Ako su patike sa buvljaka, onda se one u urbanom slengu zovu „šiptarkama“. Ako je neko ružan, onda ima „šiptarsku facu“. Ako je izbeglica sa Kosova, onda je to „Šiptar“. Ako profesor u školi održi predavanje o toleranciji, onda on dobija nadimak „Šiptar“. Ukoliko neko kritikuje vlast, onda je on neprijatelj Srbije i obavezno „Šiptar“. Kada neko govori kosovsko-resavskim dijalektom, kaže se da ima „šiptarski akcenat“. Kada jedna navijačka grupa iz Beograda krene u obračun s drugom, kažu kako idu da „oderu Šiptare“. Ukoliko dođe do protesta neke obespravljene manjine, kaže se da je došlo do „šiptarizacije te zemlje“. Kada Aleksandar Vulin kao ministar vojni tokom 2019. izjavi da se zalaže „za što hitnije i što sigurnije razgraničenje sa Šiptarima“, onda on ne misli ništa dobro o albanskim susedima na Kosovu. Naprotiv. Njegova izjava se naslanja upravo na dugu tradiciju pežorativne upotrebe etnonima koji je u srpskom jeziku dobio čitavu skalu izrazito negativnih značenja i nema nikakve veze sa rečju „Shqiptar“, koju Albanci sami koriste. Zato kada Vulin kaže „Šiptar“ i kada kosovska ministarka spoljnih poslova Meljizi Haradinaj Stubla kaže „Shqiptar“ to nije isto. To vrlo dobro zna i ministar Vulin, koji je u oktobru prošle godine kosovsku ministarku namerno nazvao „Šiptarkom“. Tokom tog meseca Vulin je imao čitav niz rasističkih istupa, jer ovaj termin u srpskom jeziku dehumanizuje entitet koji se njime označava. U nedostatku politike, dijaloga i pravih odgovora, srbijanski političari vrlo često posežu za ovakvom vrstom diskriminacije albanskih sagovornika. To naročito rade oni političari koji su bili ili su i dalje zaduženi za koordinaciju odnosa sa Kosovom. Marko Đurić, aktuelni ambasador Srbije u SAD, koristio je ovaj pogrdni termin u svojim zvaničnim izjavama u vreme dok je vodio Kancelariju za Kosovo i Metohiju, na čijem čelu je prethodno bio Aleksandar Vulin.
Zbog ovakvog Vulinovog ponašanja i korišćenja rečnika mržnje u zvaničnoj komunikaciji sa albanskim političarima, predsednik Nacionalnog saveta Albanaca Ragmi Mustafa podneo je tužbu protiv njega u junu 2019. „Poštovanje manjina je i zakonska i ustavna obaveza Vlade, a poštovanje i prihvatanje drugog je preduslov za demokratsko društvo. U jednoj demokratskoj vladi i demokratskoj državi, svaki ministar koji neprestano vređa manjine u javnosti, barem će biti razrešen. Albanci nisu krivi što Vlada Srbije nema demokratske kapacitete“, rekao je tom prilikom Mustafa. Ispostavilo se da ova konstatacija o nedostatku demokratskog kapaciteta pogađa suštinu odnosa Vučićeve politike prema Albancima na Kosovu, ali i u Preševu. Uskoro će se navršiti 9 godina od njegovog preuzimanja odgovornosti za sprovođenje procesa normalizacije između Srbije i Kosova, ali od svega toga nije bilo ništa, osim što je mržnja narasla do te mere da ministri koji javno vređaju Albance ne samo da ne bivaju sankcionisani, već i pred sudom bivaju abolirani. Poslednji put kada se ovakva tužba našla pred nekim sudom u Srbiji, bilo je početkom 2017, kada je po tužbi Inicijative mladih za ljudska prava protiv Informera, Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu da se „termin ’Šiptar’ smatra politički nekorektnim i uvredljivim sadržajem u srpskom jeziku za pripadnike albanske nacionalnosti koji žive na Kosovu i Metohiji“. Naime, „Šiptar“ je u diskursu domaćih medija i političara do sada bio tretiran kao govor mržnje, ali to od pre dva dana više nije tako, budući da je Viši sud u Beogradu odbio kao neosnovanu tužbu Nacionalnog saveta Albanaca protiv ministra Aleksandra Vulina.
Ovakav epilog sudskog procesa proizveo je opšte veselje u Pokretu socijalista, koji je odmah izašao sa jezikoslovnim saopštenjem, koje samo po sebi sadrži diskriminaciju i degradaciju pripadnika albanske manjine u Srbiji. Pod naslovom „Velika pobeda srpskog jezika i zdravog razuma“, Vulinova partija je poručila sledeće: „Kada bi Ragmi Mustafa iz Nacionalnog saveta Albanaca Srbije bolje znao srpski jezik i istoriju srpskog naroda, onda mu nikada ne bi palo na pamet da tuži Aleksandra Vulina za upotrebu reči ‘Šiptar’, reči koja je došla iz njegovog jezika i kojom i on sam sebe tako zove“. Uz neizostavnu pretnju: „Kada bi Šaip Kamberi, koji prima poslaničku platu od građana Srbije, više cenio i poštovao zemlju koja mu je dala sve u životu, ne bi onda nezakonito pozivao strance da pritisnu srpsko pravosuđe zato što sudi po zakonu i što nije osudilo Vulina zato što govori srpski jezik“.
Dakle, radi se o otvorenoj diskriminaciji albanske manjine u Srbiji, koja je sada i sudski legitimizovana. Nakon Vulinove „odbrane srpskog jezika“, svaki pojedinac, grupa ili zajednica može da se služi rečnikom mržnje prema manjinama bez straha od sankcionisanja. Za Aleksandra Vučića i Anu Brnabić ovo ne predstavlja nikakav problem budući da i sami učestvuju u ovom kolektivnom ponižavanju Albanaca. Oni svakako stoje iza dubokog razumevanja za „srpski jezik i kulturu“, onako kako ih razume Aleksandar Vulin, koji se silno obradovao kada je čuo za tužbu Ragmija Mustafe. „Ovo je kompliment za moju doslednost i upornu borbu za istinu“, rekao je ministar Vulin tom prilikom, doduše ističući da je to samo njegov stav a ne stav Vlade niti predsednika Vučića. Međutim, uporni diskriminacijski govor jednog ministra ne može biti izolovan slučaj niti se on može tretirati kao govor građanina Aleksandra Vulina, jer je upotrebljen tokom njegovog vršenja dužnosti ministra odbrane Republike Srbije. Takođe, saopštenje Pokreta socijalista nakon Vulinove „pobede“ otkriva i jedan dublji oblik diskriminacije, jer zagovara tezu da je svako ko se nalazi pod jurisdikcijom republike, bio on manjina ili ne, dužan da trpi verbalni i svaki drugi teror većine, uvreženih stereotipa uličnog govora koji se podiže na nivo najvišeg govora politike. Zato oni pozivaju albanske političare da „bolje nauče srpski“ i pokažu veće poštovanje „prema zemlji koja im je dala sve u životu“. To znači da se uvrede i ponižavanja podrazumevaju i da se ne možete braniti pred domaćim sudovima od predstavnika vlasti koji vas mogu tretirati kako im se prohte. Tužba koja je stigla iz Nacionalnog saveta Albanaca, međutim, iako proglašena neosnovanom, govori nešto suprotno. Ona je znak da Albanci u Srbiji, kao i ostale manjine, veoma dobro znaju i srpski jezik i kulturu, kako onu zvaničnu tako i nezvaničnu, uličarsku i navijačku, koja je postala deo političke kulture Vučićeve vlasti. U takvom ambijentu vulinovskog „zdravog razuma“, male su šanse za dijalog, a gotovo nemoguće za bilo kakav vid političke normalizacije.
Izvor: Peščanik
