Smeće je preplavilo Srbiju. Ima ga na svakom koraku. I tamo gde mu je mesto, a još više tamo gde ne bi smelo biti; pored puteva, pruga, manje u kontejnerima, a mnogo više pored njih. Ima smeća u liftovima, na obalama reka, ali i u rečnim koritima, u njivama i livadama, u autobusima, kao i na stanicama. Plastične kese ukrasile drveće, flaše plutaju jezerima. Ni Skupština, a bogme ni Vlada nisu izuzetak. Koliko je samo tu đubreta?
Istinu govoreći, ni u drugim zemljama u okruženju ništa bolje nije. Međutim, to je problem ljudi koji tamo žive. Moj problem je srpsko đubre. Pogađa me. Život mi ugrožava. Veoma je opasno. Naročito ono što se nakupilo poslednjih pet-šest decenija. Grdne je ugušilo. Satrlo. Mnogi su utekli od đubreta glavom bez obzira. Ti su se spasili. Ima i takvih koji su se prilagodili. Snašli se. U đubretu su na svome. Malo ih je, al’ su jaki! Neuništivi!
Mnoge opasnosti vrebaju od đubreta. Dodirom sa đubretom zaprljaju se ruke. Od prljavih ruku zarade se nebrojene boleštine . Žutica, naročito. A srpski narod masovno oboleva od žutice. I to samo poneki pametan čovek može da uoči. Neki filozof, pisac grafita, pre deset godina zapisao je na zgradi železničke stanice: -„Spasimo Srbiju od žutice!“-
Nažalost, narod je obamro od neke dobrote, izobilja, pa ni žuticu ne primećuje. Ili mu ne smeta. Fekalije plivaju, parkovi, haustori, javne zgrade smrde na mokraću. Četvore oči moraš otvoriti da ne ugaziš u nečije sranje. A, sere se , brate, po svemu i svačemu. I gde ko stigne. Tu nema zaštićenih zona. I mnogo se pljuje. Ponekad u oči, no mnogo češće iza leđa.
Ipak, žutica i žuto su prošlost. Pobedismo te pošasti. Otišli smo napred. Grabimo, brže, napred, bolje, ali đubre nismo eliminisali. Naprotiv! Čini se da se smeće uvećava geometrijskom progresijom. Gomilalo se đubre, gomilalo, pa se nabralo. Nikada nije bilo više đubreta na ovako malom prostoru! Doduše, to je i razumljivo. Đubre se ne reciklira, ne odstranjuje se, naše đubre ne izvozimo. Izvozimo samo ono što vredi (logično), a ono što je bezvredno, loše, grozno, to ostaje. Skupljalo se svih ovih godina, proširilo se, zagadilo i ono čisto. Čini se da je smeće danas nadvladalo. Od govana ni cveće se više ne uočava. Slavuje i vrapce kopci potamanili. U rekama zmije i pacovi ribe zamenili. Leptiri i pčele ustupile mesto zunzarima i komarcima. Krvopijama!
Nema nam druge do smeće da uklonimo. Da ga neutrališemo. Snagu da mu iščupamo. Da ga razbacamo na sve strane. Jer đubre je opasno samo kad je u gomili. Kad je u izobilju. U malim količinama se čak i ne oseća. Uklonimo đubre dok je još vreme. Da nas ne podavi!
autor:Miodrag Tasić
