Dnevnik Diane Budisavljević – vidi li se svetlost istine?

2
848
Foto: Gulagop films/YouTube Screenshot

U sredu, 22.04.2020. godine, na RTS1 i HTV, bila je televizijska premijera filma „Dnevnik Diane Budisavljević“. Film je hrvatske autorke Dane Budisavljević, a u produkciji je učestvovao i Filmski centar Srbije kao i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Nakon filma, ostao je gorak ukus razočarenja i Hrvata i Srba. Hrvati su razočarani jer se uopšte obrađivala tema Jasenovca, koju oni decenijama sakrivaju, zanemaruju, marginalizuju. Da se ne stide prošlosti svojih predaka ubica, koljača i mučitelja iz Jasenovca i ostalih logora u NDH, ne bi se toliko trudili da tema Jasenovca ostane zakopana duboko u mračnim hodnicima svesti.

Srbi su naravno razočarani iz drugačijih pobuda: umesto prezentovanja istinitih činjenica o stradanju srpskog naroda i najmlađih Srba, urađena je holivudska „limunadica“ u kombinaciji sa dokumentarnim delom gde su prikazane ispovesti preživele dece iz logora kao i delovi dokumentarnih snimaka.

Dakle, koji je moj utisak o filmu?

Prvo, sveodočenje ljudi koji su kao deca dovedena u logore, ne mogu da kažem da nisu potresna, ali su „razvodnjena“, ublažena, prilagođena „blagom“ ritmu filma. Dokumentarnih filmova sa ispovestima logoraša ima na stotine na internetu, a koga zanima evo samo par linkova:

NDH: Muk (RTS) YouTube

NDH: Ponor (RTS) YouTube

Preporučujem i knjigu „Zločine bez kazne“ autora Žarka S. Krstanovića gde takođe postoje dokumentovane izjave preživelih logoraša.

O deci koja su odvedena u logore pisao je i Dragoje Lukić koji je naveo da je sa Kozare odvedeno 23.858 dece, a samo 11.000 je preživelo. Svedočenja preživelih koji su kao deca dovedena u logore sigurno se moglo pretočiti u scene filma kako bi film dobio na dramatičnosti i autentičnosti, ali moj lični utisak je da to nije bio cilj autorke filma.

Jer, na primer scena vriske i plača dece i majki koje Ustaše razdvajaju, a o kome su svedočili mnogi preživeli logoraši, sigurno ne bi nikoga ostavila ravnodušnim i izazvala bi preskakanje otkucaja i hrvatskog srca. Ali izgleda da nije baš cilj da se hrvatska javnost uznemiruje potresnim, ali istinitim  scenama. Ustaša koji otima bebu od par meseci majci iz nedara i baca ga u vis i dočekuje na bajonet, sigurno jeste isuviše potresna i brutalna scena koja ne bi trebala da se nađe u ijednom filmu, ali to ne umanjuje činjenicu da se ovo,  po svedočenju preživelih, zaista dešavalo i to ne jednom nego ko zna koliko puta.

Da Vas podsetimo:  Nasušni život žene u Srbiji

Drugo, posebno upada u oči što se tokom celog filma Srbi skoro uopšte i ne pominju. Pominju se Jevreji (Židovi) i pravoslavci. Da li je toliko teško naglas izgovoriti da su u Jasenovcu najviše stradali SRBI! Stradali su srpski muškarci, srpske žene i srpska deca!!

Da li se u pominjanju stradanja pravoslavaca (a ne Srba), skriva večita neostvarena želja Vatikana da pravoslavlje kao vera umanji, svede na najmanju moguću meru i na kraju nestane, bilo prevođenjem pravoslavaca u katolike, bilo fizičkim uništavanjem. Svima je poznat plan jednog od osnivača ustaškog pokreta Milana Budaka za rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj: jednu trećinu ubiti, drugu proterati, a treću pohrvatiti (pokatoličiti), a ovakav plan predstavlja težnju i današnje Hrvatske, malo zamaskiranu doduše, ali vrlo realnu.

Treće, u delu filma gde Hrvati dostavljaju pomoć u hrani i odeći za decu u logoru,  hrvatski narod je predstavljen kao samilostan, dobrodušan koji pomaže Srbima. Bez namere da generalizujem stvari, jer sigurno ima i dobrih, poštenih i čestitih Hrvata, kao što ima i loših i zlonamernih Srba (primer su srpski autošovinisti), ipak se hrvatski narod  kroz istoriju  prema Srbima pokazao kao neprijateljski nastrojen,  koji u osnovi svog bivstvovanja ima mržnju prema Srbima. To su dokzali u I svetsko ratu, to su potvrdili u II svetskom ratu, a mržnjom zapečatili u surovom ratu 90-tih.

Foto: Gulagop films/YouTube Screenshot

Četvrto, kakvo je zlo bio Alojzije Stepinac je opet lako proverljiva činjenica na internetu

Alojzije Stepinac (Zločin nad Srbima)

ALOJZIJE STEPINAC – VOJNI VIKAR CELOKUPNE HRVATSKE FAŠISTIČKE VOJSKE ,

ali u filmu je prikazan kao blag, razuman, osećajan sveštenik, koji nije znao za zločine i nije ih podržavao. Negiranje mračne strane ličnosti Alojzija Stepinca, koji je pod prisilom pokrštavao pravoslavno stanovništvo i davao podršku NDH,  prisutno je i dan danas pokušajem njegovog proglašenja za sveca.

Peto, za pohvalu je ubacivanje delova dokumentarnih filmova u samu radnju filma jer se time pokazuje sva dvoličnost, licemerstvo hrvatskog naroda. Naime, na početku filma je prikazan dokumentarni snimak kako Hrvati uz nacistički pozdrav, sa uzdignutom rukom, oduševljeno pozdravljaju Nemce kao svoje oslobodioce. Tako je i u filmu obelodanjeno da Hrvati nisu nikakvi antifašisti (kako je dojučerašnja predsednica Hrvatske Kolinda Gabar Kitanović na komemoraciji povodom obeležavanja 80. godišnjice od početka Drugog svetskog rata u Poljskoj rekla da su Hrvati srazmerno broju stanovnika,  najviše doprineli borbi protiv fazizma u Evropi ), već su se otvoreno stavili na stranu nacističke Nemačke. A zatim, kada je bilo izvesno da je Nemačka u ratu poražena, ti isti Hrvati su sa istim (lažnim) oduševljenjem dočekali nove oslobodioce – partizane, što je i dokumentovano kratkim insertom pri kraju filma.

Šesto, iako se isti snimci mogu naći na internetu i lako su dostupni svima, ipak je za aplauz što su u film ubačene scene bolesne dece iz logora, koje pokrivaju rojevi muva i koja od iscrpnjenosti i gladi ne mogu da hodaju, već polugola leže na slami ili betonu. Ove scene su meni lično bile najpotresnije u celom filmu. Scene posle kojih ostaje knedla u grlu, suza u uglu oka i večito pitanje: zar postoje takvi monstrumi koji deci mogu da učine najstrašnije moguće stvari?

Da Vas podsetimo:  Čudesna Vaskrsenja Srba

Ali, bez obzira što su ovakve scene iz dokumentarnih filmova o deci iz logora, unete u film „Dnevnik Diane Budisavljević“, to nisu novootkrivene činjenice i većina nas ih ne gleda prvi put, ali su zato jedine scene koje dočaravaju svu brutalnost vremena u kojem su srpska deca živela i umirala u NDH. Jasno mi je da film ne može sadržati brutalne scene koje bi verno prikazale svu zločinačku narav i karakter ustaških koljača i ubica, ali je ipak utisak da su se u filmu namenski izbegle „teške“ scene kako se  hrvatska publika ne bi uznemirila i potresla. Ali, zar ne bi trebala biti baš to bit, suština nekog filma, pogotovo istorijskog, da prodre do svesti, da uzdrma osećanja i pokrene na razmišljanje? Navešću primer filma „Šindlerova lista“ posle čijeg gledanja gledaoci su uznemireni i potrešeni, ali je film postiže svoj efekat: prikazane su istinite činjenice koje možda nisu bile poznate jedno delu gledalaca.

Na kraju, ne mogu da ne pohvalim što je film uopšte snimljen, iako je takva teška tema zahtevala mnogo potresniji i na gledaoce upečatljiviji pristup koji lomi predrasude (uglavnom Hrvata) o karakteru brojnih logora u NDH i iznosi ogoljenu istinu o svoj surovosti i monstruoznosti Ustaša. Jer, da se ne lažemo, jedina svrha svih logora, pogotovo Jasenovca, bila je: genocidom uništiti Srbe! I da, slažem se da je tema filma zapravo spašavanje srpske dece u organizaciji Diane Budisavljević, ali to onda otvara novo pitanje: kada će biti snimljen film o srpskom stradanju u logorima NDH?

Diana Budisavljević jeste spašavala decu iz logora od sigurne smrti i to je činjenica koja ne može da se ospori. Međutim, da li je Diana Budisavljević i pored svoje dobre i humane namere, nesvesno (ili svesno?) pomagala Ustašama u ostvarenju politike potkatoličenja Srba? Poznato je da je u to vreme  u hrvatskim novinama kružila preporuka: „Uzimajte srpsku decu i gajite ih u hrvatskom duhu“. Nisu li Ustaše baš sa ovim ciljem dozvolile Diani da transportuje decu iz logora, kako bi ta deca u hrvatskih porodicama bila vaspitana i podizana u hrvatskom duhu, kao poslušni Hrvati? Možda vreme to pokaže, a možda (ili vrlo verovatno) tu istinu nikada ne saznamo.

Da Vas podsetimo:  Da li zakoni ljudski mogu ukinuti zakone božanske

Marija Vukićević
Izvor: rserbica.org

2 KOMENTARA

  1. Редитељка филма Дана Будисављевић рекла је да није очекивала овако велико признање на фестивалу.
    „Изненађена сам, јер нисам веровала да, поред филма ‘Генерал’ (филм о Анти Готовини), наше остварење може добити награду. Ово признање није само за мене и за нашу филмску екипу, већ за Пулски фестивал и хрватско друштво у целини. Верујем да су пред нама бољи дани када овакав филм успе да добије тако велику награду као што је Златна арена”.

    Филм је прављен скоро искључиво на основу Дианиног дневника. За оне који нису видели филм, ево дневника Диане Будисављевић :

    https://core.ac.uk/download/pdf/14425336.pdf

  2. Autorka clanka kaze : „Hrvati su razočarani filmom jer se uopšte obrađivala tema Jasenovca, koju oni decenijama sakrivaju . . . “

    Najvecu akciju spasavanja dece u II Svetskom ratu, nisu sakrivali Hrvati nego nasi komunisti. Film DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIC je snimljen u Hrvatskoj gde je dobio osmominutni „standing ovation“ na pulskom festivalu od hrvatske publike. Vrlo lepo je primljen i u Splitu, gde sam ga gledao.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime