu ka sledećoj proviziji ili privatizaciji.

Vučić zna ko su i šta rade. Sam ih je birao i pozajmio im je moć koju je osvojio na izborima. Zna sve, samo ne kako da ih sputa. Kao što Đinđić nije moga da izađe na kraj s Vladimirom Bebom Popovićem, tako ni Vučić nema načina da se reši kuma i konsiljerea Nikole Petrovića.

Petrović je ispleo savršenu saradničku mrežu i napravio paralelne strukture vlasti. Okupio je sebi slične likove iz najvažnijih institucija – ministra Zlatibora Lončara, direktora BIA Aleksandra Đorđevića, šefa beogradske policije Veselina Milića, predsednika Apelacionog suda Duška Milenkovića i predsednika beogradskog Višeg suda Aleksandra Stepanovića. Struktura tog udruženja perfektno je postavljena. Petrović i Lončar kreiraju sve akcije, Đorđević obavlja logističku podršku, Milić koodrinira organe sile, a Milenković i Stepanović kontrolišu sudske postupke. Grupa nije povezana samo zajedničkim interesima, nego i privatnim vezama. Vesna Lončar, supruga ministra zdravlja, radila je u advokatskoj kancelariji sa Đorđevićem, a danas je pravni zastupnik Nikole Petrovića i Tomislava Nikolića. Na predlog Srpske napredne stranke, postavljena je u Upravni odbor PTT Srbija. Njen brat, Goran Andrić, u medijima je pominjan kao notar koji je za mesec dana ostvario najveću zaradu u Srbiji, čak 180.000 evra.

O toj sprezi nedavno je govorio i Vojislav Šešelj.

– Za Zlatibora Lončara, zvanog Tibi, svedok-saradnik Bagzi je rekao da je bio zadužen za medicinske egzekucije. Bagzi ga je direktno optužio za ubistvo Veska Božovića, poznatog kriminalca iz beogradskog podzemlja. Zlatibor Lončar je čest gost u prestižnim beogradskim kafićima poput „Mitologije“ u Birčaninovoj ulici. Najčešće je u društvu sa Nikolom Petrovićem, direktorom Elektromreže i Aleksandrom Đorđevićem, šefom BIA. Sastaju se s predstavnicima farmaceutskih kompanija s kojima ugovaraju stavljanje određenih lekova na listu. Naravno, sve to rade za proviziju. Petrović, Đorđević i Lončar obećali su švajcarskoj medicinskoj kući „Novartis“ stavljanje leka „đilenija“ na listu koju finansira naše zdravstveno osiguranje. Taj „Novartis“ je poznat po tome što odavno podmićuje lekare širom sveta, a radio je svojevremeno i ovde s Tomicom Milosavljevićem u vezi vakcina protiv gripa. Ne zna se, ali saznaćemo koliko je para za taj posao dobio Zlatibor Lončar – rekao je Šešelj, uz napomenu da je Nikola Petrović nedavno kupio „roleks“ sat za 480.000 evra.

Iako je Dejan Milenković Bagzi u sudskom postupku za ubistvo Đinđića optužio Lončara za ubistvo Božovića, policija i tužilaštvo nikada nisu sproveli istragu o tim navodima. Ni mediji, ovakvi kakvi su, nisu zainteresovani za sporne aktivnosti ministra kojeg su mafijaši od milja zvali „Doktor Smrt“. Kao što su 2001. mediji ćutali o Bebi Popoviću, danas ne pominju Nikolu Petrovića. Ko, usled nedostatka informacija ili opreza, pomene vladara iz senke, odmah se suoči s najžešćim osudama.

Pre dve godine, dok SNS još nije rasprostranio paranoju, „Blic“ je u nekom nebitnom kontekstu pomenuo Petrovića i njegove trgovačke poslove s električnom energijom. Autorka tog teksta ostala je bez posla. Magazin „Tabloid“ objavio je nekoliko tekstova o Petroviću, od tada mu je onemogućeno štampanju u Srbiji, a najveći distributeri svesno krše zakon, ne poštuju sudsku privremenu meru i odbijaju da ga iznose na kioske, dok su urednici i novinari izloženi medijskom i sudskom progonu. Nedavno, kada se u Majdanpeku i još neki mestima, stanovništvo smrzavalo bez struje, Velimir Ilić je za krivca označio Elektromrežu. Odmah je najbrutalnije satanizovan u mnogim režimskim medijima. Još žešći udar pretpeo BIRN, zbog istraživačkog teksta u kome je osporen tender za radove u rudniku „Resavica“, čije posledice Srbiji nanose štetu od oko 30 miliona evra mesečno. I iza tog posla naslutio se lik Nikole Petrovića. Dovoljno za udar na nepodobne novinare.

Na isti način na koji su Đinđićevi mediji svojevremeno branili lik i zlodelo Bebe Popovića, sada Vučićevi štite Petrovića.

Kad je shvatio da ga najbliži saradnici vuku u propast, Đinđić je pokušao da ih odgurne iz kobnog zagljaja. Najurio je Bebu Popovića, distancirao se od Čede Jovanovića, sputao gestapovca Gorana Vesića i krenuo u obračun sa mafijašima iz zemunskog klana. Prekasno.

Za Vučića, možda, ima još vremena i nade. No, da bi krenuo u akciju mora da shvati otkud opasnost vreba. Dovoljno je da se osvrne oko sebe. Petrović je presudno uticao na Vučićevu transformaciju iz velikosrpskog radikala u evroatlantskog fanatika, gurnuo ga je u naručje Stanka Subotića Caneta, naučio ga je kako se pare namiču i troše i kako se prezentuje moć. Uz političke sugestije, Petrović se i javno zaklinjao u vernost „vođi“, bio mu je kum na tajnom venčanju i posebno se istakao u saniranju posledica sukoba brata Andreja i „Kobri“ sa žandarima. Na mesto nesreće, dok je mlađi Vučić još jecao u suzama, nisu slučajno prvi stigli Petrovićevi drugari ministar Lončar i šef gradske policije Milić. Kao što je Đinđić Popovića, tako i Vučić na sva državnička putovanja vodi Petrovića.

U tom idiličnom prijateljstvu i saučesništvu u zločinu nad Srbijom, ponekad je ipak dolazilo do nesporazuma. Prošlog proleća, u vreme čistke u vrhu Ministarstva unutrašnjih poslova, Vučić je obavešten da se Petrović meša u kadriranje. Premijer je tada isterao svoje. Veliko je pitanje da li će to uspeti u finalnom meču.

Ipak, neke olakšavajuće okolnosti postoje. Za razliku od Đinđića, kompromitovanog i usamljenog, Vučić ima visok rejting, političku podršku i slabu opoziciju. Da bi to iskoristio, ne sme da odlaže početak borbe, bez obzira koliko ona bila neprijatna i neizvesna. Iako na čelu najvažnijih institucija – policije i vojske – ima lojalne ljude, plagijatora Stefanovića i keramičara Gašića, zbog njihovih karakternih i profesionalnih nedostataka, oni mu neće doneti prednost nad neformalnom strukturom koju predvodi Petrović. Pošto je za saradnike birao nekompetentne nesrećnike, za opstanak na političkoj sceni moraće da se izbori sam. Moraće i sebi i svojim protivnicima da dokaže da nije onakav kakvim ga oni doživljavaju – kao uplakanu marionetu s kompleksom više vrednosti, koji se zasniva isključivo na praznoj mašti.

Vučić nema mnogo šansi za pobedu, ali ne bi bilo prvi put da savlada jačeg protivnika. Nadšešeljio je Šešelja, s lakoćom je demolirao Đilasa, s Tomom Nikolićem se i sada igra kao mačka s diplomiranim mišem. Međutim, svi politikantski trikovi, koji su mu donosili trijumfe nad favoritima, neće biti dovoljni u sučeljavanju s Petrovićem. Za taj virus pohlepe mora tek da smisli pravu vakcinu.

Đinđić nije uspeo. On 12 godina trune na Novom groblju, Beba Popović uživa u bogatstvu, moći i intimnoj patologiji. Vučić će, kad-tad, biti oboren s vlasti i osuđen da trune u opoziciji, gde mu je i mesto. Ako pre toga ne najuri Petrovića, Srbija neće smeti da mu oprosti taj greh, ne najveći, ali svakako najprljaviji.

Predrag Popović