Đilasov vojnik, o ekologiji zna koliko i Ana Brnabić, a oživljava mrtvi projekat Jadar

Najava još jedne fabrike baterija koje će se sklapati u Srbiji NEMA veze sa rudnikom i projektom Jadar. Tog rudnika nema, a projekat je mrtav.

Svako ko razmisli 1 minut o tome shvatiće da se fabrika u Srbiji otvara zbog jeftine struje i jeftine radne snage (u Nemačkoj bi to koštalo kompaniju nekoliko puta više) i zbog ogromnih subvencija koje je Srbija obećala investitoru (naše pare, ali to nije sad tema).

Fabrika se otvara vrlo brzo, za par godina. Za sam rudnik, čak i kad bi sad imao u ovom trenutku sve dozvole, potrebno je bar 4 godine da počne da izbacuje sirovinu. A rudnik smo sa 90% odrađenih dozvola vratili na nulu, i Sekretarijat Bernske konvencije, organ Saveta Evrope (to nije Evropska Unija) će tek u aprilu 2023. odlučivati o našoj tužbi.

Vlada Srbije je Sekretarijat obavestila da Projekat Jadar više ne postoji. Nije to Vučić dao prazno obećanje i izgovor nekom svom Trojancu da bi sklonio ljude sa ulica, nego je zvanično Vlada Srbije izjavila Savetu Evrope. Dakle fabrika litijumskih baterija bi (kad bi računala na srpski litijum) morala da čeka bar 4 godine, što znači da NIJE vezana za njega.

Ne direktno, verovatno služi i menadžmentu Rio Tinta da akcionarima zamaže oči, da kažu kako još uvek imaju šanse u Srbiji.

Menadžment Rio Tinta zanima samo kako da akcionarima predstavi da akcije imaju rast, ništa drugo.

To nećete čuti na N1 i Nova S. Ali ćete čuti povike “Vuk! Vuk!” neozbiljnog pastira, predizbornu kampanju “ekološkog analitičara” (tako se predstavlja čovek) Igora Radoševića da se sa ovim baterijama Rio Tinto vraća.

Iako predstavljen kao analitičar – radi se o političaru SSP-a, u toj stranci na čelu odbora za ekologiju. Kako je postavljen na to mesto mogu samo da zamislim, jer mi deluje po obrazovanju sličan SNS perjanicama, na primer Neši iz Beograda (neki menadžment u sportu, a odskora i “master” fakulteta Futura, koji je postao deo univerziteta Metropolitan) a po onom što govori o ekologiji ima pojma kao i Brnabić (odgledao sam par emisija na kojima ponavlja opšta mesta i priča gluposti o Rio Tintu, obrazložiću).

Pošto je od juna “stručnjak za otpad” – pitam se šta je on to učio na tom privatnom fakultetu i da li će sutra kad naredi američka ambasada, i “njegovi” dođu na vlast on biti neki ministar nadležan za trovačnice?

Igor ne navodi da je funkcioner stranke, ni na N1, ni u NIN-u. Ne bilo koje stranke, nego stranke Dragana Đilasa, koji je prošle godine govorio da se “litijum može kopati ekološki, samo treba da se uloži više novca u zaštitu”, i da treba da isplatimo Rio Tinto (štetu i izmaklu dobit – znači milijarde) pa mi da kopamo. Pretpostavljam da će to biti jedan od načina oživljavanja rudnika (narod voli da čuje bajke kako će nešto biti naše, tako je bilo i za Beograd na vodi).

Naše udruženje nikad nije izmenilo samo taj jedan jedini, beskompromisni zahtev koji smo imali od početka – nema rudnika. Niko ne može da kopa. Rudnik bi doneo ogromno zagađenje i ne postoji ekološki način.

Za razliku od nas Dragan Đilas stalno menja mišljenje o najvažnijim pitanjima Srbije – litijum, Rusija, Kosovo… Pred izbore jedno, posle izbora drugo.

Igor je očigledno priučeni stranački vojnik koji je od ekologije pročitao par tekstova i nabubao sa svih strana (čak je i kod nas u grupi Zaštitimo Jadar i Rađevinu čitao Marijine i moje tekstove), ali su mu se lekcije pomešale.

Govori o 15 000 cisterni cijanida, neometan od novinarke Vučinić koja izgleda isto tako malo zna o problemu.

Cijanid se ne koristi u ekstrakciji litijuma nego zlata, Igor je pobrkao Rio Tinto i Homolje. I 15 000 cisterni bilo čega, mleka, je kolona dugačka od Beograda do Ljubljane – budalaština koja može da omogući Rio Tintu da diskredituje sve koji se bave ozbiljno ovim problemom. Na našim putevima ne bi bilo mesta za automobile, sve bi zakrčile te cisterne. Morali bi da otvorimo prvo fabriku cisterni.

Govori na N1 o potencijalnih 40 rudnika litijuma, u NINu 20 (zapravo preti opasnost od desetak, i to su manje kompanije koje su planirale da preprodaju svoja prava ako Rio Tinto probije put – zašto se ne bavi njima nego mrtvim projektom u Jadru?).

Govori o postrojenju za kopanje koje je stiglo iz Australije – tu priču su paničari slični njemu proturali da postrojenje stiže na proleće, pa se pokazalo da nije stiglo.

Govori o tome da Rio Tinto i dalje otkupljuje imanja, iako se pokazalo za sad da je reč u par navrata bilo najverovatnije o uknjiženju malih parcela posle rešavanja imovinskih odnosa (pisao sam već o 10 parcela sa ukupno 40 ari, a teritorija projekta obuhvata preko 800 hektara).

Govori o tome da Rio Tinto i dalje obilazi bušotine. Pa obilazi, to su oni iz Jadra tražili. Kupili su zemljište, njihovo je. Mi iz Rađevine nismo prodali ništa.

Govori o 148 miliona tona litijuma (zapravo toliko, 158 miliona tona ima rude, a litijuma ima 60 puta manje), možda u nadi da će neko od gledalaca da uzme digitron u ruke i pomnoži taj ogroman broj sa cenom litijuma pa da pohlepa dovede narod do ludila (koliko je moguće da Igor slučajno napravi tolike greške?)

Igor traži debatu sa Rio Tintom. Da sam na mestu Rio Tinta ja bih mu to i dao, jer tako je “znanje” stečeno na privatnom fakultetu pokazao da nemaju čega da se boje. Samo što bi posle toga javno mnjenje pomislilo da je litijum divan.

E tu je problem sa politikantima koji bi da se mešaju u sve, a ne brinu za posledice.

Uhvatio sam Igora i da je ranije govorio bez straha o referendumu.

“Ko bi glasao za Rio Tinto?”

Pa ne znam ni ja nikoga ko bi glasao za SNS pa opet izbore pobedi a onda Đilas ode kod njega na razgovor i kaže da su bili fer.

Da li je i tu bez znanja o moći SNS mašinerije ili se samo pravi?

Ko će poverovati nekom ko lako menja mišljenje (kao Đilas o Rusiji i sankcijama), a i Igor je u januaru imao ideju “da se kopa kod nas a da se odvozi i prerađuje u Ukrajini”?

Na slici je Đilasova ideja prilikom te jalove Deklaracije o litijumu koju su potpisivali političari radi reklame, Igor je bio samo prenosilac. On se tu ništa ne pita. O Đilasu sam već imao objavu.

Gađaju cenzus oživljavajući projekat i ne brinu za posledice koje mogu da izazovu.

Udruženje koje je pokrenulo borbu protiv Rio Tinta kad su svi ćutali i zakopalo ga – ne dozvoljava oživljavanje projekta.

Niko neće kopati.