Ozbiljnost je nešto što nam tokom tekuće epidemije toliko nedostaje, a ona bolno manjka i medijima i pojedinim stručnjacima i političarima. O društvenim mrežama da i ne govorimo. Tom trendu se nisu oduprli ni na sajtu Ministarstva zdravlja covid19.rs, gde se doslovno može pročitati da „ako opravdano sumnjate da ste zaraženi koronavirusom i poželite da odete direktno u dom zdravlja, sasvim je izvesno da ćete tamo – poljubiti vrata“
„Plašite li se koronavirusa? Moram priznati da meni nije svejedno. Plašim se, ali ne samo za svoj život već i za porodicu, prijatelje, kolege, pa, ako hoćete, i za ljudski rod uopšte.“
Ovako je Vasilije Papović, urednik lista Alo, započeo uvodnik za današnje izdanje tih novina. Istih novina koje su 25. februara na naslovnoj strani objavile apel „Srbi, bez panike, virus sve slabiji!“.
Kao da je reč o integrisanoj re(d)akciji, Informer je 26. februara na naslovnici poručio „Srbi, ne paničite, nije ništa strašno, korona nije ništa opasnija od gripa“, da bi se u međuvremenu predomislio i na jučerašnjoj naslovnoj – nalik plakatu za blokbaster – objavio RAT PROTIV KORONE, kao i da je „Srbija na udaru opasnog virusa“.
Kako bi građani, u ovako osetljivom trenutku, trebalo da tumače navedene kontradiktornosti i kome bi trebalo da veruju? Nažalost, odgovor na to pitanje je veoma teško dati, jer svaki potencijalni odgovor nosi sa sobom i neku zamku.
Zamka panike
Pre nekoliko dana je u izdanju Lagune objavljena knjiga „Faktologija“ Hansa Roslinga, eksperta za javno zdravlje, koji je došao do zaključka da je većina ljudi sklona donošenju nerealno pesimističnih pretpostavki o svetu koji ih okružuje.
Ukoliko zamolite prosečnog čoveka da proceni udeo nepismenih, broj stradalih u oružanim sukobima ili avionskim nesrećama, udeo siromašnih ili slepih u populaciji, ili pak stepen kontraindikacija nakon vakcinisanja, on će najverovatnije dobrano preceniti svaku od tih vrednosti.
Deo odgovornosti za ovakav pesimizam snose i mediji, smatra Rosling, jer bi „novinari koji izveštavaju o srećno završenim avionskim letovima ili uspešnoj žetvi brzo ostali bez posla“.
O predimenzioniranom strahu ilustrativno govori i jedan primer sa Fejsbuk stranice Radija Slobodna Evropa, koja je pružila mogućnost pratiocima da postavljaju pitanja na koja će odgovarati stručnjaci iz Svetske zdravstvene organizacije.
„Da li postoji neko ko je preležao i potpuno ozdravio, a da se javi negde uživo ili gostuje u nekoj emisiji? Iko!?“, upitao je panično jedan korisnik, verovatno izložen isključivo vestima o smrtnim ishodima. „Broj osoba koje su se oporavile od zaraze koronavirusom trenutno iznosi 65.900“, glasio je odgovor.
Zamka smeha
Ako panika nije rešenje, a svakako nije, treba li udariti brigu na veselje? Upravo nam je takav savet dao dr Branimir Nestorović, uz sada već čuvenu definiciju „najsmešnijeg virusa na svetu, koji postoji samo na Fejsbuku“ i uputstvo ženama da idu u šoping u Italiju.
Ako je šalu istaknutog lekara odneo vrag, možemo li verovati njegovim kolegama? Nažalost, medijski najvidljiviji stručnjaci su se svojim izjavama u tolikoj meri kompromitovali da snižavaju poverenje i u one lekare koji odgovorno, bez pošalica, paušalnih procena i medijskih reflektora, obavljaju posao za koji su položili Hipokratovu zakletvu.
Kao da je reč o igri, doktor Zlatibor Lončar, ministar zdravlja, izjavio je da su srpski stručnjaci spremni da naprave vakcinu protiv korone. Međutim, da je slušao vlog performans Danice Grujičić, znao bi da je Srbija bezbedna. Naime, doktorka je krajem februara samouvereno zaključila da je posredi svojevrsni biološki rat protiv Kine i da od virusa obolevaju gotovo isključivo Kinezi.
Tabloidi, inače poznati po širenju panike, isprva su od ovakvih doktora i stend-ap komičara u pokušaju preuzeli žovijalni narativ „lako ćemo“, ali su se nakon dve nedelje cerekanja vratili u svoje prirodno agregatno stanje, pa su i smeh zamenili strahom.
Zamka autoriteta
Ako su se i mediji i medijski istaknuti stručnjaci poneli neodgovorno, možemo li verovati makar onima koji vode ovu državu? Predsednik republike se putem TV ekrana u više navrata obraćao javnosti. Prvi put se smejao šalama doktora Nestorovića, drugi put je slagao da doktor Nestorović nije koronu nazvao „najsmešnijim virusom“, a treći put je priznao kako je imao nameru da slaže strance da Srbija ima manje respiratora nego što ih inače ima, kako bi ih nabavila još.
U isto vreme predsednica Vlade Ana Brnabić medijima objašnjava da je broj respiratora „državna tajna“, a predsednik najveće parlamentarne opozicione partije Vojislav Šešelj, po struci pravnik, za Alo otkriva „radikalnu metodu“ lečenja koronavirusa: „Predlažem da se od izlečenih iz Kine uzima krv, da se potom vadi krvna plazma i da se od toga pravi serum protiv virusa“. Alo je ovaj krvavi savet ilustrovao slikom Šešelja s čašom crvenog vina.
Ako po strani ostavimo šarlatanske (pr)istupe lekara, političara i medija, i dalje nam ostaje nešto što bi moglo da bude kredibilan izvor informacija – sajt covid19.rs koji je pokrenulo Ministarstvo zdravlja.
Međutim, ovaj sajt se građanima obraća gotovo po uzoru na Pelagićevog „Narodnog učitelja“. Odgovor na pitanje „Da ja popijem nešto na svoju ruku?“, započinje rečenicom „Bilo da je grip ili, ne daj bože korona, temperaturu vam neće skinuti antibiotici“. Ako je ipak „ne daj bože korona“, sajt vam doslovno poručuje da ćete, ako poželite da odete direktno u dom zdravlja, „poljubiti vrata“. Tim rečima.
Zamka samopouzdanja
Kada se pod ovakvim okolnostima opravdano poljulja poverenje i u vlast i u eksperte i u medije, građani veoma lako mogu pomisliti da su prepušteni sami sebi. Tada se intenzivira i magija društvenih mreža, gde počinju da bujaju tračevi, rekla-kazala informacije iz prve ruke, kao i bizarna rešenja poput lečenja kokainom ili belim lukom.
Fejsbuk, Tviter i Instagram pokazuju zadivljujuću sposobnost ljudi da precene svoje znanje u oblasti za koju se nisu školovali, u situaciji kad čak ni školovani – pa i najbolji među njima – nemaju odgovor na pitanje kako zaustaviti koronu i koliko će ljudi oboleti dok ne pronađemo rešenje.
Ipak, uprkos svim lošim okolnostima, pogrešno bi bilo cinično zaključiti kako nikome ne treba verovati. Oni kojima se može verovati, međutim, najčešće ne zauzimaju TV ekrane i naslovne strane. To su u prvom redu lekari koji bez želje za medijskom samopromocijom rade najviše što mogu da u ovakvim uslovima pomognu obolelima, ali i novinari koji na poplavu dezinformacija i nagađanja odgovaraju činjenicama i argumentima.
U tom svetlu vredi pratiti rad BBC-ja i Radija Slobodna Evropa koji odgovaraju na pitanja svojih čitalaca, kao i Raskrikavanja i FakeNews Tragača koji proveravaju informacije medija iz Srbije o koroni. Dok ne stigne lek, istina i odgovornost su najlekovitije što imamo na raspolaganju.
