Da bismo kao narod sazreli, moramo najpre naučiti jednostavnu, ali često zanemarenu veštinu… da razlikujemo dobro od lošeg. Da dobro pohvalimo, bez zadrške i sujete, a da na loše ukažemo bez straha, ali i bez mržnje.
Jer društvo koje ne ume da pohvali ono što je ispravno i korisno gubi meru.
A društvo koje ne sme da kritikuje ono što je pogrešno… gubi kičmu i trezvenost.
Danas smo, nažalost, svedoci da se istina često meri političkom pripadnošću, a ne činjenicama i delima.
Ono što je juče bilo loše… danas postaje dobro, samo zato što „naši“ to čine.
A ono što je dobro… proglašava se za zlo, ako dolazi „sa druge strane“.
Takav pristup nije ni mudar… on je kratkovid, opasan i na kraju poguban po nacionalne interese.
Jer, ako nam je politika iznad Srbije… onda smo već izgubili.
Srpski interes ne sme biti taoc dnevne politike, niti sredstvo za ličnu korist i prolaznu moć.
On mora biti iznad svake stranke, svakog pojedinca i svake ideologije.
To je sve prolazno… a Srbija ostaje.
To je linija ispod koje se ne ide.
Zrelo društvo ne gradi se na slepoj odanosti, već na trezvenom rasuđivanju.
Na sposobnosti da se stane, razmisli, izmeri… pa tek onda izgovori.
Danas nema ko ne greši… to je sastavni deo života, zato greške moramo u hodu ispravljati.
Da se ne reaguje naglo i strastveno na svaku vest, već da se sagleda šira slika. Da se ne pristaje na podele koje nas slabe, već da se traže zajednički imenitelji koji nas jačaju.
Potrebna nam je nacionalna zrelost – ona koja ne isključuje, već sabira.
Ona koja ne zaboravlja, ali ni ne mrzi.
Ona koja zna da je istina iznad svakog interesa, a Srbija iznad svake podele.
Samo ako naučimo da vagamo… moći ćemo da opstanemo.
Samo ako budemo trezveni… moći ćemo da napredujemo.
A samo ako budemo mudri… moći ćemo da sačuvamo ono što nam je najvrednije… SRBIJU.
ZAŠTO NE SMEMO ĆUTATI
Ćutanje nikada nije bilo neutralno. U vremenima kada se odlučuje o važnim nacionalnim pitanjima, ćutanje postaje pristanak. Pristanak da se pogrešne odluke sprovode bez otpora, da se propusti ne ispravljaju i da se važne teme guraju pod tepih.
Zato je dužnost svakog odgovornog čoveka da ukaže na ono što nije dobro… ne iz zlobe, već iz brige.
Ukazivanje na probleme nije napad na državu… to je odbrana države. Nije slabost reći da nešto nije kako treba, već je slabost praviti se da je sve u redu. Narod koji ćuti na sopstvenu štetu, vremenom gubi sposobnost da se brani, da misli i da odlučuje u svoju korist.
Posebno je opasno kada se iz straha, interesa ili političke zaslepljenosti prećutkuju teme koje su od suštinskog značaja. Tada se ne gubi samo istina…gubi se i budućnost. Jer problemi koji se ne imenuju, ne mogu se ni rešiti.
Zato moramo govoriti. Moramo pokretati teme koje se tiču opstanka, dostojanstva i budućnosti našeg naroda. Moramo ukazivati na ono što treba da se promeni, ali i predlagati šta treba da se pokrene. To nije destrukcija… to je najviši oblik odgovornosti.
Trezven i rodoljubiv čovek ne ćuti kada vidi nepravdu ili štetu. On govori… mirno, argumentovano i sa svešću da time ne ruši, već gradi. Jer samo društvo koje sme da kaže istinu, ima snage da opstane.
IZNAD PODELA… VREME JE ZA NACIONALNU ZRELOST… sve dok to ne usvojimo, nećemo imati ni političku zrelost… već podaništvo sa bilo koje političke strane.
Živela Srbija i Srpski interesi🇷🇸
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
