Dnevnik 2

0
1531

Ugledni predsednik jednog od brojnih saveza, a inače direktor poznatog preduzeća u Beogradu 90. godine prošlog veka, pred redovan  sastanak udruženja istomišljenika nervozno upita:

-Kog đavola još čekamo drugovi? Daj da ne dužimo, moram stići da gledam drugi Dnevnik!

Drugi deo rečenice reče tiše, kao za sebe, ali reči ipak skliznuše i do naćuljenih ušiju nekolicine pažljivih slušalaca.

-Šta da gleda?-

Prikriveno se došaptavaju mlađi članovi upravnog odbora, skrivenog osmeha jedan drugog bockaju laktovima, ne verujući koja je ovca ovaj njihov predsednik kad žuri na informativni program. Nijedan derbi nije na rasporedu, niti poznati film na programu, a ni Pesma Evrovizije. Dobro zezam se za pesmu. Elem, posle par minuta ukapiraju oni da je on stvarno ozbiljan da ne zakasni na te važne vesti i da su ga bliski saborici dobro razumeli. Oni su po funkciji tik do njega i znaju kako diše i šta je važno shvatili su savet kako treba i jednodušno podržali inicijativu, pa se i mlađi na kraju uozbiljiše. Tako to ide, znate i sami, mislim od glave ili od predsednika, pa preko potpredsednika i sekretara na ostale članove koji obično služe da popune broj, prave gužvu  i izigravaju kvorum i da podignu ruku ponekad i izglasaju već donešenu odluku na nekom skrovitom, samo njima znanom mestu. Na sastanku se brzo leti u susret informativnoj emisiji od tačke do tačke, bilo odlaganjem rešenja, bilo donošenjem privremenih mera.

-Šta će biti večeras u dnevniku?-  

šapuću jedan drugome na uvo neiskusni pitomci volonteri, očekujući nešto poput afera prisluškivanja Špegelj 2 i ostaju bez pravog odgovora. Nestrpljiv je i presedavajući, znoji se, lupa šakom o sto, pucketa prstima i zeva dok pričaju odabrani govornici, iako oni kao poslušni saradnici ekspresno skraćuju govore. Onako bled u licu, direktor pre podne a predsednik predveče iz minuta u minut dobija na dodatnom strahopoštovanju slušalaca a tamo negde pred kraj skraćenog sastanka pod tačkom razno mladi članovi udruženja dobijaju odgovor od starijeg gospodina na pitanje koje se već i zaboravilo:

Ko još gleda dosadni drugi Dnevnik i šta ima važno tamo da se čuje osim sportske rublike, i vremenske prognoze?

-Sve!- tiho reče najstariji od prisutnih kao za sebe, gledajući bezizražajno negde po sali.

-Sve smernice će dobiti u Dnevniku –

pokupi papire ispred sebe pa ustade, jer se sastanak upravo završavao. Izgledao je kao da mu je muka. Ovaj put nije prozivao direktora za tamo neke procente donacije koji su se zagubili na predsednikovom putu jer nema više ni snage ni volje za sukob, a nema ni minimalne podrške članstva. A predsednik? E on je otrčao saplićući se na stepenicama preskačući prva dva, mislio je da će treće lečenje sina narkomana sad dati sigurno rezultate jer je platio najboljem stručnjaku iz Rusije i to sve unapred do zadnje g dolara. Na zadnjem stepeniku koji ga zamalo nije stajao teškog pada ukaza mu se lik njegove žene koju nije video od prošlog vikenda. Sutra će saznati gde je.                                             

Ma kod svojih…gde bi inače, malo je ljuta, javiće se kad je prođe –

sam sebi odagnava crne sumnje i žurno pušta produženi korak do sportskog mercedesa hvatajući sva žuta svetla po raskrsnicama i napokon stiže na vreme u svoj raskošan dom. Ne propušta da sasluša najsvežije vladine vesti, izveštaje iz skupštine, proklamacije najvažnijih ljudi u zemlji i umešno tumači njihova zakukuljena saopštenja između redova. Odmara se od dnevnih obaveza uz viski sa ledom i oseća trend političkih odluka jer mora da bude spreman ujutro i da zna  kako da nastupi sutra kad ode u svoju firmu na posao. Takva su vremena i stavovi se menjaju kao i kursna lista. Da ne pogreši, ne daj Bože, i skrene sa reformske staze, da sačuva svoj teško stečeni položaj i privilegije, da bude besprekorano poslušan vojnik sistema i na dnevnoj političkoj liniji vodeće partije u državi. Armije poltrona.

Nenad Simić – Tajka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime