Veronauka i građansko vaspitanje

0
1803

VerbicU poslednje vreme iz Ministarstva stižu vesti koje mogu da pohvalim. Jeste da sam se načekala, ali došao je i taj trenutak. Nakon onoliko promašaja, haotičnih najava, jeste-pa-nije situacija, nedorečenih „objašnjenja“ i sličnog, stižu normalne, logične vesti, koje jesu u interesu đaka.

Nažalost, prethodnih godina je napravljeno takvo zamešateljstvo, da interesi đaka i prosvetnih radnika nisu uvek isti. Na čijim god leđima da se slome kola, neće valjati za one koji će lično biti pogođeni. S druge strane, jasno je i da nije normalno da nemam kada da održim ČOS jer nema slobodnog sedmog časa – ili ga ima moje odeljenje, ili ga imam ja. Nije normalno ni da iz istog razloga nema termina za sekcije i druga moguća interesovanja učenika. O osnovnoj školi da i ne govorim. Znam za škole gde se deca za takmičenje pripremaju vikendom, a i njima i nama je zakonom propisana petodnevna radna sedmica.

Ovih dana smo u situaciji da se protiv najavljenih promena bune nastavnici koji će lično biti pogođeni, pre svega oni koji predaju građansko vaspitanje i versku nastavu. Pa da krenem baš od njih.

Ministar kaže da bi bilo dovoljno da se ova dva predmeta izučavaju samo četiri godine, umesto svih 12. Kao obavezni izborni predmeti, za sada se uče tokom čitave osnovne i srednje škole, s tim da se mogu menjati samo na početku novog obrazovnog ciklusa. Zastupljeni su jednim časom nedeljno. Većina prosvetnih radnika pozdravlja ovu ideju, ima onih koji su za to da se ovi predmeti potpuno ukinu jer su politički uvedeni (ako se dobro sećam, veronauka pod političkim pritiskom DSS-a, a građansko vaspitanje kao protivteža, na predlog Građanskog saveza). Naravno, protive se uglavnom kolege koje predaju ove predmete.

Ono što mogu da razumem, jeste negodovanje zbog mogućeg gubitka časova. Plate su male i sa punim fondom, a u današnje vreme potpuno izgubiti posao, bez izgleda da se nađe drugi, strašno je za čitavu porodicu. I tu se moje razumevanje završava. Kada krenu argumenti u prilog ovim predmetima, ne slažem se skoro ni sa jednim. Pročitala sam neki komentar da bi se gubitkom ovih predmeta izgubila vaspitna uloga škole. Pre 15 godina ovih predmeta nije bilo, a deca su bila 15 puta vaspitanija. Meni više od toga ne treba.

A onda kreću manipulacije činjenicama.

Ono što se redovno može čuti od pristalica verske nastave u školama, jeste da se veronauka uči u svim evropskim zemljama. Kao prvo, to nije tačno. Ne uči se u Francuskoj, Sloveniji, Crnoj Gori i Albaniji. Kao drugo, nekako zaboravljaju da napomenu da se u mnogim državama pravi ozbiljna razlika između izučavanja religija i konfesionalne verske nastave. Zatim, zaboravljaju da napomenu da u nekim državama postoje, na primer, katoličke škole, gde je normalno da školski dan počne molitvom. Ali u tim istim državama postoje i klasične državne škole, gde se o religijama govori u okviru disciplina kao što su istorija, književnost, istorija umetnosti, sociologija, geografija… Sledeće, ne govore ni o velikoj autonomiji koju regije unutar država imaju, pa se negde izučava jedno, negde drugo, a negde ništa. Ne, oni sve te zemlje podvode pod „ima verske nastave svuda i tačka“.

Da Vas podsetimo:  Suze „druge Srbije“…

Istina je da je slika veoma šarenolika i u Evropi i u svetu. Izučavanje religije je, iz razumljivih razloga, potpuno zabranjeno u Kini (a pretpostavljam i u Severnoj Koreji). Međutim, i u srcu Evrope, u Francuskoj, se insistira na potpunoj odvojenosti crkve od države, i tu verske nastave nema – smatra se da se njome mogu baviti porodice i konfesije u sopstvenom aranžmanu.

U Švedskoj i Grčkoj, religija se u školi izučava u organizaciji države. U Nemačkoj i Austriji postoji saradnja države i crkava po tom pitanju. U Mađarskoj je potpuno pod okriljem crkve. U Estoniji i Danskoj se uči o svim važnijim konfesijama, pa se to smatra obrazovanjem o religiji kao istorijskom i civilizacijskom fenomenu. Na Kipru i Malti je, s druge strane, verska nastava strogo konfesionalna.

Tačno je i da postoje države, ili bar delovi nekih država u kojima je versko obrazovanje obavezan predmet, pa čak i slučajevi gde je zastupljeno sa dva, čak i tri časa nedeljno.

Da napomenem i to da su u trenutku uvođenja veronauke u našoj zemlji, protiv toga bili Veće Univerziteta u Beogradu, svi rektori univerziteta u Srbiji, Savez pedagoških društava Jugoslavije, Obrazovni forum i oko 90 nevladinih organizacija (koje ja lično baš nešto i ne volim). Tadašnji ministar prosvete Gašo Knežević, predlagao je uvođenje predmeta koji bi se bavio istorijom religije, dok je prof. Ivan Ivić smatrao da uvođenje veronauke u najmanju ruku neće imati nikakvog efekta na kulturu mladih, bar ne pozitivnog. Ok, već čujem argument da su to sve garant komunjare i izdajice nepatriotske.

Uzgred, kod nas su i veronauka i građansko vaspitanje uvedeni odjednom i svuda. Nisu se poštovale zakonske odredbe po kojima postoji procedura za uvođenje novih predmeta, sa dvogodišnjom eksperimentalnom primenom i stručnom analizom nakon toga.

Što se tiče građanskog vaspitanja, tačno je da predviđeno da se na časovima obrađuju veoma korisne teme, koje će pomoći da se učenik razvija u tolerantnu, asertivnu i saosećajnu osobu. Međutim, ne vidim ni da bi netačna bila tvrdnja da se to može regulisati dobrim priručnikom za odeljenjske starešine, i obaveznim temama koje se moraju obraditi na ČOS-u. Ionako se kvalifikacije za predavanje ovog predmeta stiču na kursu.

Čitam komentare da bismo bez ovog predmeta imali armiju neprosvećenih pojedinaca, koji ne misle svojom glavom, ne znaju za slobode i da je baš to cilj vlasti, ne bi li lakše vladali i manipulisali nama, kao svojim podanicima. Ide se čak dotle da se naglašava da bez ovog predmeta nema socijalizacije dece, da služi upoznavanju učenika sa vaspitno-obrazovnom ulogom škole, medisjkom opismenjavanju i negovanju kulture govora. Ne znam kakvo je vaše iskustvo, ali moje govori da ti isti učenici koji su ovaj predmet odabrali za obavezni izborni predmet, danonoćno gledaju rijalitije, psuju i vređaju se međusobno, učestvuju u vršnjačkom nasilju s apetitom.

Da Vas podsetimo:  GLADNI MILIJAREDERI

Nažalost, postojanje obaveznog izbornog predmeta, kako god se on zvao, ne može da amortizuje negativne efekte tranzicije, erozije sistema vrednosti, i ne može da stvori građansko društvo na silu. Ne biva! Mogu imati i pet časova građanskog vaspitanja nedeljno, ali će i dalje živeti u državi u kojoj je predsednik kupio diplomu, u kojoj je ministar (još uvek!) keramičar, učenici generacije rade za kasom lokalnog supermarketa, zemlji u kojoj postoje univerziteti na kojima ćeš stići do diplome samim tim što uredno plaćaš školarinu, gde će posao naći onaj ko ima vezu, a ne onaj ko najviše zna, i gde nečiji sin može da pregazi devojku i nikom ništa!
Ne znam da li je napravljena ozbiljna stručna analiza efekata uvođenja ovog predmeta u srpske škole, ali znam da je statistika iz godine u godinu sve više poražavajuća: raste vršnjačko nasilje, broj maloletničkih trudnoća, maloletnička delinkvencija. Sad bi neko mogao da ustvrdi da bi bilo još gore da nema ovog predmeta, ali niko to ne bi mogao i da dokaže.

Što se iskustva evropskih zemalja tiče, postoje zemlje u kojima se učeniku, ukoliko ne pripada nijednoj od konfesija kojima se verska nastava bavi, omogućuje da pohađa nastavu iz etike. Zar etika nije filozofska disciplina? Zar je već nema, bar u srednjim školama?

Na ovom linku možete pogledati ozbiljnu studiju Evropske komisije i Euridike o građanskom vaspitanju u Evropskoj uniji. Dovoljno je da bacite pogled na sadržaj, pa da vidite da se ozbiljno bave i evaluacijom i monitoringom. U ovom tekstu ćete naći i to da jesu sve zemlje za građansko obrazovanje (ne nazivaju ga vaspitanjem, već obrazovanjem – Citizenship education), ali i to da se ono uglavnom izučava tek od srednje škole, i da se može obraditi na tri načina: kao samostalni predmet, kao deo deo nekog drugog predmeta ili oblasti izučavanja, ili kao kombinacija ova dva modela. Da ne govorim o tome što se ovaj predmet bavi i političkim životom, gde određene političke strukture čak mogu da u školama organizuju forume, dok je kod nas najstrože zabranjeno da se u školi zucne o politici. Pri tom, ako se radi o obaveznom predmetu, ocene nisu opisne, već su čak važne i za prelazak na viši nivo obrazovanja. Ali, istovremeno, vrlo ozbiljno se proverava ostvarenost obrazovnih ciljeva nastave, ništa drugačije nego kod matematike ili maternjeg jezika, na primer. Postoje jasne građanske kompetencije koje treba postići kroz ovu nastavu. Znači, ako postoji kao izdvojeni predmet, ne svodi se na opuštene radionice, već na ozbiljan rad i učenika i nastavnika.

Da Vas podsetimo:  Pričalo se o podeli Bosne

*****

I na kraju, šta ćemo sa tim što su verska nastava i građansko vaspitanje postavljeni kao alternative jedno drugom, pa su samim tim suprotstavljeni međusobno? Zar građansko društvo ne čine i vernici? Zar vernik ne može da veruje i u građanske vrednosti? Pravoslavno hrišćanstvo, kao najzastupljenija konfesija u Srbiji, zagovara dvopolne brakove i stvaranje potomstva kao glavne uloge bračne zajednice. Građansko vaspitanje neguje toleranciju i slobode, pretpostavljam i seksualne. Ta dva deteta, koja idu na dva različita predmeta, u učionici na ostalim časovima sede zajedno. Zar to nije konflikt u najavi?

Da li se neko pita šta se zbiva u glavi deteta koje pod istim krovom uči da je Bog stvorio svet i uči o koacervativnoj kapljici (ne bih o teoriji o evoluciji, jer ni meni nije baš najjasnija, a trudila sam se, nije da nisam)? Kako da osnovac pomiri u svojoj glavi kreacionizam i teoriju o evoluciji? Neka se sam nosi sa tim ili neka pita roditelje?
Eto rešenja!

Što se mene tiče, mogu da ostanu oba predmeta, kao fakultativni. Taman da se proveri i koliko ih zaista učenici smatraju korisnim.

Mislim i da bi pre bilo kakve odluke o smanjenju broja razreda u kojima se ovi predmeti izučavaju, o ostajanju na istom broju razreda, o izmenama sadržaja ili bilo čega drugog, trebalo ozbiljno analizirati šta su nam ovi predmeti doneli, osim radnih mesta kolegama. Trebalo bi anketirati i učenike i roditelje. Da trebalo bi, jer koliko god da nam nekada to ne odgovara, škole ipak postoje zbog učenika. Svesna sam toga da je ovo izuzetno osetljiv društveni trenutak, da se na svaku najavu promene gleda samo kao na mogućnost za davanje otkaza, pa ipak, kao nastavnik engleskog jezika, nigde ne pominjem da bi trebalo da engleski jezik bude zastupljen sa najmanje četiri časa nedeljno tokom celog obrazovanja. A mislim tako i imam i argumente za to, i znam koliko mi je teško da u odeljenju od 30 nezainteresovanih učenika najrazličitijeg predznanja, postignem bilo kakav uspeh kada se vidimo dva puta nedeljno po 45 minuta. Znam da bi to vodilo ili dodatnom opterećenju učenika, ili smanjenju fonda iz nekih drugih predmeta, i zato ćutim o tome.

Kako? Mogla sam i o ovome da ćutim?
Pa, verovatno sam mogla, ali eto nisam.

Ljubinka Boba Nedić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime