Crna Gora ide ka raspletu. Kakav će on biti, samo Bog zna. Bude li nemira, kažu da će albanska manjina u CG od spoljnog faktora tražiti zaštitu. A tamo gde taj faktor uđe da održava red, tu nekako ode i komad zemlje… Taman da se zaokruži Velika Albanija. Ova mala, već skoro da i nema granice sa Kosovom i Metohijom. Fali parče CG i SM, pa da bude velika.
A može da bude skroz drugačije… Da svane lepo jutro bez onakvog Zakona o veri. Biva i to. Posebno ako dosadimo Bogu. To o dosađivanju Bogu mora da se zna, jer šetnje nisu dovoljne. „Crkva se brani svetim životom“, reče otac Rafailo. A odgovara mu sve što zna srpski: „A šta onda ja to radim, pa mi je ovako?!“. Pa, proveri. I zapamti, ma gde da si – diži stepen vere još malo.
Imam rođaka u Crnoj Gori. Javlja se pre neki dan, sav uznemiren. Kaže da je neki profesor novinarstva iz Novog Sada gostovao na RTV Crna Gora i rekao kako u Srbiji cveta nacionalizam (čitaj – nacizam), kako se tome uče i mladi (valjda i đeca, što li?), spominjao i Ratka Madića… Pa se taj moj rođak pita kako ovaj može tako da priča o narodu u kojem živi, jer to prosto nije istina… Pošto je pitanje bilo glupo (ču`š, kako može…?), a moj rođak nije glup, tak`a smo vamilija, zaključiim da je preterano uznemiren. Je l` bilo još nešto, pitam. „Jes! Bio strašan film protiv Mitropolita“. Je l` narod prestao da voli Mitropolita zbog toga? „Đe smo prestali?! Što je tebe?“, naljuti se. Jesu li se zbog toga smanjile litije, pitam? „Nijesu! No se povećale“. Pa, u čemu je problem, pitam? „Ovaj će da izazove rat! Svako veče, svako bogovetno veče, narod gleda državnu televiziju, a ovi svako veče biju po Srbima“. Aha, njegov strah od rata, dakle, nije strah od njegovog ličnog mrenja, nego od opšteg pucanja narodne kapisle… Ono što ne zna moj rođak, koji je čestit da ga nema kud, to je da unutrašnji mir govori o stepenu oboženja. Čim nema mira, znači onaj s kopiticama ti mrsi konce, smućuje svest, postaje okidač za skrivenu emotivnu tegobu. Znači, litije nisu dovoljne za rođakov mir…
Kako se taj nemir (nepomenik) pobeđuje? Postom i molitvom. Moli li se taj moj rođak svakog dana? Jok. Posti li? Do sad nije, ali, ide Veliki post, viđećemo. Bog je s njim vazda. Možda će ga u litiji kucnuti po ramenu i reći „Pusti me u svoj život“. Možda će se i pričestiti… Pitam ga da li ide na liturgije. On kaže: „Pušti to! To znam“. Njegov otac bi rekao „Mene kad je baba vodila u crkvu, niđe nikog nije bilo. Najvažnije ti je što ti je u srcu“. Ono jes`, to ti je najvažnije. Pa da nema tog časnog srca, ne bi bilo ni ovog mog pisanja, a ni tvojih litija. Ali – nije dovoljno, rođače! Nije dovoljno da šetaš i tako stigneš u raj. Tako možeš da stigneš i do Mandžurije u severnoistočnoj Kini, ali šta te tamo čeka, virus korona, led ili neopisivo lepa priroda, to ne možeš da znaš. A naročito ne znaš da li će ti tolika šetnja pomoći da ođe padnu već raspadnuti politički sistemi. Prema tome, šetnja nije isto što i litija, to smo već rekli. Zlo može da ih rastera dok si reka’ „keks“. A ako i ne rastera, zlo može sve to da napravi krvavom gomilom. Ako ne bude htela naša vojska protiv nas, hteće tuđa. Prema tome, diži požrtvovanost bez krvi dok ima vremena. Kako?
Prvo, `aj` nešto da proverimo:
1. Da li mi pravoslavni znamo da smo pre svega hrišćani, pa tek onda pravoslavci? To što smo pravoslavni, ortodoksni, govori samo kakvi smo hrišćani. Posvećeni! I to na pravi način, pravoslavni. Ali do balčaka. Do balčaka mača vere koji nosimo kao Hristovi vojnici za opšte dobro. Mač vere, a ne mač umesto noža. Šta će nam pogibelj? Pravoslavlje je način hrišćanskog života, a svetosavlje je isto to na srpski način. Badnjak umesto jelke za Božić, kako je kod Rusa, npr.
2. Da li znamo da se život ne završava sa upokojenjem? Naša duša svesno živi i kad izađe iz tela. Ona se krštenjem upisuje u Knjigu živih, jer se tada duhovno rodila. Krštenje je rađanje za duhovni život. Upravo tada postaje član Crkve, žive zajednice Boga i svih krštenih duša, i upokojenih i onih koje su još uvek u telu. Crkva je živa i sveta zajednica Boga i krštenih duša. Zato je otac Rafailo rekao da se Crkva čuva svetim životom. Ali Crkva ne postoji samo na Zemlji. U CG se ne čuvaju samo zidine, niti ljude u mantijama, od kojih pojedini, na primer ovi naši u Beogradu, misle da su samo oni Crkva. Pa, nama sam Patrijarh u propovedi kaže: „Draga braćo i sestre, zato Crkva preporučuje…“. Dođe mi da ga pitam: „A šta smo mi, Vaša svetosti? Mi nismo Crkva Božja?“. Ali… Ali! To što narod čini većinu u Crkvi Božjoj, to ne znači da ja treba nešto da preporučujem patrijarhu, na primer da pročita tekst svršenih bogoslova u „Tabloidu“; ili da zaustavi pljačkanje manastira Rakovica gde narod dolazi na grob Patrijarha Pavla; da ne prodaje crkvenu zemlju kao što je već prodata na Novom Beogradu; da ne deli ordenje na sve strane kao bedževe; jer me to sablažnjava i tera i drugi narod od Crkve. Neću ovo reći, jer u Crkvenoj hijerarhiji to nije red. Patrijarh treba da vodi mene, a ne ja njega. A ne bi ni pomoglo. Zato sve kažem Bogu. On me čuje, a šta će da uradi…? Pa ja Mu verujem. On uvek uradi ono što je najbolje za mene. Dakle, valja nam živeti u zemaljskoj crkvi takvoj kakva jeste i svojim ponašanjem činiti je boljom. Ipak je to živi organizam kome je glava Bog. Da nema Boga, Crkva bi nam bila sačuvaj Bože. Po njoj znam da ima Boga. Samo On može da je održi ovakvu. A ona je takva kakvi smo mi. Naše glavešine su samo naša ogledala.
Ne zaboravimo, Crkva postoji i u onim dimenzijama koje nazivamo Nebesa. Ne Nebo. Nebo je ovo plavetnilo nad nama kad je dan. Nego Nebesa. Nebesa su prostori u kome obitavaju sveti i sam Bog. Valja praviti tu razliku. Kad se krštena duša upokoji, ona samo iz zemaljske Crkve prelazi u nebesku. Postoji i Podnebesje, u kome žive demoni.
3. Upokojenje je razdvajanje duše od tela. Rekosmo da duša može da živi u telu i van njega. Ali je uvek svesna. Upokojenje nije smrt. Smrt je nešto drugo. Smrt je robovanje demonu. Znači možeš da budeš živ, ali ako si alkos, narkos, lopina, bludan, ako ne slušaš roditelje, ako si cicija, ako zvocaš i ogovaraš, ako si nemaran prema sebi, prema spasenju sopstvene duše… tad si već mrtav čovek. Duša ti je mrtva, jer je već ovde u tamnici zla. Tamo se to nastavi… Ali traje večno.
Da li stanje propadanja može da se popravi? Pa naravno! Dok smo ovde, to možemo sopstvenim trudom. Kad odemo odavde, ne možemo ništa više učiniti za sebe, ali mogu ljudi koji se mole za nas i daju milostinju za spas naše napaćene duše. Kako se zna da li je nekom pokojniku dobro ili loše posle upokojenja? Oduvek se znalo, ali je to znanje Srbima u komunizmu brisano zabranjivanjem vere ili, u NDH, pokrštavanjem. I tako smo stigli da se sad o pravoslavlju gotovo ništa ne zna. U proseku smo na nivou „Kako mali Đokica zamišlja pravosavlje?“. U proseku, ponavljam. U Crnoj Gori bi i danas da se to znanje zabrani. Plus da se otme imovina. Pa, dokle više?! To, kako je Crna Gora stradala posle Drugog svetskog rata, to tomovi knjiga mogu da se ispišu. Prvo je streljan klir. A posle su Srbi, koji su vekovima bili u živom poštovanju Rusije, odvođeni na Goli otok zbog odanosti Staljinu. I tamo je opet bio glavni jedan Crnogorac, komunista Jovo Kapičidžić. Ništa nema grđe od crnogorskog komuniste „na položaj“. Podrazumeva se da je sve njemu, jer je sve i njegovo. Za njega je on Bog. A pošto ne veruje u pravog, živog Boga, on ne veruje ni da demoni postoje, ni da ga opkoljavaju, naseljavaju i porobljavaju. Takav čovek može da radi šta god hoće. Ali i takav, on je regulator našeg ponašanja. Ako nas čovek muči, Bog sigurno neće. Ali se mi ne obraćamo Bogu. Mi mislimo da je dovoljno da šetamo. Sad kad počne post, videćemo kako se ne daju svetinje… One se brane svetim životom. To nisam rekla ja. Dakle, nije svejedno kako ćemo pred Boga.
4. Šta se dešava sa dušom prva dva dana posle upokojenja? Duše malovernih pokušavaju naredna dva dana da se vrate u telo. To je takav užas duše čoveka koji je otišao nespreman, da ne da Bog nikome. To su strašni trenuci za dušu koja je svega svesna, a ne može nikog da dozove… Kako da ima smirenja? Mi moramo da izmolimo od Boga da je umiri. Zbog toga se ispred imena pokojnika obavezno kaže „Pokojni/a taj i taj“. To je ravno molitvi Bogu, da Bog da spokoj, pokoj, smirenje toj duši. A pošto su prvi trenuci najgori za sve, u kući upokojenog se od momenta upokojenja neprekidno čita Psaltir naredna dva dana. Neprekidno, dan i noć. Psalmima se svaka duša smiruje. Tako je nekad i bilo. Tako je i sad u Rusiji. Samo što niko od nas nema psaltir u kući. Niti ga čita svakog dana – zbog sebe. Nema veze. Ima na mobilnom telefonu.
Trećeg dana od upokojenja, Anđeo odvodi dušu prvi put pred Boga. Tog dana, svi mi koji znamo pokojnika, kolektivno se molimo da Bog bude milostiv prema pokojnikovoj duši. To je ono što nazivamo Opelo. Na opelu se molimo uvek u treći dan po upokojenju, bez obzira kada je sahrana. Nekad je sahrana pre tog trećeg dana, ako su velike vrućine, na primer, ako haraju zarazne bolesti, ili ako ima mnogo sahrana u jednom danu. A nekad sahrana bude i posle trećeg dana, ako postoje određene administrativne ili prostorne smetnje. Opelo je uvek u treći dan, jer tad duša izlazi pred Boga. Ne ni pre, ne ni posle. Mi smo na opelu zastupnici te duše, njeni „advokati“, molitvenici Božiji. Ako se ne molimo, ne moramo ni da idemo na sahranu. To je molitveni ispraćaj, a ne ispraćaj reda radi. I nema „Ja ne idem na sahrane“. Ko će za tebe da se moli?
U Crnoj Gori se obavezno ide na tzv. „Prvo jutro“. To bude prvi dan posle sahrane. Niko ne zna zašto. Odgovor je „Tako je to kod nas“. Pa i kod nas je, ali ako je sahrana bila u prva dva dana, pa trećeg dana izlazimo da se molimo. Jer, tog trećeg dana od upokojenja, duša se prvi put sreće s Bogom u živo. Tad treba da smo uz nju. A osim ovog razloga, s Prvim jutrom se započelo u sovjetskoj Rusiji kad nije smelo da se drži opelo na sahrani, javno. Tada je porodica prvog sledećeg dana, rano ujutro, odlazila na grob da se moli. Pa i mi smo u četiri sata išli, za slavu, u crkvu da sečemo kolač, da nas niko ne vidi. A ono iza svakoh ćoška, iza svake bandere, po jedan pospani udbaš. Poneki te sačeka i u samom hramu. Tako smo išli i na Prvo jutro umesto na Opelo. Mada, ja nikad nisam bila na sahrani na kojoj nije bilo opela. Valjda što sam iz reakcione familije… U svakom slučaju, ako opelo nije pred sahranu, a sad znamo da mora biti u treći dan po upokojenju, onda se ono održava u hramu parohije kojoj je vernik pripadao.
Na žalost, postoje i duše kojima se ne može održati opelo. To znaju sveštenici. I o tome treba misliti na vreme. Na vreme sa sveštenikom razgovarati o tome. O svemu, zapravo.
5. Od trećeg do devetog dana, upokojena duša stoji na vratima Raja i gleda kako žive svete obitelji u raju. Devetog dana od upokojenja – ponovo pred Boga. A mi tada ponovo na molitvu! Na parastos. To je ono što zovemo „prva sedmica“, „prva subota“. Niti to ima veze sa sedmicom, niti sa danom u nedelji. To ima veze sa drugim izlaskom duše pred živog Boga. Tačno u deveti dan po upokojenju. Tad se treba moliti najiskrenije što možemo. Kako? Pa ponavljamo ono što govori protin pomoćnik. On „Gospode, pomiluj“, mi „Gospode, pomiluj“. On „Aliluja“, mi „Aliluja“. On „Vječnaja pamjat“, mi „Vječnaja pamjat“. Zašto tako? Pa zato što se on moli umesto nas. Šta će kad ne znamo kako treba?! I hor, kao i oni što pevaju u pevnici, to rade umesto nas, a treba zajedno sa nama. Devetog dana, Bog šalje dušu da sledećih trideset dana posmatra kako je u paklu. I da istovremeno sagledava svoje grehe. Ako ne znaš kakvo treba da bude pojanje, otvaraj usta kad i pomoćnik. To je mnogo težak dan za dušu upokojenog, uloži napor. Pokojnik postaje svestan da to što nije znao šta je greh, sad ga uopšte ne opravdava. To je mnogo strašan momenat! I traje mesec dana. A posle trećeg izlaska pred Boga, koji se održava u četrdeseti dan od upokojenja, duša ostaje u onom stanju u kakvom se upokojila. Osim, ako ima ko da se neprekidno moli za nju. Molitva sve menja. Molitva sve osvećuje. To za nas znači – kandilo u kući koje neprekidno gori i molitva koja neprekidno toči. I onda dođe i taj četrdeseti dan privremenog suđenja. Kada je to tačno, sveštenik će da izračuna, jer nije svejedno da li se neko upokojio pre ili posle četiri popodne, pa da se mi ne petljamo sad u njegovo posao, najbolje pitati njega. I mora tačno tada da se da parastos, a ne kad je nama zgodno. Zašto? Pa moramo da se založimo onda kada je suđenje. Ni pre, ni posle toga, jer treba da budemo sa dušom kada je njoj važno. Kad taj parastos održimo mimo pravog dana, mi smo tu dušu ostavili samu kad smo joj bili najpotrebniji. Mi nismo bili s njom kad se njoj sudilo.
5. Šta je Četrdesetnica? Ili „40 dana“? U taj dan je suđenje duši pokojnika, kada se određuje privremeni boravak duše, da l` će biti u raju, da l` u paklu… To nisu mesta, to moramo da znamo. To su stanja duše. Dakle, duša je na proceni i određuje joj se kakva je i kuda će. E, tad nas, rekosmo, mora biti što nas više može. U našem narodu, taj dan je bio skoro važniji od sahrane. Nema „Radim, ne mogu da dođem“. Pitaš da te puste, zameniš se s nekim, pa ako ti, i pored toga ne puste, greh na njihovu dušu. Ne smemo unapred reći „Neće me pustiti da izađem“. Moliš se da te puste, da Bog umilostivi gazdino srce, pa tek onda pitaš. Ne mo`š da kukakaš na gazdu i da se ne moliš za njega. Pa, Bog ti je i dao tog gazdu da bi se više molio. Ma bio ti on gazda u braku, na poslu ili državi, neprekidno se moliš za njega. Moliš se da ga opameti, da mu omekša srce, da ga oslobodi surovosti, tj. demonskih lanaca i sve tako. Naša ogromna greška je što se ne molimo za neprijatelje naše da ih Bog prizove sebi. Zato i imamo Mila. Zapamtite ovo, kad nas neko muči, odemo i zapalimo svećicu za njega, govoreći „Gospode, pomiluj grešnog… tog i tog“. Sutra primetimo da je nešto ljubazniji. Ako ga spomenemo, tako moleći se i u kući, ili dok radimo, prekosutra će se opet nešto promeniti, dodatno. I tako dan za danom, i jednog dana primetimo da se sve promenilo. Upornost i strpljenje. Padneš, ustaneš, obrišeš kolena, pomoliš se, pa kreneš dalje. Nema odustajanja. Nikad mi nećemo imati mira. Demon stalno napada. Nema mira naročito savremenom čoveku. Što bi rekao Patrijarh Pavle jednom divnom svešteniku koji ga je pitao „Toliko je borbe (sa zlom), kad ću da predahnem?“, a odgovor je glasio „Odmaraš se dok se moliš“. Ako je to rekao on, zar nam treba bolji pokazatelj gde smo? Ovo ne treba da shvatimo četrdesetog dana od sopstvenog upokojenja. Mi prosto nemamo naviku da se molimo. Teško nama, ako nema ko da se moli i za nas! Mi sad možemo da učinimo mnogo i za svoje zaboravljene pretke, prijatelje, komšije, a i neprijatelje. I to više nego što smo mogli za njihova života. Naše molitve ih oslobađaju onoga što tamo trpe. Njihovim oslobađanjem demonskih tamnica, i mi bivamo oslobođeni. Molitvom za njih se i mi spašavamo. Postom i molitvom se stiže u Carstvo nebesko. Tako se stiže radostan pred Boga. Moramo žrtvovati svoju lenjost. Zaista, žrtva koju treba da prinesemo je mala, samo svećica. I duh skrušen. Ko neće tako malu žrtvu da prinese, prineće veću. Kad bi se ove stotine hiljada ljudi u crnogorskoj litiji pomolile da se Bog smiluje na Mila i njegove, bio bi to novi početak ne samo za Crnu Goru, nego i za sve Srbe sveta, i za celo pravoslavlje, i za čovečanstvo, i za istoriju. Ali, na žalost, ni to nije dovoljno. Potreban je i post.
U ponedeljak počinje Veliki post. Vrlo ozbiljan, da ne kažem strog. Prve nedelje se gotovo ne jede ništa (važi za one koje redovno poste). Ide se u crkvu u pola osam ujutru i u pet popodne. Dva puta dnevno, da. Rade se velike metanije dok ne budeš gola voda. Posle podne se čita veliki pokajni kanon svetog Andreja Kritskog. I uzmeš jednu svesku, pa sve pišeš šta si pogrešio/la od kako si se rodio/la. Tako se pripremiš za pričešćivanje u subotu. Pa u nedelju opet na liturgiju. Nema ribe svaki dan. Nema posnog majoneza, posne pavlake, posnih slatkiša, cigara i piva, a, kao, postiš. Nisi monah? Pa ovo ne važi za monahe. Ovo važi za nas. Za monahe je teže. Ali šta ih briga… Kad dođe vreme odlaska sa ovog sveta, oni sami legnu u kovčeg i, fijuuuu, kao svemirskim brodom pravo u Carstvo nebesko. Pa nisu se džabe svega odrekli. A mi ne možemo ničega. I nećemo nikom da pomognemo. I kako da nam bude bolje? Sveti Jovan Kronštatski je, pri ispovesti, pitao: „Hoćeš li da se menjaš?“. A to nije pitao nas „civilizovane“, nego alkoholičare, secikese, prostitutke, opasne prestupnike. Opasne! I ljudi su se menjali. Bog to sve pomogne i uredi. I to u onakvom snegu i ledu… Misliš da si pola metra od Severnog pola. A mi? Hoćemo da se sve oko nas promeni, samo nas da ne diraju. To ne ide tako.
O tome treba da vodimo računa dok još dišemo ovaj vazduh. Možemo da se spasavo za tamo dok smo još ovde. Kad odemo odavde, spasavaju nas molitve pravednika. I to traje do Strašnog suda, do drugog dolaska Hristovog. E tad se odvaja žito od kukolja. Zauvek. „Žito“ se vraća u telo. Pravedan i pobožan čovek zaista vaskrsava u sopstvenom telu. Zato se ono ne sme spaljivati u kremacijama. Nema kremacije za pravoslavne, čak i kad čovek to ostavi kao nalog pre upokojenja. To je gore od ubistva. Ubica može da se pokaje, a nekršteni, samoubica i kremirani kako to da izvedu kad se upokoje…?
Ljudi, mi ne znamo šta je greh… I ne znamo za šta ćemo sve polagati račune. Zato nas ovo sve i snalazi. Ali Bog, očigledno, ima neke planove sa nama. Pa stradasmo načisto, bre. Balkanski ratovi – borba, pa oslobođenje. Prvi svetski rat – opet borba, pobeda otpisanih i zamka jugoslovenstva. Drugi svetski rat – međusobna borba, plus protiv okupatora, pa pobeda ateizma, odnosno standarda. Sad trenutno – opšti srbicid i buđenje pravoslavnih duša. Ishod? Bog sam zna. Ali, da se, ipak, pripremamo. Svejedno ćemo otići sa ovog sveta. Da li ćemo sad izginuti ili živeti u raskoši od maznutih para, svejedno je to. Isto ćemo pred Boga. Svako sa onim što je poneo na onaj svet.
One koji ne veruju u Boga, moramo da podsetimo da je Bog isto što i Logos, Reč, ili univerzali um, svest. Ako ateisti misle da svest ne postoji, to bi značilo da ni sad nisu svesni da su ovo čitali. Ali – svesni su. I za njih važi sve ovo gore napisano, verovali oni u to ili ne. I još nešto. Ovo nije plašenje naroda, jer bi to bio strah od Boga koji kažnjava. Bog nikad ne kažnjava. Sami se kažnjavamo kad odstupimo od Njegovi Zakona. Strah od Boga i Božji strah nije jedno te isto. Strah Božji je svest o tome da ne smemo kršiti Božje zakone. Jer – to je greh. I za to će nam se suditi. To imajmo u vidu kad smo u litijama.
Izašla je knjiga Dr Vesne M. Nikolić „Šta treba da se zna o grehu“. Ne može da se kupi u crkvama, jer da bi se prodavala, nadležni vladika mora da da blagoslov. Gospođa je rođena u Beogradu, znači nadležan je Patrijarh, ili neko koga Njegova svetost zaduži. Žena je bila član Sinodske komisije za proslavu 2000 godina hrišćanstva. Predložio ju je Mitropolit Amfilohije. Predložio je on nju i za Komisiju za prosvetu. Na njegov predlog, Ministarstvo vera ju je angažovalo da pomogne da se napiše prvi udžbenik za veronauku. Očigledno se i nije baš imalo poverenja u vladiku koji je bio zadužen za to. Čini se – s pravom. Taj vladika je sam napisao udžbenik, ništa nije hteo da sluša. Žena mu je samo udarila tačke i zapete gde treba i sela sama da napiše šta treba. Nešto kasnije, vladikin udžbenik je uklonjen iz upotrebe, a knjiga dr Nikolić odvodi ljude na liturgije. Posle odlaska Mitropolita iz Beograda, nikad je nisu pozvali u tu sinodsku komisiju za prosvetu. Verovatno da ljudi koji su posle došli u Patrijaršiju, nikad nisu ni čuli za nju. Mitropolit Amfilohije je napisao saglasnost i Ministarstvu vere (to je bilo kad je zamenjivao Patrijarha Pavla) da joj daju malo para za istraživanje u okviru njene doktorske disertacije. Doktorirala je na pravoslavnoj temi, s tom malom pomoći. I ovo što sad čitate je pomalo iz njene knjige „Šta treba da se zna o upokojenju“. Zašto ovo ne može da dobije blagoslov od Patrijarha, a toliko poverenja je izazvala kod Mitropolita, to ne možemo da znamo. Da li je to neki nesporazum na relaciji beogradske i crnogorske mnitropolije, ne verujem. Ili je to prosto odbacivanje svega što ne dava pare za prisustvo u beogradskom crkvenom životu…? Ko to zna. Tek, ispade da se sami moramo spasavati kako znamo i umemo. Uz pomoć onih svešteika koji više vole Boga od para. Da li ima takvih? Naravno! Al` su u manjini 😄. Treba ih tražiti. Moramo ih tražiti, jer samo je njima Bog dao moć da nas oslobađaju od greha. To „Verujem u Boga, ali ne u Crkvu“ znači dve, tri stvari… Prvo, da ništa ne znamo. Drugo, da su nas sveštenici odbili od crkve, jer nisu svojim životom svedočili živog Boga. I treće, da smo mi sami sve to dopustili svojim kukavičlukom, nezameranjem i ravnodušnošću. I kad god nas Bog vidi tako mlake, on nas opominje. Reče vladika Atanasije Jeftić „A Bog kad opominje, on udara da ne znaš šta te je snašlo“. E, pa da nas ne bi snašlo, diži veru za stubac više na zupčaniku.
Te tako virus korona kuca na vrata… A to nije grip. Zato, kažem opet i opet, diži veru za jedan zubac u vis. Bolje to, nego paniku. Valja nam pred Boga. Uskoro?! Pa sve jedno kad… Život brzo prođe. Tek u trenutku shvatiš da ne možeš nazad u telo. I da će ti se suditi.