Na vest da će se Dani duhovne kulture Rusije u Srbiji, kojima se obeležava 145. godišnjica od početka Srpsko-turskog rata i učešća ruskih dobrovoljaca u njemu, održati od 22. do 24. septembra u Beogradu, nudi se ova priča.
O moralu i odgovornosti
U Rusiji se dobrovoljački pokret za pomoć Kneževini Srbiji i njenoj vojsci u ratu protiv Turske (1876) pratio s velikim oduševljenjem, ali je izvesno da je bilo i onih koji su na sve to gledali s omalovažavanjem, prezirom i, čak, neskrivenom mržnjom. Ovoj drugoj Rusiji pripadali su ljudi bez predstave o sopstvenoj moralnoj odgovornosti pred potomstvom i sa sumnjivim ili nikakvim osećajem nacionalne i verske pripadnosti, a njen (1828-1910), “gorostas iz Jasne Poljane”, koji je svoje poglede na sve to najjasnije predstavio u osmoj glavi svog romana Ana Karenjina. Onima manje poznatima, a naročito sasvim nepoznatima, godilo je što svoju moralnu i nacionalnu ništavost mogu sakriti iza Tolstojevih reči.
Tolstoj i podražavaoci
Znalo se u Rusiji da je novinar Moskovskih vesti ispisao, dok je rat još trajao, da su Srbi narod zemljoradnički i miran, narod “koji je u toku dugotrajnog mira zaboravio svoje ratničke tradicije i koji nije stigao da u zamenu za njih izgradi čvrstu narodnu svest koja povezuje svaku istorijsku naciju… Ali mi ne možemo zaboraviti da su Srbi oduševljeno i složno ustali da pomognu svojoj braći po krvi koja su bila zločinački mučena. Ruski narod neće napustiti Srbe u ovom za njih strašnom trenutku, i krv Rusa pokazala je kako je čisto bilo njihovo učešće, kako je herojski nesebična bila njihova žrtva i kako su besmislene neprijateljske klevete da Rusija želi da izvuče korist iz situacije u Srbiji. Neka sećanja na hrabre Ruse koji su pali za Srbiju posluže kao veza bratske ljubavi dvaju naroda, tako bliske po krvi i veri”.
Iz pisanja ovog tada najuticajnijeg ruskog političkog glasila, ali i stavova koje je general Mihail Černjajev (1828-1898) izricao obraćajući se ne samo ruskim dobrovoljcima već i celoj Rusiji:
– da su dobrovoljci “služili ideji slovenske slobode, što je bio dužan da učini svaki Slovenin”;
– da je srbski narod s pravom očekivao “priznanje od celog obrazovanog sveta za sve do sada besprimerne podnesene žrtve u ovome svetom ratu, koji je rat civilizacije protivu varvarstva, rat svetlosti protivu mraka, rat vrlina protivu poroka”;
– da, uistinu, srbske žrtve jesu “sveta veza koja spaja ovu zemlju – ovu nadu južnih Slovena – s ostalim slovenskim svetom, a naročito s Rusijom”;
– da je na srbski narod pao “sav teret slovenskog pitanja, a od golemog naprezanja on je skoro iznemogao u borbi”;
Na drugoj strani, Tolstoj je izvukao jednostavan zaključak da je “slovensko pitanje postalo jedno od onih modernih zanosa, koji, smenjujući se jedan za drugim, služe društvu stalno kao predmeti za zanimanje (kao poštapalica, takoreći – IP); video je i to da su se mnogi ljudi zanimali tim poslom iz koristoljubivih i sujetnih namera. Dopuštao je da novine štampaju mnogo šta nepotrebno i preuveličano, samo u nameri da obrate na sebe pažnju i da nadviču druge. Video je da su u tom opštem društvenom pokretu iskočili napred, i najviše vikali nesrećni i uvređeni: glavnokomandujući bez vojske, ministri bez ministarstava, novinari bez novina, šefovi partija bez partizana. Video je da tu ima mnogo lakomislenog i smešnog”.
Izvukao je takav zaključak iako mu nije bilo nepoznato da je, tih godina, “pokolj jednoveraca i braće Slovena” kod njegovih sunarodnika izazvao “saučešće prema paćenicima i negodovanje protiv ugnjetača”, te da je “junaštvo Srba i Crnogoraca, koji su se borili za veliku stvar, izazvalo u celom (ruskom) narodu želju da se pomogne braći, i to ne rečju nego delom”.
A kad je upoznao prvu grupu dobrovoljaca, u vozu, zabeležio je da su oni “sedeli u uglu vagona, glasno razgovarali, i očevidno znali da je pažnja putnika… obraćena na njih. Najglasnije od sviju govorio je visoki mladić s upalim grudima. On je očevidno bio pijan, i pričao nešto što se dogodilo u njihovoj radnji”. Pa je vreme dok su dobrovoljci na nekoj usputnoj stanici izašli “da popiju koju čašu”, dodelio jednom saputniku, starcu, “učesniku u dva rata”, znalcu vojničkih poslova i likova, da bi od njega, za svoju buduću knjigu, “saznao” kakvih su karakternih osobina isti ti dobrovoljci. I onda je samouvereno zapisao da su to, “po njihovu izgledu, i po odvažnosti sa kojom su usput okretali čuturice”, bili “hrđavi vojnici”, što je nesumnjiva potvrda ranijeg starčevog iskustva da je “iz njegove varoši pošao jedan vojnik… inače pijanica i lopov, koga niko nije hteo da uzme za radnika”
Potom je u istu ravan stavio i svog junaka Vronskog, opisujući ga kao beznadnog čoveka. “Ja, kao čovek, po tome sam dobar, što život za mene ništa ne vredi. A da u meni ima dosta fizičke energije da uletim u kare i da smrvim ili poginem, to znam. Meni je milo što imam zašto da dam svoj život, koji, nije da mi je nepotreban, nego mi je ogadio. Nekome će trebati”.
Tolstoj će pažljivo saslušati i drugog svog sagovornika koji tvrdi da je odlazak ruskih dobrovoljaca u Srbiju “prost izraz čovečanskog, hrišćanskog osećanja”, pošto tamo “ubijaju jednokrvnu i jednovernu braću. A baš i da nisu braća, jednoverni, nego prosto deca, žene, starci, osećanje se budi, i Rusi im jure u pomoć da se prekrate ti užasi”; oni tamo idu da zaštite napadnutog, ali će Tolstojev Ljevin takvo razmišljanje odbiti sopstvenim uverenjem da “ne bi nikog ubio”.
Ako sveštenici čitaju molepstvija u crkvi, čak i kad blagosiljaju ruske dobrovoljce kao “pionire buduće slobode slovenske” koji su obavezni da štite ne samo “našu braću i jednoverce”, već i da čuvaju i brane “rusko ime i rusku čast”, Tolstoj će reći da u tome ne vidi ništa značajno: “Naredili svešteniku da čita molepstvije, i on ga pročitao. Ništa narod tu nije shvatio”. Ružno je pisao i o kupljenju novčanih i drugih priloga za pomoć ranjenicima i sirotinji u Srbiji: kad su od sveštenika čuli da treba prilagati “za bogougodno delo, ljudi su vadili po kopejku i davali. Ali za šta, nisu znali”.
Kad njegov sagovornik kazuje da “vidimo stotine ljudi koji ostavljaju sve, samo da posluže pravednoj stvari”, da “dolaze sa svih krajeva Rusije, i otvoreno i jasno izražavaju svoju misao i nameru”, da “prilažu groševe ili sami idu i otvoreno govore zašto”, Tolstoj će besprizivno reći “da će se u narodu od osamdeset miliona uvek naći ne stotine, kao sad, nego desetine hiljada ljudi koji su izgubili društveni položaj, raspusnici, i koji su uvek gotovi – u četu Pugačova (Jemeljana Ivanoviča, oko 1742-1775, donskog kozaka, ustanika protiv carice Katarine II – IP) … u Srbiju”. I neće mu se dopasti sagovornikov komentar da “ne idu samo stotine, i ne samo raspusnici, nego najbolji predstavnici naroda”.
A kad isti taj kaže da se “sad čuje glas ruskog naroda gotovog da ustane kao jedan čovek i da se žrtvuje za potlačenu braću”, on snebivljivo priznaje da “narod žrtvuje, i gotov je da se žrtvuje za svoju dušu, ali ne za ubistvo”.
Pošto je od istog sagovornika malo čuo a malo prečuo viziju po kojoj će “oslobođeni slovenski narodi… zajedno s Rusijom započeti novu epohu u istoriji”, sve te “kombinacije o značaju slovenskog elementa u svetskoj istoriji učiniše mu se tako ništavne u poređenju s onim što se događalo u njegovoj duši”.
Mogao bi neko reći da su u knjigu uvršćene reči svih koji su o ruskim dobrovoljcima pričali ovako ili onako, ili koji su manje ili više protivrečili svojim neistomišljenicima, ali je izvesno (s obzirom na Tolstojev običaj da svojim junacima ne daje imena slučajno), da je Ljevin, ili Levin (u zavisnosti od toga kako mu ko prevodi prezime), njegov “omiljeni junak” u tom velikom romanu, taj “ovlašćeni” protivnik ruskih dobrovoljaca i taj “razdražen do rastrojstva hipohondar” – glavom Tolstoj. To prezime Tolstoj je izveo od svog ličnog imena (Levin, Ljevin, prema Lev, Ljev), a napadi na generala Černjajeva i ruske dobrovoljce u Srbiji plod su Levinove (Ljevinove) teorije o ratu: “Rat je, s jedne strane, tako životinjska, surova i užasna stvar, da nijedan čovek, da i ne kažem hrišćanin, ne može lično primiti na svoju odgovornost početak rata, to može samo vlada, koja ima za to potrebu, i koja dolazi u situaciju da vodi rat. S druge strane, i na osnovu zdravoga razuma, u državnim poslovima, osobito u poslovima rata, građani se odriču svoje lične volje”, pošto “privatni ljudi ne mogu uzimati učešća u ratu bez vladine dozvole”.
Makar koliko Levina nazivao “nepostojećim”, Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821-1881) ne može odbaciti nekoliko nepovoljnih činjenica o Tolstoju: svojom Anom Karenjinom on je svima, najpre svojim čitaocima, a potom i onima kojima sadržina tog velikog romana bude prepričana, stavio na znanje da ne podržava ruski nacionalni pokret, da ga ne razume i da mu čak protivreči; on kaže da su predstavu o dobrovoljačkom pokretu, kao nacionalnom, namerno falsifikovale poznate ličnosti a potom ih podržali novinari; on tvrdi da su svi dobrovoljci “bili ili izgubljeni ljudi i pijanice ili prosto glupaci”; on je uveren da nikakva turska zločinstva nad Srbima i Bugarima ne mogu u ruskom narodu izazvati neposredno osećanje žaljenja i da “neposrednog osećanja za ugnjetene Slovene nema i ne može biti“.
Može se smatrati nesumnjivim da je takav Lav Tolstoj, bezosećajan prema srbskom stradanju, svojim stavovima prema rusko-srbskim (ili srbsko-ruskim) odnosima, zasecao korene slovenskog jedinstva i podrivao duhovnost svojih ruskih saplemenika. On se u Ani Karenjinoj vrlo trudio da rusku javnost okrene protiv generala Černjajeva i ruskih dobrovoljaca u srbskoj vojsci, a njegovo romanopisanje, kroz reči Levinove (ili: Ljevinove), iskazaće ne samo sopstveno otpadništvo od svog narodnog bića, već će istaći i moralno ništavilo takvih otpadnika, i tada i kasnije.
Na osnovu toga, mnogi ruski Levini i Tolsti rekli su da je Černjajev bio pustolov, da je ratovao u Srbiji iz častoljublja i da je na taj način želeo da se istakne. Dostojevski je morao da se odupre Tolstojevoj logici, tako da je i Tolstoj od njega mogao naučiti da je Černjajev “služio velikoj stvari, a ne samo svom častoljublju i više je voleo da žrtvuje gotovo sve – i sudbinu, i svoju slavu, karijeru, možda i život, ali da ne napusti stvar… zato što je radio za čast i u interesu Rusije, i bio je svestan toga. Jer slovenska stvar (srbska – IP) je stvar ruska… On je ostao i zbog ruskih dobrovoljaca koji su svi pohrlili njemu, pod njegovu zastavu, pohrlili su njemu zbog ideje, kao predstavniku te ideje. On ih nije mogao ostaviti same i, dakako, u ovome se ogleda velikodušnost. Koliko bi njegovih kritičara, da su bili na njegovom mestu, napustili sve i svja, i ideju, i Rusiju, i dobrovoljce, ma koliko da ih je! Treba govoriti istinu”).
U Tolstojeve podražavaoce valja uvrstiti kneza Vladimira Petroviča Meščerskog (1839-1914), publiciste, koji je avgusta 1876. godine došao u Srbiju da se lično upozna sa tamošnjim zbivanjima. Već naredne godine on je u Petrogradu objavio knjigu Medžerskogo V. Knčzč pisšma Pravda o Serbi, u kojoj govoreći o ruskim dobrovoljcima, “iznosi zamerke zbog nereda u štabu đenerala Černjajeva” i podvlači da je “na komandovanje ruskim dobrovoljcima, rđavo uticala raspra i mržnja, između đenerala Černjajeva i đenerala Novoselova (Semjona Korniloviča), i drugih starijih ruskih oficira, koji se nisu slagali sa Černjajevom”.
Dostojevski zastupa prvu Rusiju
Da bi se lakše prepoznala ona prva Rusija čija je vojna i sanitetska pomoć doprla do Srbije u ratu 1876. godine, prenećemo ovde još nekoliko redaka koje je Dostojevski ispisao u nameri da urazumi velikog Tolstoja i one koji su ga, po “domino-efektu”, bezglavo oponašali.
Neki, kao italijanski dobrovoljac Đuzepe Barbanti-Brodano, naći će se u tom lancu kasnije; njemu je Ana Karenjina lako mogla doći do ruku – što se ne bi reklo i za Piščev dnevnik -, tako da je ruske dobrovoljce uspeo da podeli u tri vrste:
“1. Propali svet, bez krova i bez hleba, koji se dobro zaposlio i došao je u rat zato što nije znao šta drugo da radi. To su šakali, koji se opijaju…
2. Vojnici po zanimanju, ljudi koji su došli ovamo iz velikodušnosti, iz želje da naprave svoju karijeru, i još iz osećanja dužnosti, pošto se ratuje protiv večnog, neumoljivog neprijatelja njihove otadžbine i njihove vere. To su obrazovane ličnosti, u početku dosta simpatične i ljubazne, ali koje se posle kratkog vremena pokazuju naduvane, grube i naviknute da svakom zapovedaju.
3. Ova vrsta su ljudi koji predstavljaju ono što je dobro u ruskom nezvaničnom narodu. To su dobrovoljci došli da ponude svoj život iz čistih velikodušnih pobuda; veoma obrazovani mladići, u većini bogati, vatreni, puni vere u revoluciju, žudni da se žrtvuju za plemenitu ideju, slabo uvereni u svoju moć u Rusiji i koji se ovde, u jedinstvu, nadaju da će naći polaznu tačku za veliki pokret kome teže, ali su iznad svega oduševljeni samoodricanjem i borbom, uvek ljubazni, živahni, veseli, poneki put vole da se provedu, ali su jaki karakterom, privlače drugoga i njime nehotice zavladaju”.
I ovo razvrstavanje i ocene u njemu utoliko deluju čudnije kad se zna da je Barbanti-Brodano ratovao na drinskom frontu i da, najverovatnije, nije ni imao prilike da pobliže upozna ruske dobrovoljce; pre će biti da se s njima nije ni sreo. Svoj zapis on je datovao sa 10. oktobrom 1876. godine, po novom računanju, u Petkovici, pod Cerom, ali treba smatrati izvesnim da ga je kasnije, u vreme kad je svoj rukopis pripremao za štampu, preuredio pod utiskom onoga što je uspeo da sazna iz lančane reakcije koju je pokrenuo Tolstoj.
Dostojevski će, dakle, najpre reći da je Srbsko-turski rat 1876. godine samo jedna od etapa na putu da istočno pitanje bude rešeno i da se ta etapa nije okončala porazom generala Černjajeva, kako to govore neki njegovi protivnici. “Sada u Petrogradu neke naše buduće vojskovođe glasno kritikuju operacije Černjajeva, a političari su povikali da je on upravo zato kriv što je poveo Slovene i ruski narod u bitku ‘pod nemogućim uslovima’. Ali sve ove naše buduće vojskovođe zasad još nisu bili u škripcu kao Černjajev; to su sve oficiri koji su još civili i koji žele da govore o barutu, a nisu ga još ni omirisali… Iz jame koju je Černjajevu u Srbiji iskopala intriga, Černjajeva će očigledno izvući ceo srpski narod… Istočno pitanje ušlo je u svoj drugi period posle careve gromke reči koja je u srcima svih Rusa izazvala blagoslov, a u srcima svih neprijatelja Rusije strah. Porta je sagnula glavu i primila ultimatum”.
Prostorno veoma udaljenom od Srbije, Dostojevskom nije bilo teško da zapazi podelu na Srbiju u intrigama i na Srbiju zabrinutu za svoju slobodu, a na osnovu ruskog iskustva mogao je zaključiti da “ovde glavna meta nije Černjajev, već je u pitanju reakcija protiv čitavog pokreta”. U Rusiji su to “oni isti ljudi kod kojih se u toku ove godine sakupilo mnogo žuči, ljudi zli i ljutiti i koji za sebe kažu da su pre svega ljudi reda. Za njih je čitav ovogodišnji pokret samo nered, a Černjajev samo jedan bestidnik (koji je) uleteo u avanture, kao kakav pustolov… Postoje i ljubitelji reda druge vrste, ljudi koji pripadaju najvišoj inteligenciji, koji s bolom u srcu gledaju kako ‘toliko snage odlazi za takvu, takoreći, srednjovekovnu stvar’… Ovi protivnici Černjajeva govore kako je uzalud prolivena ruska krv bez ikakve koristi za Rusiju“.
Iz ovih poslednjih reči moglo bi se zaključiti da su protivnici dobrovoljačkog pokreta, ako već sami nisu bili voljni da se u njega uključe lično, očekivali barem rusko teritorijalno proširenje. Da bi im raspršio takva nadanja, Dostojevski ih je morao podsetiti na ono o čemu je pisao na samom početku pokreta, da “ovako visoko razvijen organizam kao što je Rusija mora da zrači i svojim ogromnim duhovnim značajem. Interes Rusije nije u osvajanju slovenskih krajeva, već u iskrenoj i toploj brizi o njima i pružanju zaštite, u bratskom jedinstvu sa njima i prenošenjem na njih našeg duha i našeg pogleda na ujedinjenje svih Slovena. Samo materijalnom korišću, samo ‘hlebom’, ovako visoko razvijen organizam kao što je Rusija ne može se zadovoljiti”. I nije fraza da je ceo ruski narod, svojim razumevanjem za Srbe, “po samopožrtvovanju i nesebičnosti, religioznom strahopoštovanju” iskazao želju da se žrtvuje za pravednu stvar“.
Braneći Černjajeva i od srbskih intriga i od nadobudnih ruskih protivnika ruskog dobrovoljačkog pokreta, Dostojevski je konstatovao da “samo to što je Černjajev u slovenskoj stvari stao na čelo čitavog pokreta bila je genijalna vidovitost; samo je genijalnim snagama dato da izvršavaju ovakve zadatke. Slovenska stvar je po svaku cenu najzad morala otpočeti… a bez Černjajeva ona se ne bi tako razvijala…. Ako je slovenska stvar već počela, ko bi drugi ako ne Rusija trebalo da stane na njeno čelo; u tome i jeste misija Rusije – i to je Černjajev shvatio i podigao zastavu Rusije”. On je, zapravo, na vreme shvatio da bi samostalna srbska vojna akcija, bez ruskog učešća, brzo doživela neuspeh, isto kao što mu je bilo jasno da jedini cilj celog poduhvata nije bio brzi vojni uspeh: iz takvog uspeha nastajala je “budućnost Rusije i slovenskih zemalja” .
Kad se ruski đeneral Černjajev po sopstevnoj želji obreo u Srbiji i ponudio joj svoje usluge, dobrovoljački pokret u Rusiji dobio je svoj puni zamah. Kako Dostojevski kaže, “svih dobrovoljaca… nije bilo bogzna koliko, tek nekoliko hiljada, ali ih je sigurno ispraćala u Srbiju sva Rusija, naročito narod, pravi narod, a ne ništavila, kako naročito podvlači ozlojeđeni Levin; za ništavila on smatra i dobrovoljce… Što se dobrovoljaca tiče, moralo je biti među njima, naporedo s najvišim požrtvovanjem u korist bližnjega, i prosto hrabrosti, okretnosti, lumpovanja… Još nije sračunato koliko je od tih lumparoša – pijanica, ljudi koji su se izbrbljali, samo ako je takvih bilo među dobrovoljcima, položilo tamo daleko svoj život za plemenitu stvar, te zato i protiv njih se ne bi imalo šta tako osuđujuće i čak uvredljivo reći. Ali tvrditi da su prošlogodišnji dobrovoljci svi odreda bili bekrije, ispičuture i izgubljeni ljudi – u najmanju ruku, nema smisla”.
Da bi objasnio otkud toliki dobrovoljački odziv, Dostojevski podseća da su se “od samog postanka naroda ruskog i njegove države, od samog krštavanja ruske zemlje, počeli upućivati hodočasnici… ljudi bez pare, starci, penzionisani vojnici, stare žene… s prosjačkim torbama na leđima… iz nje u svete zemlje, prema grobu Gospodnjem, na Svetu Goru i ostala mesta… A kad su se vraćali u domovinu, njihove priče o hodočašću su se sa strahopoštovanjem slušale. Pa i uopšte, ruski narod veoma voli priče o ‘božanskom’… U tim pričama, u pričama o svetim mestima, ima za ruski narod nečega pokajničkog i očišćujućeg. Čak loši, ništavni ljudi, šićardžije i mučitelji, dobijali bi češće čudnu i nezadrživu želju da idu na hodočašće, da se očiste radom, podvigom, ispune odavno dato obećanje… Crta ova u životu ruskog naroda je istorijska… i samo se njome može objasniti sva zagonetka svesnosti prošlogodišnjeg pokreta naroda našega u korist ‘braće Slovena’, kako se zvanično govorilo prošle godine, a sada se tako izražava samo u podsmevanju”.
I kad se proneo glas da agarjani zlostavljaju hrišćane, “javiše se pozivi za priloge, zatim se pronese glas o ruskom generalu koji je otišao da pomaže hrišćanima, zatim počeše da se javljaju dobrovoljci – sve je to potreslo narod… kao da je pozvan na pokajanje i na duhovne pripreme za pričest. Ko nije mogao da ide sam, doneo bi svoj novčani prilog, ali dobrovoljce su svi ispraćali, svi, sva Rusija”.
Opravdanje ili ne
Na kraju, uz napomenu da je Lav Tolstoj “video i priznavao nesumnjiv entuzijazam koji je više i više rastao i sjedinjavao sve društvene klase, i koji se nije mogao nesimpatisati, dodaćemo i opravdanje koje mu je za mnoge neprihvatljive stavove, uključujući i neprijateljski odnos prema ruskim dobrovoljcima i srpskoj sudbini, ispisala Mila Stojnić (1924-2003) koja je na Višoj pedagoškoj školi i Filološkom fakultetu u Beogradu tridesetak godina predavala rusku književnost. Tolstoj je, kaže ona, tokom prve polovine sedamdesetih godina “i mučno bolovao i padao u depresije i bio opsednut idejom o smrti i izmirio se sa njom”, čime se “odvojio od sudbonosnih procesa koji su se odvijali u ruskom društvu”.
Moglo bi biti i tako, ali se ne sme zanemariti ni velik uticaj njegovih reči na mnoge u Rusiji, koji su preuzimali njegove stavove i potom ih širili dalje, bilo kao svoje, bilo kao “pozajmljene” od velikog pisca; jedno ili drugo, Lav Nikolajevič Tolstoj je ruskom dobrovoljačkom pokretu u Srbsko-turskom ratu 1876. godine (i ne samo njemu, već i dobrovoljaštvu uopšte) pričinio neizmernu štetu.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
