Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: Anđelka Dabović
-Triler podrazumeva dozu iščekivanja i napetosti. Akcioni triler podrazumeva dozu akcije. Još ako svemu tome dodate najvažnu komponentu: svetsku zaveru. Onda imate zaista dobitnu kombinaciju. Dobar roman može da se odigra i u jednoj prostoriji, gradu ili zemlji. Ali, ako sami Haški spisi spominju vezu između Prištine, Albanije i Nigerije onda imate mogućnost da napišete dobar geopolitički triler. Ako vam i to nije dovoljno elemenata. Ostaje i onaj najbitniji: Sociološki! Da li Srbija kao država koja je svesna da su ti elementi, recimo, čovek koji je položio Hipokratovu zakletvu, a počinio je stravične zločine nad srpskim stanovništvom, negde na slobodi i ne odgovara ni pred kojim sudom za svoja zlodela, kaže Đorđe Vlajić u intervjuu za naš portal.
Đorđe Vlajić nedavno je u izdanju Liberlenda objavio svoju treću knjigu „Srpska krv“ – triler baziran na detaljima iz haških spisa. „Zaplet je, najblaže rečeno, intrigantan: poslednjih dvadeset godina misteriozno nestaju ljudi sa juga Srbije. Nema jasnog pravila: nestaju žene, muškarci, deca. Misterija će dobiti na težini kada budu pronađeni leševi bez kapi krvi. Nova sekta? Vampiri? Monstruozni ogledi na jugu Srbije? Šta povezuje London, Vatikan, Vašington, Nigeriju i Beograd? Kakvu ulogu ima Mosad, a kakvu CIA?”, čitamo na koricama knjige.
„Srpska krv“ je Vaš drugi triler. Kako ste se odlučili da pišete trilere? Da li je presudio revolt ili ljubav prema filmovima?
Đ.V: U principu i iskreno čist revolt s jedne strane i ljubav prema filmovima sa druge. Kao veliki filmofil zaista mi je dosadilo da u poslednjih dvadeset godina posmatram Srbe u ekskluzivnoj ulozi negativaca. Moj izbor za večernje gledanje, uglavnom su film ili serija iz akcionog ili triler žanra. Dramu izbegavam, drame imamo previše u svakodnevnom životu. E, sada, naše nasleđe je takvo da su nam životi pretrpani akcijom i podloga su za dobar triler.
Vaši romani su priče u slikama. Vidit li ih na filmskom platnu?
Đ.V: Svakako. Bez obzira na onaj kliše: Knjiga je bila bolja od filma! Mislim da svako ko se bavi pisanjem, tu svoju pisanu reč bi svakako voleo da doživi u pokretnoj formi. Želim da se i zahvalim na komplimentu. Pošto ste Vi pročitali moj roman. Zaista mi je drago da ste imali taj doživljaj priče u slikama. Moji romani uglavnom dobijaju taj kompliment. Pregršt likova i lokacija koje čitalac dok čita doživljava kao film. Tako da, da. Vidim ih na filmskom platnu i raduje se ekranizaciji.
Da li je precenjena priča o Srbima kao lošim momcima?
Đ.V: Skoro sam dao intervju jednom inernet portalu. I neki čitalac je komentarisao. Kako mogu Srbi (po mom pisanju, prim. Au.) da budu pozitivci i kako mi moramo da shvatimo da smo mi negativci. Zatim je nabrojao nekoliko kriminalaca iz skore i davnije prošlosti. Po meni priča o Srbima kao lošim momcima je precenjena. Istorijski gledano, pritom pričamo o prošlom veku. Nemci u dva svetska rata su počinili zločine neopisive i neuporedive. Amerikanci i čuveni NATO saveznici su, u ime pravde, desetkovali i razorili arapski svet.
Da ne spominjem bombardovanje naše zemlje. Nemojte pogrešno da me shvatite. Svaki zločin je nedopustiv. Ali isto tako priča o nama kao lošim momcima je čisto spinovanje. Mi ne možemo niti trebamo da se predstavljamo kao „loši momci“. Isto tako, pominjanje nekoliko likova koji imaju krimi biografiju i time određivati nas kao narod je smešno. Naša tzv. Mafija je mala i sitno dete naspram mafija u komšiluku. Albanija. Italija. To što mi znamo ime tog nekog našeg mafioza i što možemo da ih nabrojimo na prste, upravo govori o tome koliko smo mi mali i nebitni u tom svetu kriminala.
U Vašem romanu kriminalci, negativci pod kontrolom države se pridužuju pripadnicama Jedinice za posebne zadatke koji poput superheroja iz akcionih filmova brane sopstveni narod?
Đ.V: Upravo tako. Negativci pod kontrolom države. Naša zajednička država je nekada imala veoma razvijen instrument za uklanjanje smetnji. Raspadom države došlo je i do raspada raspodele između policijskih i vojnih bezbednosnih struktura. Više nisu iznedrili nijednog dobrog agenta. Samim tim došlo se do koketiranja sa novim elementom. Kriminalcem. Kriminalci su potrošna roba za državu. Ali, u mom romanu ti anti-heroji imaju veoma razvijen patriotski duh.
Policajci i Jedinica za posebne zadatke na svoj način štite Srbiju. Suočeni sa zajedničkim spoljnim neprijateljem i kriminalni element ima potrebu pa čak i sredstvo ili sredstva da doprinesu zaštiti sopstvenog naroda.
Koliko su likovi zasnovani na stvarnim likovima i događajima ili je sve fikcija?
Đ.V: Moj glavni junak se zove Simeon. Simeon je zasnovan po stvarnom liku. Taj čovek je dugo godina bio u upravnoj strukturi naše najelitnije policijske jedinice „SAJ“. Takođe taj čovek je pregovarač za talačke krize.
On je poslužio za moj prethodni triler: „Još jedno lice u gomili“ kao inspiracija. Jer on je faktički to: Još jedno lice u gomili! Neupadljiv. Opasan. A tu je možda upravo sedi pored vas a da niste ni svesni. Pa čak i likovi iz krimi dela su zasnovani na nekim mojim poznanstvima. Što se događaja tiče. Nažalost, mnoge sekvence iz romana „Srpska krv“ su se dogodile. Ja sam sebi dozvolio tu umetničku slobodu i dodao element fikcije u događaje koji su službeno zabeleženi u Haškim spisima.
Roman “Srpska krv” je akcioni triler koji se lako čita. Priča čitaoca vodi od Beograda preko Amazonskih prašuma, Nigerije, Češke, Vatikana, Londona, Njuroka, Rima. Smenjuju se gradovi likovi, događaji. Koji su to elementi dobrog romana ovog žanra?
Đ.V: Triler podrazumeva dozu iščekivanja i napetosti. Akcioni triler podrazumeva dozu akcije. Još ako svemu tome dodate najvažnu komponentu: svetsku zaveru. Onda imate zaista dobitnu kombinaciju. Dobar roman može da se odigra i u jednoj prostoriji, gradu ili zemlji. Ali, ako sami Haški spisi spominju vezu između Prištine, Albanije i Nigerije onda imate mogućnost da napišete dobar geopolitički triler. Ako vam i to nije dovoljno elemenata. Ostaje i onaj najbitniji: Sociološki! Da li Srbija kao država koja je svesna da su ti elementi, recimo, čovek koji je položio Hipokratovu zakletvu, a počinio je stravične zločine nad srpskim stanovništvom, negde na slobodi i ne odgovara ni pred kojim sudom za svoja zlodela.
Pre trilera napisali ste “Bibliju za odvikavanje od pušenja”?
Đ.V: Da. Pre nekoliko godina su postale popularne te knjige za samopomoć. Ja sam napisao tu bibliju koja ima tri faze. Pakao. Čistilište. Raj. Odnosno put od pušača do nepušača. Kao što piše u predgovoru. Zaista ne očekujem da neko to pročita i prestane da puši. Nego, ako to pročita i shvati da je pušenje čist hemijski proces koji izaziva zavisnost i da se shodno tome tako i treba postaviti. Nikotin je na drugom mestu po teškoći odvikavanja od zavisnosti. Samo heroin je ispred. Cigarete možete kupiti na svakom kiosku. Mislite o tome. Ja bez obzira na napisanu knjigu i dan danas imam uspone i padove. Čista hemija.
Vaša biografija je interesantna: školovali ste se u Engleskoj, volite Šekspira, radite u Japanskoj ambasadi, prvi ste naše MMA borce predstavili svetu?
Đ.V: Da, zanimliva. I što je još važnije svrsishodna. Svi elementi su doveli do toga da sam pod stare dane počeo da pišem. Mnogo sam proputovao za života i kada čitate moje knjige uglavnom sam uključivao lokacije koje lično poznajem i mislim da uspevam da ih lepo dočaram čitaocima.
Pre petnaestak godina sam vodio nekoliko boraca za Ameriku. Jako smo loše prošli. Zainatio sam se i napravio sam rijaliti šou koji se emitovao na televiziji “Happy”. Cilj je bio da se pronađe taj jedan borac koji bi mogao da nas predstavlja u svetu. Pobednik mog rijalitija je prvi Srbin koji je ušao u UFC. Tokom snimanja rijalitija bili smo gosti u kampu “SAJ-a” i tada sam upoznao čoveka koji me već petnaest godina inspiriše da pišem. Tako da biografija opravdava samu sebe.
Prija li Vam poređenje sa Janom Flemingom?
Đ.V: Iskreno. Da. Ja sam još kao dete čitao avanture Džemz Bonda. Veliki sam ljubitelj Jana Fleminga. Prvi triler, knjigu „Još jedno lice u gomili“ zbog geopolitičke prirode dali su mi nadimak srpski Ladlam. Ali, kako Simeon, Ana i Sektor 6 nastavljaju sa avanturama, komparacija je sasvim na mestu. Moj glavni i odgovorni urednik Aleksandar Bećić mi je dao taj kompliment. Ali, apsolutno svi koji pročitaju knjigu Srpska krv se slažu da je filmično. Zbog mnoštva lokacija koja smo pominjali, ovo što ste vi pomenuli „poput superheroja“ zaista može da se kaže da knjiga odiše tom i takvom energijom Jana Fleminga.
Zašto su trileri zapostavljen žanr u našoj literaturi?
Đ.V: Veoma zanimljivo pitanje. Što se mene tiče odgovor je dvostruk. Prvo i najosnovnije finansijski aspekt. Nažalost, došlo se do toga da par izdavačkih kuća diktira ponudu i potražnju na našem tržištu. Što će, prevede li se na srpski jezik značiti – čista komercijala. Svakako da je veće tržište i potražnja za lagano štivo napisano ili potpisano od strane neke estradne ličnosti.
Tako da nažalost ljubitelji trilera su ozbiljno zapostavljeni od strane monopolista. Srećom, postoje izdavačke kuće koje su van ovih šablona. Jedna moja misao koja najbolje to oslikava je: Ako je knjiga negde prodata u milion primeraka, ne znači da vredi milion! Tako da prva tačka se svodi na finansije. Druga, odnosno zanimljivija bio je nedostatak podstreka. Taj podstrek nam je došao iz hladne Skandinavije.
Lično, moram da priznam da sam imao otpor ka skandinavskoj literaturi. Hladno, noar okruženje. Ali, zahvljujući upravo tim istim skandinavcima, mislim da je došlo pozitivnog uticaja na domaće pisce. Tako da, tek u poslednjih nekoliko godina dolazimo do toga da imamo nekoliko domaćih autora koji se bave trilerom kao žanrom. Svakako podržimo domaće autore! Hvala!
Đorđe Vlajić
Rođen je 1969, školovao se u Srbiji i Engleskoj, a zaposlen je u Japanskoj ambasadi i član je Udruženja književnika Srbije.
Otac je troje dece, a osim „biblije“ za odvikavanje od pušenja, autor je i akcionog romana „Još jedno lice u gomili“ (Vukotić Medija).
