Divinizovanje Zapada

0
986

dacic-lajcakImaju li Srbi uopšte svoju politiku? Da li u Srbiji postoji politička snaga koja bi zastupala srpske interese i koja se ne bi upravljala željama onih koje je, svojevremeno, bivši predsednik Tadić nazivao „našim zapadnim prijateljima“. Za razliku od Tadića, aktuelni srpski predsednik se još nije do kraja izjasnio o takvom „prijateljstvu“, mada nije isključeno da će to uskoro učiniti.

Na portalu www.koreni.rs više puta smo pisali i o tome da je danas nejasno šta je to Zapad i koje zemlje bi se mogle, u odnosu na strane sveta, tako klasifikovati. Zapad nam je, izgleda, svuda:  i na Severu i na Jugu, a ostaje samo Istok, kojeg, eto, nikako ne možemo do kraja strpati u Zapad. A kad bismo i to nekako mogli, tada bi Srbija bila jedini sused Zapadu, sa dobrim šansama da i sama za koju deceniju postane ono što su (u našem iskrivljenom ogledalu) svi drugi na svetu – Zapad. U stvari, Zapad je za Srbe „međunarodna zajednica“ ili, tačnije – iz srpske perspektive – Zapad je celi svet.

Proteklih desetak dana bili smo svedoci jedne šatl diplomatije na relaciji Bratislava – Beograd. I Slovačka je Zapad, zar ne? Ivica Dačić, premijer Srbije, imao je „intenzivne“ razgovore s Miroslavom Lajčakom, slovačkim ministrom inostranih poslova. To je isti onaj slovački diplomata koji je 2006. godine, kao izaslanik Evropske unije, sprovodio referendum odvajanja Crne Gore od Srbije, to jeste, referendum za nezavisnost Crne Gore. Taj posao Lajčak je obavio bez greške i u skladu s „prijateljskim namerama“ Zapada u odnosu na tadašnju Zajednicu Srbije i Crne Gore.

Srpska potreba da budu deo one porodice, koju danas, da li s pravom, zovemo Zapad, teško je razumljiva i onima na Zapadu (zajedno s Jugom i Severom) kao i onima na Istoku. Valjda, svima je jasno (osim Srbima) da se ulaskom u klub „Zapad“ ne dobijaju nikakve povlastice. To dobro znaju i oni koji su članovi takvog kluba od „davnina“, kao i ovi koji su se u takav klub nedavno učlanili.

Da Vas podsetimo:  Vjosa Osmani: Izbori na severu Kosova i Metohije 18. decembra

I, eto, umesto da se premijer Srbije Ivica Dačić sastao (ako je već morao) sa slovačkim diplomatom Lajčakom u prostorijama srpske vlade, on odlazi na noge Lajčaku – u zgradu slovačke ambasade u Beogradu. Neko će reći, pa šta fali? Fali mnogo, jer teško je razumeti da neko gostu ide u posetu. Valjda, kada vam neko dolazi u kuću, on mora biti gost, a nikako, ni pod kojim uslovima, takav gost ne može biti domaćin u tuđoj (vašoj) kući. Ali, ono što je nenormalno svugde u normalnom svetu, u Srbiji je sasvim prirodno. Samo u Srbiji domaćin ide na noge (u posetu) svome gostu – i u takvom činu ne vidi ništa ponižavajuće niti nedostojno.

A šta će Lajčak sada u Srbiji? Da li je njegova „domaćinska“ poseta, u stvari, znak (ili priprema) novog rastakanja Srbije? Zar se Lajčak ovako (ili slično) nije bio „raspištoljio“ u Podgorici pre sedam godina, kada je, u ime Evropske unije rasturao Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore? Razlika je, izgleda, jedino u tome, što danas Lajčak nema nikakve potrebe da bilo koga u Srbiji u bilo šta ubeđuje, jer srpski državni vrh dobro zna šta treba i mora da uradi.

Ivica Dačić dobro zna za šta da moli Lajčaka: da ovaj učini sve sa svoje strane „da 18. juna visoka predstavnica EU Ketrin Ešton i evropski komesar za proširenje Štefan File upute zajedničko pismo državama članicama EU“. Opet teško razumljivo i za Severozapad i Jugozapad, zajedno sa Zapadnim Istokom, zašto je premijer Srbije morao da puzi slovačkim „krtičnjakom“ i zašto se direktno nije obratio Ketrin Ešton i Štefanu Fileu? Zar ih još nije upoznao i pored svih susreta koje je s njima do danas imao? Zar to nisu njegovi „zapadni prijatelji“, koje je više puta hvalio?

Da Vas podsetimo:  Nikada se nijedna država nije odrekla svog naroda i svoje teritorije pa neće ni Srbija

I sad, ona zemlja (Slovačka) koja nije priznala natovsko-šiptarsku paradržavu Kosovo, postaje glavni „igrač“ u uništavanju srpskog suvereniteta nad tim delom srpske zemlje. Apsurd, je li? A možda i nije. Sudeći po Kosovu i Metohiji, koje Slovačka država i dalje službeno tretira kao pokrajinu unutar Srbije, ta zemlja nam je zaista „prijatelj“. Da li zapadni ili zapadno-istočni, možda i nije toliko važno. A ono što je u svemu važno, jeste činjenica da Evropska unija uvek zahteva od srpskih „prijatelja“, da Srbiji zabiju nož u leđa.

Reklo bi se da nam je Slovačka gori „prijatelj“ i od onih „zapadnih prijatelja“ koji su odavno priznali šiptarsko samoproglašeno Kosovo za nezavisnu državu. Naime, Slovačka ne priznaje paradržavu Kosovo iz svojih ličnih razloga, jer ne želi da sutra ima problema sa mađarskom manjinom na jugu i istoku zemlje, kojih tamo ima preko pola miliona i koji bi želeli da se ujedine sa svojom maticom Mađarskom. Ali, s druge strane, Slovačka „ispod žita“ čini sve što može da Srbiju „ubedi“ da se ova sama odrekne svoje duhovne kolevke – Kosova i Metohije.

Otuda, nimalo nije slučajno da je Slovačka izabrana za „medijatora“ koji će pomoći da Evropska unija postigne svoj cilj u Srbiji, a koji će se ostvariti onog časa kada Srbija pristane da se natovskom Kosovu dodeli ona stolica u UN, o kojoj je srpski premijer probno već pričao. Dačićev odlazak u slovačku ambasadu i njegova nesuvislo „obaveštavanje“ Lajčaka „da je važno da se do tog termina (28. juna) uradi što više konkretnih stvari iz plana implementacije, da bi to pismo (Eštonove i Filea) bilo sadržajno i ubedljivo i da bi Srbija imala pozitivnu odluku (o datumu)“ – pokazuje svu tragediju današnje srpske politike. Srbima nije potreban gospodar koji će ih korbačem terati da rade, jer ih je isti taj gospodar naučio da bičuju sami sebe i da nikada ne budu do kraja zadovoljni svojim podaničkim duhom, dubinom servilnosti i odanosti tom istom gazdi i mučitelju.

Da Vas podsetimo:  Mirna površina nacionalne vode

Otuda ne treba da nas čudi kada čujemo mazohističku tiradu Ivice Dačića:

Ako Bog da 28. juna biće kraj jednog teškog početka, a posle toga je potrebno da uložimo još više napora da pregovore sa EU uspešno završimo i da Srbija u narednim godinama postane članica EU.“

Dakle, teško smo počeli, još teže ćemo da rintamo da bismo stigli tamo gde verovatno nikoga neće biti kad mi dođemo, a pravo rintanje nastaće tek kada se nađemo u onoj pustinji iz koje su svi pobegli.

Ah da, umalo da zaboravimo, ovih dana predsednik Tomislav Nikolić susreo se s Jatifetom Jahjaga – predsednicom kvazi države Kosovo: „države“ koju su srpski „zapadni prijatelji“ nasilno formirali na teritoriji Srbije. Zapravo, na samitu šefova država i vlada centralne i istočne Evrope, pored ostalih, prisustvovala i predsednica samozvanog šiptarskog Kosova. Bila je to dobra prilika za još jedno Nikolićevo „klečeće izvinjenje“. Na zajedničkoj fotografiji učesnika u Bratislavi Nikolić je morao da stane u drugi red. Na našu sreću, drugi red je zapao i Atifeti Jahjaga – predsednici kvazidržave Kosovo.

P. Petrović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime