Daleko ste… prekrio je sneg naše pusto selo… Daleko ste, al’ bićete sutra s nama… u plamenu sveće, u našoj molitvi, u osmehu jedne Jovane i snazi jednog Vuka.
Kažu da se na Bogojavljensku noć otvaraju nebesa, da se ostvaruju želje koje te noći zamislite.
Bio je sinoć pun mesec, nebo čisto, prepuno zvezda, a moje želje prevelike.
Da smo zdravi i da vas imamo…
Eh… da imamo vas…
Al’ nemamo…
Uvenuše zauvek izdanci našeg stabla. Ostaše na Kruškovačama vaše dečje oči, nedoživljene ljubavi, nerođena deca.
Ostaše zajedničke radosti, svadbe i krštenja.
Ostade život…
U vašim umirućim očima zalediše se slike ognjišta i crvenih, sitnih jabuka što mirišu na prozoru do proleća.
Sutra nam je slava!
Pitam se, pamte li vaše male ruke koru slavskog kolača, miris tamjana, tihu molitvu i zvona sa naše crkve što odavno utihnuše.
Jeste li se, radosno i nevino, kako samo deca mogu, radovali skromnoj slavskoj večeri i slušali brkate goste iz toplog majčinog krila?!
Jeste li naučili da se krstite, da prepoznate na ikoni lik Svetog Jovana?!
Jesu li zveri što vas uzeše osetile ikada njegov gnev?! Jel’ ih stigla vaša suza?!
Daleko ste… prekrio je sneg naše pusto selo…
Stegao mraz spomenike sa izbledelim imenima, ugašenim ognjištima i neproslavljenim krsnim slavama.
Daleko ste, al’ bićete sutra s nama… u plamenu sveće, u našoj molitvi, u osmehu jedne Jovane i snazi jednog Vuka.
Bićete u belegu na mom obrazu, u srcu, u svakoj mojoj želji…
Srećna nam slava, rođeni moji!!!!
(Pesma je napisana u znak sećanja na članove porodice Dragaš koje su ustaše pobile na Kruškovačama, nadomak Divosela, 5. avgusta 1941.)
