Đura nam nije oprostio što nas je tukao

Skloni smo zaboravu svake vrste. Jedna je od retkih stvari u kojoj bi se svi Srbi složili. Koliko je to dobro u nekim situacijama jer neguje narodnu dušu i odbacuje kolektivnu mržnju toliko je sa stanovišta narodnog pamćenja i osvešćevinja i pounutrašnjenja događaja loše i opasno. Ako se tome dodaju Srbima nenaklonjene sile, situacija poprima obrise prvo duhovno moralne a onda i praktične katastrofe.

Pošto se ne kaže za džabe da sve kreće iz jezika i korišćenja pravih pojmova, pozabavićemo se njima za početak. Šta je po Vama istorija a šta sećanje? Kako se stvara jedno a kako drugo? Da li je to isto? Da li je nešto preciznije od ta dva? I da l je za zdravlje naroda uvek važno kako je baš bilo ili je važniji osećaj? Narod nepogrešivo oseća taj čuveni duh vremena bolje od naučnika koji su često opterećeni dogmom, novcem i/ili egzistencijom. Koliko je sećanje vezano za istoriju i šta je to uopšte?

Meni se lično dopada definicija jednog od istoričara koji je istoj prišao iz puno uglova i gledišta, prof. Radovana Damjanovića. On kaže, istorija se tako zove, jer je sve ISTO. Suviše jednostavno. Nije.Samo u tom stanuje genijalnost. Stvari se ponavljaju, gledišta sila slična su. Samo nas limitira ograničen obrazovni sistem i manjak želje za znanjem.

Kako obično nastaje istorija? Tako što je pišu neki pobednici načinom koji odgovara njihovom uzdizanju, veličanju, minimiziranju njihovih zločina u poduhvatu i preuveličavanjem herojstava ako ih je uopšte bilo. Nastaje i tako što se teme i dubina zahvata istih limitiraju. U komunizmu potpuno a recimo u demokratiji manje ili samo drugačije.

Kako bi definisali sećanje naroda? To je ono što nastaje kao rezultat tradicije prenošene s kolena na koleno. Rezultat je zbira mnogo iskustava, predanja, svedočenja običnog sveta ali i naučnika. Sećanje, to je srž i sok života. Pristrasno je ali zar i objektivna nauka to nije? U njemu suština ostaje nepromenjena, procesi se često razumeju bolje i tačnije nego što mogu mnogi analitičari školovani i obrazovani da o tome misle.Za sećanje ne treba diploma ni zvanje. Univerzalnije je od istorije a ovo nije negacija iste. U sećanja se veruje neupitno, osećaju se iista su manje podložna promeni nego li ono što se danas naziva naukom.

Može se o tom naširoko. Ugrubo tako to ide, a što veća sila nastupa naspram manje to gore pominjan recept biva ekstremniji i amplitude laži i stvarnosti sve veće i veće. Ako poredimo Nato pakt na vrhuncu, te godine 1999. i Srbiju izmučenu i bez jasnog pravca i cilja u vlasti i opoziciji, shvatamo koliko je herojstvo samog naroda bilo na Košarama i širom zemlje i koliko su se tada živeli dani iz Njegoševog stiha “nada mnom je nebo zatvoreno”.Ipak stanje duha tada bilo je na višem nivou u narodu nego što je danas i mnogo se radilo da tako i bude. To je moj utisak.

Vratimo se na NATO agresiju na tadašnju SRJ 1999.Da upitam ko je u tom ratu pobedio?Mi ili oni? Malo mi i malo oni? Mnogo mi a ni malo oni itd? Ako gledamo istoriju bitka još nije gotova ali za sada srbske žrtve nisu dobrodošle u sećanja od Slovenije do Kosova.Zapad da ni ne spominjem. Nisu previše pounutrašnjena ni u duši prosečnog stanovnika Srbije danas. Gde je tu uloga škola? Ko drži naše tržište udžbenika?Ko to sve prima platu i od građana Srbije da promoviše tzv Hašku istoriju za istinu?Da li taj “pobednik” rata i ti “profesori”možda (ne)pišu tu svoju istoriju(pre bruku) nama i toga radi mi nemamo table koje govore “ko je lomio bagrenje” i “ko uzdigo je hram, ko skrnavio je oltar”? Ili Nvo sektor okupirao institucije?

Totalni slom duha ili prolazna slabost.

Primer 1.

Tradicionalno neupućeni stranac ili prosečan stanovnik Srbije, ako se gledaju obeležja, ne može da se osvedoči (ili za 10-20-30 godina neće ni naslućivati), da je bombardovano Ušće, tadašnja centrala Socijalističke partije Srbije u srcu Beograda. To je danas tržni centar na kom nema traga ni glasa da je to pre 20 godina bilo zgarište. Na to mesto dolaze milioni ljudi. Na to mesto ne polažu se venci(ili je to medijskineprimetno), na tom mestu nema ničeg da na to podseća i opominje generacije. Kome to smeta jedna mala tabla na ulazu u TC UŠĆE, recimo ovog sadržaja: 21. aprila 1999. godine u 3.15 za vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju zgrada je bila raketirana u više navrata i pretrpela je oštećenja. Ponovo je bombardovana 27. aprila u 1.05 časova. Ukupno 12 tomahavk raketa je pogodilo zgradu. Vlada republike Srbije, Ministarstvo odbrane …itd? Ko to nama brani sećanje, uz ogradu da treba pošteno reći da i sami nemamo sistematski pospešenu kulturnu politiku te vrste niti dovoljno zainteresovanih ljudi za te neopipljive i neunovčive stvari?

Neko platu prima za to.Imamo li peticije za takve stvari, šta rade ministarstva, šta visokoškolci, studenti, tajkuni, šta običan svet..? Da li Nato pakt traži od nas kao onomad golman koji promenio tabor, da “zaboravimo njegovu ružnu prošlost”? Da li smo pristali ili su to pristali u naše ime neki glavati gospodini? Neće moći. Setićemo se Šantića, “i kad nam muške uzmete živote, grobovi naši boriće se s vama”.

Primer 2.

Na mestu srušenog Saveznog MUP-a, nikle su dve ogromne zgrade. Nema obeležja. Ipak, investitor nije kriv iako bi bilo lepo da postoje i svesni i savesni investitori stranci koji bi svom zdanju dodali i opis šta je na tom mestu bilo ranije. Ipak to zavisi od suverenosti države. Što bi taj neko ako nas ne zanima?

Ali gde smo tu svi mi, gde je univerzitet, gde bivši i sadašnji radnici MUP-a, gde bombardovani komšiluk tog zdanja? Zar nikog nije briga za to? Svi žele da to sećanje nestane i da idu na morejer je tako lakše? Zar je to tako važno? Ko će verovati već danas da je u taj centar grada, neka “visoka kultura”, nekim “varvarima” isporučivala bombe da bi tako “rešila” konflikt i donela “slobodu” Šiptarima. Pljačkom imovine (mahom) srbske na Kosovu i Metohiji po uspostavljanju novog, prolaznog i za sve žitelje ipak poraznog stanja.

Komšije, nas Srba na Kosovu i Metohiji, nisu naučile ništa iz proterivanja Srba u Krajini. Oteto je prokleto i tu sreće nema. Dobili su stranu čizmu, lažnu državu i slobodu, razoren im je porodični poredak, uneta droga i evropeizacija morala, izgubili komšije i poverenje, i na posletku izgubili i zdravlje i sopstveni narod koji je otišao u zemlje EU. Dobili su da gotovo nema Srba ali tragovi onih što su tu od starina izbijaju sa svakom novom iskopinom, temeljom i putem. Zato je strah tako velik. Zato im se žuri. Zato bi da sede u Ujedinjenim nacijama. Ne biva…”Nije vino pošto prije bješe, nije svijet ono što mišljaste, barjaktaru darivat Evropu, greota je o tom i misliti”.

Primer 3.

Generalštab, ugao Nemanjine i Kneza Miloša. Ruševine i danas stoje, malo kultivisane i delom uklonjene, zaklonjene velikim bilbordima “ko sme taj može”. Spremne da nikne neki fensi hotel da zaseni prostotu. A ko ne sme taj ne može, možda su prave reči po ovom pitanju NATO nedela i neobeležavanja od strane onih koji su najdirektniju borbu vodili? Zar ni tu ne sme i ne može da se postavi tabla i da kratak osvrt? Da nije i tu isuviše prometno kao na Ušću i kod bivšeg Saveznog MUP-a? Nije valjda da se razmišljamo da nas je “Đura” možda ipak zasluženo tukao ili da će nam “Đura” zatvoriti inače zatvoren tzv EU put? Nemcima je zatvorio gas da se samounište pa što ne bi i nama…

Primer 4.

Centar Zemuna, Glavna ulica, spomenik poginulim pripadnicima Vazduhoplovstva tadašnje države. Zguran iza ogradice u ćošku, može da ga primeti samo onaj koji ga zna i traži. Šta reći, da l je bolje da ni ne postoji ili da bude zatvoren u ćošak mimo svake javne površine? Razmislite…Stid, strah, zabrana, površnost, možda neka peta reč? Izaberite…”strah životu, kalja obraz često”.

Primera je mnogo u Beogradu i širom Srbije. Ja sam izabrao ovea Vi, i svi Mi, potrudimo se da ove nepravde ispravimo. Nije nemoguće, nije tako teško. Samo nemojmo da čekamo uvek nekog drugog a ako se i pojavi, pomozite na delu. Nemojte da solite predlozima ako niste voljni da praktično delujete.

Trebaju nam VIDLJIVA, jasna, višejezična i konkretna obeležja bar na stratištoma koja su danas nanajprometnim mestima. Ona koja smo, ko minimum samopoštovanja trebali da imamo davnih dana.

Ko se ne seća šta sve čeka NAS da dostojno obeležimo, il ko već sada ne zna gde su sve po Srbiji padale “bombe mira” evo priloga.

Pogledajte hronologiju događaja, mislim da će Vam se puno toga kazati samo i da će tekst biti bliži srcu i razumu.

(izvor, https://sr.m.wikipedia.org/sr-el/%D0%A5%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9D%D0%90%D0%A2%D0%9E_%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0_%D0%A1%D0%A0%D0%88)

Ako bilo ko od Vas, načini neki dobar korak u pravcu toga da se negde nešto obeleži, onda je ovo pisanije bilo i životno i imalo upotrebnu vrednost.

A ako se u ovom nađu i žele da pomognu oni koji su nosioci vlasti, biće to jedno konstruktivno preumljenje i stvar za poštovanje jer su uvideli državotvornost usred patrijašenja i master biznis plana korupcije na svim nivoima.A ako se nađe i opozicija, i ako dugoročno nauči da državni interes vidi kao važniji od borbe za vlast, i to će biti važan korak i iskorak za poštovanje. Nek ne kukaju strancima, povedite ozbiljne i uporne inicijative da se ovo sve “dobrovoljno” ne zaboravi. Ili to ili ste oni koji se nečinjenjem preporučuju okupatoru.

Da li bi od pomoći bilo da se stotina intelektualaca potpiše sa molbom da se ova mesta obeleže? Za mnogo šta se potpisuju s pravom pa može i ovo. Bilo bi od pomoći ako je istrajno i iskreno. Ili da npr “Kreni promeni”, podrži i takve inicijative, bilo bi lepo. Ili da npr Privredna komora ili neki domaći bogataš to isfinansiraju. Bez zle krvi, bez partijašenja, bez pisanja, onog što nije bilo i preterivanja, već samo obična istina tog leta gospodnjeg 1999. U par rečenica.

Potomcima u amanet.

Mnogaja ljeta, dogodine u Prizrenu

Aleksandar Milutinović, Beograd, 04.11.2022g.

Pisano delom u povratku iz Temišvara i okoline gde smo mnogo šta predačko predali zaboravu. Obiđite, ne ponavljajte greške… Šta ćete u Londonu ako nemate pojma o Temišvaru, a šta ćete u njemu ako ne znate ništa o kraju iz kog potičete.